00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ORBITA KULTURE
10:00
120 min
ORBITA KULTURE
16:00
120 min
MILJANOV KORNER
Spira britkom sabljom po srpskom fudbalu
20:00
60 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
Autorska emisija Ljubinke Milinčić
21:30
30 min
JučeDanas
Na programu
Reemiteri
Studio B99,1 MHz, 100,8 MHz i 105,4 MHz
Radio Novosti104,7 MHz FM
Ostali reemiteri
 - Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Rubrika koja prati kulturne fenomene i događaje, stvaraoce i ličnosti koji svojim delom kreiraju savremenu kulturnu scenu u zemlji i u svetu.

Ovaj život nije generalna proba: Vrlo poučno upozorenje psihoterapeuta roditeljima

© Sputnik / Lola ĐorđevićMajka i ćerka ispred fontane
Majka i ćerka ispred fontane - Sputnik Srbija, 1920, 08.09.2024
Pratite nas
Nije loše ponekad se prisetiti činjenice da naš život nije generalna proba, već da je to – to. Drugu priliku nećemo imati. Nekada, tek kada nam godine iscure i kad počnemo sve brže da idemo silaznom putanjom života, uvidimo da nismo živeli u skladu s onim što nam je važno, upozorava psihoterapetut Nevena Lovrinčević.
U izdanju „Kreativnog centra“ objavljena je knjiga „Prepoznajte toksično roditeljstvo i izađite iz njegovog začaranog kruga“, u kojoj Nevena Lovrinčević uz iskrenu empatiju i razumevanje za sve one koji su odrastali uz kritizerstvo, narcizam, neprestani osećaj krivice i utisak da nisu dovoljno dobri, požrtvovani, uspešni, nudi putokaze ne samo za primereno roditeljstvo, nego i za prevladavanje loših obrazaca koji se usvajaju počev od detinjstva, a koji u odraslom uzrastu utiču na porodične, partnerske, poslovne i druge odnose.
Reči „roditeljstvo“ i „toksično“ nisu pojmovi koji treba da stoje zajedno, ali toksični roditelji ipak postoje, napominje Nevena Lovrinčević u uvodu knjige. Reč je o ljudima koji, kako kaže autorka, svoje potrebe stavljaju ispred potreba svoje dece, i to najčešće nesvesno.
„Neki od toksičnih obrazaca ponašanja, poput alkoholizma, narkomanije, zanemarivanja, napuštanja, fizičkog i seksualnog nasilja, vrlo su lako prepoznatljivi. Paradoksalno je to što osoba koja je rasla uz takve roditelje može čak i lakše da se distancira od takvih obrazaca, u poređenju s osobom koja je bila izložena teže prepoznatljivim toksičnim obrascima ponašanja poput kritizerstva, narcisoidnosti, egocentričnosti, rivaliziranja. To su obrasci koji su vrlo često deklarativno motivisani ljubavlju. Roditelj koji je naglašeno kritičan, koji praktično nikada ne hvali dete, koji je uvek nezadovoljan, uvek očekuje još, hoće više, vrlo često će reći: 'Ali, to je bilo za tvoje dobro, ja sam ti želeo sve najbolje'. Upravo iz toga nastaju pomešane emocije koje ne dozvoljavaju da se napravi distanca i da se takvi toksični modeli ponašanja izdvoje i prepoznaju i da se za sebe izaberu zdraviji obrasci koji dozvoljvaju lični rast“, kaže Nevena Lovrinčević u razgovoru za Sputnjik.
Autorka knjige naglašava da ne postoji jasna formula prema kojoj bi se moglo utvrditi da li je neko toksičan roditelj ili nije. Ona ističe da je, pre svega, važno razumeti da niko nije savršen, ni kao roditelj, ni kao ličnost u celini, te da su greške neizbežne.
„Nije svaka kritičnost toksična. Nije egocentrizam svaki put kada čovek svoje potrebe stavi iznad detetovih. Najvažnije je kako svako od nas reaguje na sopstvene greške. Na primer, ako se roditelj prema detetu ophodi kritizerski, ili ga ismeva, ili mu pošalje neku egocentričnu poruku, vrlo je važno da čuje povratnu informaciju od deteta. Ako dete reaguje otporom, ako pokaže da je uvređeno, da se loše oseća, ako smo uputili neku šalu za koju smo mislili da je duhovita, a ispostavilo se da smo njome omalovažili ili uvredili dete, onda treba da korigujemo svoje ponašanje. Ako se branimo izjavama poput: 'Ti ne umeš da se šališ', ili 'Treba da se očeličiš', onda dupliramo lošu poruku koja u suštini znači: 'Pa, nije baš bitno kako je tebi'. Treba da učimo da prepoznamo da smo preterali i da se izvinimo. Treba da budemo spremni da prihvatimo greške“, ističe Nevena Lovrinčević.
Jedan od elemenata toksičnog roditeljstva jeste potreba za kontrolom deteta, u svakom segmentu njegovog života, pa čak i kada dete više nije dete, već odrasla osoba. Autorka u knjizi navodi primere iz svoje psihoterapeutske prakse, ističući da se sretala sa šezdesetogodišnjacima koji su i dalje pod nekom vrstom kontrole svojih roditelja. Ti ljudi su, kako kaže naša sagovornica, potpuno podredili svoje potrebe i odluke željama i očekivanjima svojih roditelja.
„To su obrasci koji su utisnuti i tu su već desetinama godina. Kada smo u poziciji deteta, ne možemo da biramo i da budemo kritični prema roditeljima. Kakva god da je porodična atmosfera, dete će se prilagoditi jer je to uslov za opstanak. Kada odrastemo, imamo mogućnost da napravimo određenu distancu od tih obrazaca. Ne možemo se vremeplovom vratiti u sopstveno detinjstvo i menjati događaje, ali možemo menjati odnos prema sebi. To je veoma kompleksno, ali lični razvoj traje čitavog života“, napominje autorka knjige.
U današnjem vremenu potreba za kontrolom nad decom poprimila je i neke nove forme. Roditelji prate kretanje dece preko digitalnih aplikacija, čitaju im prepisku s vršnjacima u mobilnim telefonima, ograničavaju im pristup internetu. Pitanje je da li time kao društvo stvaramo generaciju koja odrasta s navikom da bude kontrolisana, praćena, koja nije naučena na slobodu izbora i ne ume da preuzme odgovornost za sebe.
„Praćenje deteta je samo iluzija, jer vi mislite da imate kontrolu nad njim, ali ono uvek ima mogućnost da je izbegne. Tako je od kako je sveta i veka. Ta tendencija da sve znamo, da smo u sve upućeni, da ne puštamo dete, dovodi do toga da ono ne uči da samo donosi odluke, ne ume da preuzme odgovornost za njih, a to negativno utiče na proces sazrevanja. Dete ne može da sazri ako je stalno u poziciji nekoga za koga će mama i tata donositi odluke“, napominje Nevena Lovrinčević.
Naša sagovornica ističe da svako od nas treba da radi na tome da se osnaži kao ličnost, da se pobrine za samog sebe, kako bi i roditeljstvu mogao da pristupi na samouveren, pouzdan i primeren način.
„Mislim da je veoma važno da vodimo računa o sebi. Ne na narcistički ili egocentrični način, nego tako da budemo sami sebi prijatelji. Potrebno je da pratimo ciljeve koji su nama važni, da se usmerimo ka njima, da budemo svesni kakvi su naši odnosi s bliskim ljudima, ima li u njima dvosmerne komunikacije i razmene emocija, podrške. Treba da budemo svesni kakvi smo mi kao osobe, da se gradimo. Ako svu energiju usmerimo na to da kontrolišemo šta radi dete, šta je za njega dobro, a šta nije, pritom bez uvida u to kakvi smo mi i šta nam je potrebno, dođe do toga da dete doživljavamo kao projekat, a onda u nekom uzrastu shvatamo da su stvari krenule naopako i da taj projekat nije onakav kakvim smo ga zamislili. I onda ispadne da je dete krivo za to što nije uspeo naš projekat. Tada dolazi do nečega što sam u poslednje vreme počela da primećujem, do takozvanog 'burnout' sindroma, odnosno sagorevanja u roditeljstvu. Toliko se investira u dete, da to vremenom postaje preopterećenje“, kaže autorka knjige.
Kada je čovek odrastao s roditeljima koji su ispoljavali toksične obrasce ponašanja, često je prepun teških osećanja, koja ga muče godinama i decenijama. Nevena Lovrinčević ističe da se od tih teških osećanja, poput tuge, bola, gneva, ljutnje, osećaja nepravde, ne može pobeći.
„Važno je, pre svega, da shvatimo da praktično nema nikakve šanse da se roditelj promeni. Ako pričamo o odrasloj osobi, čiji je roditelj u nekim poznim godinama, tuga postoji, kao i ljutnja. Važno je da ta osećanja prihvatimo. Da shvatimo da je sasvim normalno što smo tužni i ljuti. Važno je, takođe, da se distanciramo od određenih postupaka svojih roditelja, jer ponekad ti stari roditelji i dalje imaju potrebu za kontrolom, žele da vam organizuju život, da traže od vas da dolazite na neka porodična slavlja, na primer, iako je to vama veoma neprijatno. Tu je potrebno da uvidimo šta je naša granica i da je jasno postavimo. To što roditelj nešto očekuje od vas ne znači da vi to morate da uradite. Jednostavno, nemate više pet godina. A to odbijanje ne mora uvek da bude praćeno ljutnjom ili svađom. Jednostavno se postavi granica. Što se tiče teških osećanja, veoma je važno da ne pokušavamo da ih potisnemo ili negiramo, već da ih jednostavno prihvatimo. Postavljanje distance bez očekivanja da će se roditelj promeniti i prihvatanje teških osećanja su veoma važni“, naglašava naša sagovornica.
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala