Dobitnik nagrade „Ivo Andrić“: Čini se da je danas čitava ljudskost na pogrešnom koloseku /video/
Pratite nas
Zar nisu divni dečaci dok se igraju loptom, velikom kao budućnost, koju još nisu potrošili, proćerdali i izdali, pita se u knjizi „Tobogan“ pesnik Saša Radojčić.
Za ovu zbirku na nedavno održanim Vidovdanskim svečanostima u Andrićgradu uručena mu je Velika nagrada Ivo Andrić. U razgovoru za „Orbitu kulture“ otkriva da je slika tobogana kao metafora puta na dole, silazne linije, pada i posrnuća jedno od osećanja iz kojih je zbirka i nastala.
„To se vidi i po naslovnoj pesmi `Tobogan` i po stihovima iz nekih drugih pesama. Da, to je osećaj gubitka, pre svega gubitka svojih snaga, gubitka na neki način svog starog sebe. Ali znate, gde god ima silaska, ima i povratka. Tako da se nadam da će se iz te tame ipak roditi neko svetlo.“
Tobogan je, kaže Radojčić, i nešto što pripada svetu dece, svetu igre koja podrazumeva da se iznova može izlaziti na onu početnu, najvišu tačku.
„Dok se igraju, deca ne znaju ništa o svetu. Oni su blaženi, nevini, neka vrsta anđela, neka vrsta svetih životinja koje nemaju istoriju. Nemaju uspomene. A uspomene obično opterećuju, mada, s druge strane, poezija se pravi od uspomena.“
Tobogan kao put na dole, pad, ali i podizanje
I Radojčićeva knjiga je uglavnom napravljena od sećanja, od zapitanosti nad vremenom za koje bi se reklo da je pre prošlo, nego da mu idemo u susret. Sećanje je, uz veliko pesničko i životno iskustvo, tkanje od kog su napravljene pesme iz nagrađene zbirke.
„Svaka knjiga, naročito pesnička, rezultat je onog što smo doživeli, što smo transformisali nekim misterioznim kanalima iz svojih moždanih ćelija u svoje reči. Kako se to dešava, ja ne znam. I dobro je što ne znam, jer onda bih se bavio lingvistikom, a ne pisanjem pesama. Sigurno je da se doživljaj mora na ovaj ili onaj način naći u pesmi. Da li će to biti bolje, lošije, lepše, manje lepo – to je do pesnika, do njegove istrajnosti, do spremnosti da onaj početnik stih koji možda nije, bog znaš da, popravi izglanca, odbaci ako je potrebno. Da bude nemilosrdan prema svom tekstu, prema sebi. Ne može svaka reč u stih.“
Na pitanje kako zna da je reč dobra, kako je bira, kada je njome zadovoljan, nagrađeni poeta uz osmeh odgovara da zadovoljan nije nikad, već da je samo ponekad – zadovoljniji.
Dobra reč može da obasja tamu
„Jedna od stvari koju uvek želim da postignem je da rečenica, iskaz bude potpuno prirodan, da bude kao reč nekoga koga možete sresti na ulici, pitati ga o nečemu, i da vam tim potpuno prirodnim jezikom kaže nešto što možda nije tako jednostavno, nešto što je mnogo složenije. Ali ta složenost ne treba da se zatrpava složenim rečima, da mutimo ono što je već zamućeno, da zatamnimo ono što je već tamno, nego da probamo da tom rečju i obasjamo tu tamu, da je razjasnimo, da učinimo jednostavnijim. Da bismo kroz nju lakše prošli.“
Svi smo mi do grla u stvarnosti
Poznat upravo po čišćenju jezika od suvišnih reči i ovde, u pesmama iz nagrađene zbirke Radojčić potvrđuje tu veštinu: sve teče kao voda i u tom slivanju nastaju stihovi. Oni nas motivišu da o sopstvenom životu razmišljamo kao o zagušenoj Ibarskoj magistrali, da upijamo mirise lipe kao tuđe iskustvo koje nas povezuje sa slikama našeg životaistvarnosti. A to je ista ona stvarnost u kojoj živi i pesnik.
„ Iz te stvarnosti ni pesnik ne može da izađe. On je u njoj. On je do grla u njoj. Živimo po pravilima koji su konstruisana, po pravilima na kojem nas niko nije pitao da li hoćemo da po njimaživimo. Jednostavno smo gurnuti u to i hajde sad, plivaj. Čitav sistem naših duštvenih odnosa je građen upravo na takvim nekim pravilima, konvencijama i zakonima, koji nas često teraju da živimo na način koji nije naš prirodninačin. Kao u nekom Hakslijevom vrlom novom svetu, gde su ljudi zapravo točkići nekog mehanizma čiji smisao opšte ne vidim, ne mogu da ga sagledam.“
Kultura na pogrešnom koloseku
Otuda i konstatacija u jednoj pesmi da je različito ono kuda smo pošli od onog kuda smo stigli.
„Kao da je danas čitava kultura, čitava ljudskost na pogrešnom koloseku. I mi idemo tim kolosekom. Nekad jako brzo, naša tehnologija se strahovito ubrzala. Ali mi ne znamo da li će se sa one strane te pruge pojaviti neki drugi kolosek s kojim ćemo se sudariti i sve uništiti.“
Na pitanje da li je takav svet dostojan poezije, Radojčić bez dileme odgovara:
„Svet je uvek dostojan. Samo taj svet može da bude u našim slikama bolje ili gori. Nije svet taj koji treba da bude dostojan nas, već mi treba da budemo dostojni sveta.“
