Ovo nismo učili: Kada se Dara iz Jasenovca obratila đacima iz Zemuna usledio je šok
09:41 15.06.2024 (Osveženo: 17:25 15.06.2024)
© Sputnik / Senka Miloš
Pratite nas
U vremenu prekrajanja istorije Zemunska gimnazija trudi se da đacima predstavi istinu o dešavanjima u Drugom svetskom ratu uz reči direktnih učesnika. Potresno svedočanstvo Jelene Buhač Radojčić, originalne „Dare iz Jasenovca“ bilo je više od časa istorije, stvorilo je nove veze. Mladi žele dalje da istražuju najmračniju stranicu srpske istorije.
„Koliko vi deco želite da vam pričam, ne bih volela da vas smaram“, upitala je u njihovom žargonu na početku susreta u prepunoj svečanoj sali gimnazije „Dara iz Jasenovca“.
Kad se smeh utišao, zamolila je gimnazijalce da minutom ćutanja zajedno odaju poštu svim žrtvama rata i njenoj spasiteljki, Dijani Budisavljević.
Zatim je ceo školski čas prvo govorila o svojoj porodici, braći, pa o danima pakla, pokušaju bežanja od ustaša, svakom detalju tog pokušaja i dolasku u logor, kada je imala sedam godina:
„Ta 24 kilometra od Orahova do Stare Gradiške išli smo peške. Bila sam bosa, danima nismo jeli, a vodu sam pila iz traga koji konjsko kopito ostavi u zemlji. Ispred te zgrade gde smo došli smo i prenoćili, unutra nije bilo mesta. Morali smo da sačekamo da njih pobiju, da se oslobodi mesto za nas“, pričala je baka Jelena.
Jelena Buhač Radojčić ispred đaka Zemunske gimnazije
© Sputnik / Senka Miloš
Kroz suze objasnila kako se pozdravila sa tatom kada ga je poslednji put u životu videla. Osvrnula se i na prvo ubistvo koje je videla, ustaše su postavile zeleni sto ispred ulaza u logor i zahtevale od naroda da na njega odloži zlato i druge dragocenosti.
„Jedna Jevrejka, mi smo ih zvali Židovi, sakrila je zlatne minđuše u punđu, ali ju je druga odala. Odveo ju je, prislonio o zid i ispalio metak u čelo“.
Usledila je priča o izlasku iz logora, razdvajanju sa braćom i njenoj životnoj potrazi za najmlađim bratom Ilijom koga nikada nije prestala da traži.
„Dok sam boravila u toj porodici koja me je uzela posle logora, majka je došla da me poseti, nisam joj se obradovala deco, ja sam mislila da je ona mene ostavila, nisam znala da je tako pokušala da me spase“.
Jasenovac - deo porodične istorije
Po završetku ove životne priče čulo se školsko zvono, ali niko nije potrčao da izađe, samo da zagrli baku Jelenu, da se s njom fotografiše.
Mnogi su poželeli da imaju uspomenu na susret sa gospođom Jelenom
© Sputnik / Senka Miloš
„Dok sam je slušala bila sam u suzama, čekao me je govor, pokušavala sam da se smirim, a suze su samo išle. Jako je, jako potresno, a ona se tako držala. Drago mi je što se i dalje trudi, iako ima 90 godina, da širi znanje nama mladima. Sada postoje ove novije generacije koje nisu nikada ni čule za Jasenovac. Zato mi je drago“, kaže za Sputnjik Irina Čohadžić, učenica trećeg razreda.
Dolazak Jelene Buhač Radoičić u njenu školu osvetlio joj je i važan deo porodične istorije, kada je rekla roditeljima za posetu, majka je otkrila da je njena prabaka poreklom iz Potkozarja takođe bila u Jasenovcu.
„Ona je tada imala 14 godina, uzela ju je jedna Hrvatica da kao služavka radi u njenoj kafani. I oca su joj odveli u logor, a brat je odveden u Nemačku da radi. Bila sam pod šokom kad sam to saznala, to je deo istorije moje porodice koji nisam znala. Brat jeste, on je stariji“, dodaje Irina.
Nagradno putovanje u logor NDH
Ljiljana Raković, nastavnica istorije koja je organizovala ovu posetu, za Sputnjik kaže da žena koja je preživela užase Jasenovca nije prva gošća njenog javnog časa. Dolazili su i svedoci iz Mauthauzena, preživeli iz Banjičkog logora.
Dolazio je i stručnjak iz Muzeja žrtava genocida Nenad Antonijevi, govorio o jedinstvenom monstruoznom izumu NDH - dečjim logorima, a prošlog meseca tema je bio logor Zemun, odnosno Staro Sajmište. Deca su kao domaći zadatak imala posetu tim mestima.
Dečji logor NDH - naslovna fotografija knjige "Deca rata" Zorana Milekića
© Sputnik / Marija Jakovljević
Dok razgovaramo s njom, učenici dolaze da se zahvale za susret sa gospođom Jelenom, svima je značio, a posebno učenicima trećeg razreda Marku Đuriću i Maksimu Novotnom.
Kao učesnici istorijskog kviza ove školske godine nagrađeni su putovanjem, bila je to prva organizovana đačka poseta logoru posle ratnih dešavanja 90-tih godina.
„Počastvovan sam što sam mogao da vidim nešto što mnogi nažalost nisu imali priliku, a smatram da bi i u program školskih ekskurzija trebalo uvesti takav put. Poseta je bila važna i za mene lično, jer je moj pradeda, po kome i nosim ime, ubijen upravo u Jasenovcu“, kaže Marko, učenik trećeg razreda.
Lažiranje istorije na mestu događaja
Maksim dodaje da je putovanje na stratište za njega takođe bila čast, da je to jedno od njegovih najupečatljivijih putovanja, uključujući i privatna. Međutim, ono što je čuo od kustosa muzeja u Spomen području nije mu se svidelo.
„Ublažavao je situaciju Jasenovca, logor i žrtve koje su bile skraćene, najmanje desetostruko. Žalosno, kod nas, u državama regiona, kao da se beži od te stvari, potiskuje. Ne bi trebalo, jer pamćenje gnusnih, monstruoznih stvari će nam pomoći da u budućnosti izbegnemo tako nešto. To se nije desilo pre hiljadu godina, ni nepunih sto nije prošlo. Poražavajuće je videti da neki i u Srbiji, da li pod pritiscima ili drugim situacijama, prihvataju tuđe brojke koje uglavnom dolaze sa zapada“, kaže budući maturant Novotni.
Marko dodaje da je najpotresnije u muzeju bilo videti oružje, monstruozne sprave kojima su ljudi ubijani, ali i pisma dece njegovih godina i mlađih, poruke u kojima su se opraštali od svojih roditelja.
Film je potresan, ali kada su čuli priču od direktne učesnice događaja, đaci su ostali bez reči
© Sputnik / Senka Miloš
„Dok je gospođa Jelena pričala, u glavi sam stvarao slike, povezivao. Za mene je današnje predavanje bilo izuzetno značajno, jer sam konačno uspeo da sastavim čitavu sliku događaja, da mi dosta toga bude jasnije. Možda je ovo subjektivno, zato što izuzetno volim istoriju, ali smatram da ako ne razumemo našu prošlost, kako možemo da živimo u budućnosti kasnije. Hvala Bogu da imamo žive svedoke još uvek, mogu iz prve ruke da nam kažu kako je zaista bilo“, zaključuje Marko.
Zaključci ne treba da se sipaju u glavu
Vidno potresen ispovešću Jelene Buhač Radojičić razgovoru za Sputnjik se pridružuje i učenik Arsen Pavlica koji takođe voli istoriju. Kaže da je je Drugi svetski rat retko tema njegovih vršnjaka, a kada jeste, jasno je da malo znaju:
„Vidim dosta dece mog uzrasta kako se ponose kada pričaju o četnicima i partizanima, kako je to njihovo nasleđe, njihova tradicija, a kada bi ih pitali koje su ideje tih pokreta, kad su osnovani i ko ih je predvodio, mislim da jako mali procenat zaista nešto zna o tim idejama“.
Nastavnica Raković dodaje da ona i kolege istoričari iz drugih škola već tri godine pokušavaju da se izbore za povratak starog plana i programa istorije kao nastavnog predmeta. Pokrenuli su i peticiju.
„Ako ovako nastavimo deca će postati ljudi bez kritičke svesti. Istorija je jedini predmet koji decu osposobljava da ne postanu laka meta za manipulacije bilo kakve vrste, da nauče da koriste istorijske izvore. Da ih vrednuju, da znaju šta je laž, falsifikat, a šta zaista autentičan izvor. Da na osnovu toga donose svoje zaključke. Neka budu loši, ali neka budu njihovi, ne usuti u glavu preko medija ili društvenih mreža, bilo kog propagandnog sredstva“.
Na kraju potresnog susreta baka Jelena zamolila je đake Gimnazije da poruče drugarima da joj više ne pišu po fasadi kuće u centru Zemuna, jer nema para za krečenje. Smeh i obećanje, sledeći susret je u njenom Udruženju logoraša i potomaka „Jasenovac“. Žele da čuju i druge strašne, za budućnost važne životne priče.
