Jan Fabr, svetski umetnik za kog je telo i dalje zamka i misterija
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Slavnom belgijskom umetniku, jednom od najautentičnijih i najsvestranijih ličnosti savremene umetničke scene Janu Fabru danas je u Institutu za umetničku igru uručena nagrada Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.
Fabr je nagrađen, kako je navedeno u obrazloženju, za izuzetna dostignuća visokog profesionalnog nivoa kojima je pružio doprinos kulturi Republike Srbije.
Volim Srbiju
„Od 1985. godine dolazim u Beograd. Volim i Srbiju i Beograd i ljude. Uvek sam imao odlično iskustvo sa ljudima u Bitef teatru, Kulturnom centru Beograda, sa Slobodanom Beštićem koji je izuzetan glumac. Prepoznajem u vašim ljudima veliku strast koju osećaju pre svega prema pozorištu, igri i vizuelnim umetnostima. Veoma se ozbiljno bave tim umetnostima i posvećeni su i to vidim u svim generacijama. Danas je za mene poseban dan i zato što sam ovo priznanje, koje mi je dodeljeno, uručio svom asistentu i dramaturgu Mariji Martes koja sa mnom radi 40 godina“, rekao je Fabr za Sputnjik.
Fabr je 2017. godine osvojio sve nagrade Bitef festivala svojom 24-časovnom predstavom „Olimp – u slavu kulta tragedije“, a 2020. je ponovo bio gost Beograda. Tada je u Narodnom pozorištu otvorena njegova izložba „Praznik malih prijatelja“, na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta je Slobodan Beštić izveo Fabrovu monodramu „Noćni pisac“, a u Kulturnom centru Beograda predstavljen je njegov „Noćni dnevnik 1992-1998“.
Ovoga puta Fabr je došao na jedan dan i u sali Instituta za umetničku igru potpisivao svoju knjigu „Od akcije do glumačke interpretacije - Smernice Jana Fabra za izvođača 21. veka“, u izdanju Instituta.
„Deset godina sam radio na ovoj knjizi sa Likom van den Drisom. Sastavljena je od ozbiljnih vežbi i predstavlja mentalni vodič za igrače, glumce, koreografe, reditelje kako da svoje telo i um prepuste mašti“, objašnjava Fabr.
Već četrdeset godina ljudsko telo je subjekt i objekt Fabrove umetnosti
© Sputnik / Marija Jakovljević
Telo kao misterija
Već četrdeset godina ljudsko telo je subjekt i objekt Fabrove umetnosti, njegovih razmatranja i pisanja, pa ipak još uvek je za njega misterija:
„Telo je neverovatno polje borbe, laboratorija, neverovatna zamka i misterija. Živimo sa ovom sivom masom u našoj glavi koja je najvažniji deo našeg tela, ali ipak još uvek je 'tera inkognita' (nepoznata zemlja). Kao umetniku predstoji mi još uvek mnogo istraživanja ljudskog tela“.
Fabrove predstave i dela vizuelne umetnosti uvek su povezani sa tradicijom, sa antičkim pozorištem i klasičnom slikom pa ne čudi da je prvi živi umetnik koji je izlagao u pariskom „Luvru“ i u „Ermitažu“ u Sankt Peterburgu:
„To je bila velika čast. Ta privilegija me je učinila i poniznim. Kada sam izlagao u Luvru, moji radovi su bili u dijalogu sa delima flamanskih majstora. Kada pogledate sliku Hijeronima Boša, to je i dalje avangarda, maštovitija od bilo kog dela savremene umetnosti. Bilo je to divno iskustvo. U Ermitažu sam imao sreće da je direktor Petrovski moj veliki obožavalac, čovek širokih pogleda. Pojedini kustosi tamo su bilo malo konzervativni, ali on je rekao – 'Sve što Jan Fabr želi, poslušajte'. Petrovski je mali diktator u Ermitažu, ali dobar diktator i bilo je zaista divno raditi tamo. Imao sam i divnog kustosa izložbe Dimitrija Ozerkofa“.
Pokušavamo da budemo bolji
Tokom pandemije 2020. kada je njegova izložba „Praznik malih prijatelja” zatvorena zbog širenja kovid virusa, Fabr je rekao da veruje u čovečanstvo, da će čovečanstvo izvući pouke iz te situacije i učiniti svet boljim. Istog je stava i danas:
„Bez obzira na sve što se danas dešava u svetu, ako pogledamo kroz istoriju i uporedimo sa današnjicom, videćemo da nema tako mnogo ratova danas. Znači da napredujemo, pokušavamo da budemo bolji, da učimo. Još uvek nam se dešavaju neuspesi, ali to je ljudski“.
Jedna od čestih tema u Fabrovim delima jeste smrt. Kako kaže dva puta je bio u komi i zbog toga se u svojim radovima bavi životom nakon smrti.
Ljubav je vrhunska moć
Svojom umetnošću pokušava da „zaleči rane u umu posmatrača“:
„Verujem u lepotu, verujem u snagu i moć lepote kao spoja etičkih principa i estetskih vrednosti. Uvek sam se nadao da moje pozorišne predstave, moje reči, dela vizuelne umetnosti mogu da promene ljude, njihov um, da se drugačije osećaju i misle. Lepota je jedna od najvažnijih stvari u životu. Zamislite da oduzmete društvu lepotu. Ono bi nestalo“.
Političari, smatra, Fabr, moraju da nauče da treba više novca da ulažu u kulturu i daju umetnicima za njihove snove:
„Političari zaboravljaju da kada ulažu u kulturu, zapravo ulažu u ekonomiju. Kultura je mnogo važna i Žak Lang je to dokazao. Oko muzeja imate prodavnice, restorane, to je sve ekonomija. Zato umetnici moraju da sanjaju o budućnosti“.
Jedan od njegovih snova je da budućim generacijama ostavi vremensku kapsulu sa radom koji je zove „Ljubav je vrhunska moć“.
Jan Fabr: Slobodan Beštić je izvanredan glumac
© Sputnik / Marija Jakovljević
Nova okupacija - sin
Spaljivanje novca i pisanje reči „novac“ pepelom, skulpture koje prikazuju mozgove sa religioznom ikonografijom, snimanje mačaka koje su bile bacane u vazduh ispred stepenica gradske skupštine u Antverpenu, Dionizijske bahanalije 24 sata…Sve to je doprinelo da Fabr ponese titulu kontroverznog umetnika, mada on sebe tako ne doživljava:
„Ja sebe vidim kao embriona koji je tek počeo svoj život. Još uvek imam toliko ideja i projekata koje planiram da se osećam kao da sam tek na početku“.
Trenutno ga okupira nešto potpuno drugačije. Ovaj šezdesetpetogodišnji umetnik je prvi put postao otac:
„Imam sina starog dve godine i tri meseca. Mnogo pišem o njemu, crtam i već godinu i po dana izrađujem njegove skulpture od belog mermera u Karari. Obožavam svog sina. Zove se Đango Đenero Fabr. Đango je po imenu belgijskog gitariste ciganskog porekla, a Đenaro jer je kršten u Napoliju, u katedrali u čijoj sakristiji se načazi moje delo“.
Idite u pozorište
Na Svetski dan pozorišta Fabr podseća zašto je teatar značajan i poručuje mladima da se vrate pozorištu:
„Živimo u vremenu mobilnih telefona, kompjutera, društvenih mreža, ali pozorište je posebno jer na jednom mestu u 20 časova sedite sa drugima, osećate život, razmenjujete katarzu. Iako je to najstariji oblik komunikacije, i dalje je najlepši, bar meni. Razmenjujete ideje i energiju i to je razlog zbog čega mladi moraju da se vrate u pozorište. Mnogo je važnije nego biti na društvenim mrežama. U teatru osetite miris znoja, vidite suze“.
20 Septembar 2017, 23:00
