Zločin koji traje: Zverstva iz Martovskog pogroma ne smeju se zaboraviti
© AP Photo
Pratite nas
Dvadeset godina od Martovskog pogroma Srba sa Kosova i Metohije poruka koju oni šalju jedinstvena je – opstaćemo. Dok se na tribini u Ruskom domu stariji sećaju strahovitih scena, kidnapovanja, ubistava, mladi kroz fragmente dečijih sećanja sklapaju mozaik srušenog detinjstva. Cilj je podsete na jedno od najvećih zverstava savremene Evrope.
Tribina „Kosovo i Metohija“ - pogrom koji traje“ održana je pred punom salom Ruskog doma, a u publici su se nalazili studenti, profesori, generali i komandiri koji su lično spasavali tamošnji narod. Skup organizovan od strane dobrotvorne organizacije Srpska omladina za Kosmet i studentske organizacije Srpski politički forum imao je za cilj da se podseti i upozori na stradanje srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji.
Olivera Radić, profesor srpskog jezika i novinar iz Orahovca, pričala je okupljenima na koji način se tokom godina borila sa tim pogromom koji, sa većim ili manjim pauzama, traje već decenijama. Prisećajući se svojih ličnih iskustava i pričajući iz perspektive majke troje male dece, približila je okupljenima osećanja straha, bezizlaznosti, nemoći koja je osećala u nekim dramatičnim trenucima etničkog čišćenju, selidbi „u nigdinu“ i kostima razbacanim širom ne samo Metohije ili Kosova, već čitave Srbije i Crne Gore.
Deca Orahovca ispred murala Novaku Đokoviću
© Sputnik / Milica Trklja / Mural Novaka Đokovića u Orahovcu, delo umetnika Deroksa, projekat ,,Boja u vazduhu"
Organizovane horde
Baš kada je profesorka Radić, kao i većina ljudi, pomislila da je posle 1999. ono najgore prošlo i da su se „zli duhovi smirili“, došao je Martovski pogrom i ponovo su pokuljale stihije koje su, kako je rekla, pred sobom nosile sve što su stigle.
Bio je to običan dan, otišla sam na kafu kod moje drugarice i videle smo na vestima da su počele nekakve masovne demonstracije. Sve što se do tada dešavalo i 1998. i 1999. godine nekako je bilo nasumično. Ovo je bilo drugačije. Krenula je masa. Da je povod zaista bio napad na albanske dečake, kako se tvrdilo, kako je mogao da se tako brzo organizuje toliki narod na sve strane? Svaki grad, svako mesto, pokrenulo se. Mi koji živimo dole znamo da nikada ne možemo da pomislimo da smo zaista bezbedni, jer uvek može opet da se desi 17. mart, upozorila je Radićeva.
Srpsko grobnje u Đakovici koje su išarali pripadnici UČK išarano sprejem.
© Sputnik / Brankica Ristić
Tog 17. marta masa je krenula ka meštanima srpskog dela Orahovca vičući „UČK! UČK!“ a Olivera je, kaže, ponela jedno dete, uhvatilo drugo za ruku, dok je treće pratilo. Njen suprug, komšije, prijatelji, rodbina, pokušali su da formiraju neku vrstu živog zida kako bi zaštitili, bar telima, svoje porodice. Srećom, napad je posle nekog vremena prekinut, a albanska rulja se povukla.
Iz ugla deteta
Jovan Zafirović, student sociologije univerziteta u Prištini i satiričar, imao je samo sedam godina za vreme Martovskog pogroma, a svedočenje iz njegovog ugla ovekovečeno je i objavljeno pod naslovom „Šta da ponesem“. Sve šta je Olivera Radić doživela, deca poput Jovana, koja su imala „sreću“ da žive u drugim delovima Kosova i Metohije, gledala su na televiziji i slušala od starijih. Okolina Kosovske Kamenice gde je on živeo nije prolazila kroz strahote kroz koja su prolazili druga mesta.
Jovan i druga deca pitala su se zašto ljudi iz gradova odlaze u sela kod svoje rodbine. Scena majke koja nosi dete, dok drugo trči za njom noseći igračku u rukama, ostala mu je u sećanju. Kada je vrlo brzo nakon toga shvatio gde su pošli svi ti ljudi i od čega beže, sedmogodišnji Jovan počeo je da razmišlja koju će on igračku poneti sa sobom kad dođe vreme da i on krene da beži.
Parteš u opštini Gnjilane, sve je pod vodom, kuće i oranice.
© Foto : Sputnjiku ustupio Nikola Vasić
Nikola Vasić, predsednik humanitarne organizacije „Kosovsko Pomoravlje“ iz Parteša, imao je deset godina tog marta 2004. godine. Njegovo rodno mesto Parteš, na svu sreću, nije bilo na meti albanskih hordi. Ipak, činjenica da je njegov stariji brat studirao u Kosovskoj Mitrovici u kojoj je već došlo do sukoba, vrlo brzo ga je osvestila. U sećanju mu je najviše ostala neizvesnost, odnosno pitanje „a šta će biti sa nama“. Takođe, to što je njegovo selo bilo povezano sa dva okolna srpska sela činilo je Parteš relativno bezbednim. Upravo iz tog razloga Nikola kaže da je bitno da se i danas narod Kosova i Metohije drži zajedno, jer je Martovski pogrom bio samo još jedan pokazatelj da Srbe koji žive dole nema ko da zaštiti.
Pogrom koji traje
Nikola i Jovan ukazali su prisutnima na gorući problem mladih koji žive i rade na Kosovu i Metohiji danas, a to je upravo nastavak pogroma koji, kako kažu, i dan danas traje. Po njihovom mišljenju, pored napada Albanaca, koji traju od kraja osamdesetih godina dvadesetog veka, a nastavljaju se i danas, među problemima su nebriga sopstvenih sunarodnika ali i očajna ekonomska situacija dodatno pogoršana ukidanjem dinara i nemogućnost vođenja normalnog života.
Mi smo pokazali da je moguće opstati na Kosovu i da se mi ne plašimo takvih stvari, ali mi danas ne uspevamo da se organizujemo i zadržimo mlade ljude. Mi dozvoljavamo da nam mladi odlaze, ne zbog straha od Albanaca, već zbog egzistencije. Niko ne želi da živi negde gde nema nikakvu perspektivu. Mladima se tamo niko posebno ne bavi. Završe škole i vrate se u svoje rodno mesto, bez mogućnosti zaposlenja. Mi hoćemo kvalitet života. Hoćemo kulturu. Nije poenta samo biološki opstati. Mi ćemo opstati i to smo pokazali i dokazali kroz vekove, ali smo sada svedeni na socijalne slučajeve. Moramo da se podignemo i krenemo iz početka i da postavimo zdrave temelje, zaključio je Vasić.
Tribina održana u Ruskom domu bila je humanitarnog karaktera a priloženi novac namenjen je za porodilište u Pasjanu.
