https://lat.sputnikportal.rs/20240219/ratni-reporter-iz-donjecka-antiruska-ideja-je-ugradjena-u-sam-temelj-ukrajine-1167817783.html
Ratni reporter iz Donjecka: Antiruska ideja je ugrađena u sam temelj Ukrajine /video/
Ratni reporter iz Donjecka: Antiruska ideja je ugrađena u sam temelj Ukrajine /video/
Sputnik Srbija
„Evromajdanom“ su rukovodili ukrajinski oligarsi, uz neposrednu podršku kolektivnog Zapada, koji se od samog početka trudio da u Ukrajini stvori „anti-Rusiju“... 19.02.2024, Sputnik Srbija
2024-02-19T14:04+0100
2024-02-19T14:04+0100
2024-04-29T16:05+0200
rusija
evromajdan
majdan
specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti
donbas
viktor janukovič
igor kolomojski
ukrajina
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/02/16/1124689513_0:93:3071:1820_1920x0_80_0_0_9c846338e71361d121b8862bbd6dd78e.jpg
Bivši komandant donjeckog odreda „Varjag“ i jedan od organizatora i aktivista „Ruskog proleća“ u Donbasu priča o tome kako su on i njegovo okruženje doživeli „Evromajdan“, tokom kojeg je pre tačno deset godina, svrgnut tadašnji legitimni predsednik Ukrajine Viktor Janukovič i koji je bio i neposredan povod za pokretanje narodnog bunta u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.Počnimo od „Majdana“, kako ste doživeli te događaje, kakvo je raspoloženje tada bilo u Vama i Vašem okruženju?- U najvećoj meri, pošto je Ukrajina zemlja permanentnog „majdana“, mi smo se u skladu s tim nadali da će tadašnji predsednik Viktor Janukovič uspeti da suzbije ta istupanja, ili da će pristati na nekakve ustupke, ali da će se taj talas nasilja stišati. Očekivali smo da će vlada ipak uspeti da reši krizu. Trećeg decembra sam ja kao jedan od rukovodilaca tada zabranjene organzacije „Donjecka republika“ organizovao miting na Lenjinovom trgu u centru Donjecka, na kojem su se okupili malobrojni proruski aktivisti. Saopštili smo da ne podržavamo „Majdan“, da on mora biti okončan. To su snimili lokalni mediji. I u principu, kao da je život u Donjecku išao svojim uobičajenim tokom.Kriza je nastupila već u februaru 2014. godine. Kada su prikazali kadrove s pripadnicima „Berkuta“ i unutrašnje vojske u plamenu, kada se zaoštrio sukob na Majdanu, u tom trenutku smo u Donjecku počeli da skupljamo praktično sve aktiviste. To je opet rađeno nezavisno od vlade, koja nikako nije htela da učestvuje u uličnom sukobu. Kada je, međutim, „Majdan“ 22. februara pobedio, 23. mi smo zakazali miting. Okupili su se praktično svi aktivisti koji su u tom trenutku bili u Donjeckoj oblasti. Došli smo do administracije gubernatora u oblasnoj administraciji. U tom trenutku gubernator Šišacki se obratio ljudima, rekao da on takođe ne podržava „Majdan“, da ćemo se boriti, da smo svi zajedno. Otišao je, a zatim su se po gradu proširile glasine da je negde stigao „Desni sektor“, svi su pojurili da ga traže. U tom trenutku smo mi, aktivisti „Donjecke republike“, shvatili da da treba stvoriti nekakvo mesto za neposredno okupljanje ljudi, na kojem bi mogli da se koordinišu, da razmenjuju kontakte, da saznaju neke novosti. Dogovorili smo se s donjeckim komunistima da nam daju svoje propagandne šatore. Mi smo ih postavili na Lenjinovom trgu. Prvu noć je bilo oko 15 ljudi. Ujutru su počeli da nam se priključuju ljudi, počeli su takođe da postavljaju šatore, turističke, na Lenjinovom trgu. I tako su se praktično za nedelju dana, od 23. februara do 1. marta, sabrali aktivisti, dolazili su ljudi, davali novac za održavanje gradića od šatora, štampani su nekakvi leci, a ljudi su razmenjivali kontakte. To je bio početak, a 1. marta su počeli događaji koji su doveli do „Ruskog proleća“.Da li ste imali osećaj da se zemlja raspada na dva dela?- Da, naravno, bilo je tako. Utoliko pre što su se još tokom „Majdana“ sa zapadne strane mogli čuti povici da će se, ako Janukovič pobedi, ako „Majdan“ izgubi, zapadni delovi neposredno odvojiti od glavnog dela Ukrajine. Odnosno već tada su išli protiv, narušavajući Ustav Ukrajine, uključujući 110. član o narušavanju teritorijalne celovitosti zemlje. Upravo u tom trenutku smo već počeli da shvatamo da smo različiti.Tada je već promovisan projekat, istina, iz Partije regiona, to je bila jedna od najvećih partija u Ukrajini, tada su već poslanici promovisali projekat federalizacije Ukrajine. Mi smo različiti, na različite načine posmatramo svet, ali ostavimo Ukrajinu, nemojmo je rasparčavati, podelimo je na dve autonomne oblasti. Jugoistok, koji je tada, prema mapi, uključivao teritoriju od Harkova do Odese, faktički Novorusiju zajedno s Krimom. I odvojeno severozapad, gde su bile jake upravo te ukrajinske tendencije. Tokom celog tog perioda, od 2004. do 2014. godine, 10 godina, taj jaz se sve više i više ispoljavao, postajao je sve očigledniji, bez obzira na događaje kao što je bio, recimo, „Evro 2012“ koji je održan i u Donjecku i povodom kojeg je izgrađen jedan od najvećih fudbalskih stadiona.Bilo je nekakvih manifestacija, ali ipak su se sve više i više ispoljavale razlike među nama, uključujući i politiku evrointegracije koju je nastavio i, uslovno rečeno, štićenik jugoistoka Janukovič. Malo ko pamti da je „Majdan“ počeo upravo onog dana kada je Janukovič odbio da potpiše evrointegraciju. Mada je išao ka tome samouvereno. Njegov najbliži pomoćnik i savetnik Nikolaj Janovič Azarov u poslednji trenutak je prosto izračunao da će radi prelaska na evropske standarde Ukrajina upasti u takvu dužničku jamu, kakvu niko nije mogao ni da sanja. Zbog toga što je to značilo promene na svim nivoima, počev od štekera, pa sve do železničkih pruga – sve je moralo da se prepravlja. Izračunali su da se to ne isplati i odustali. Posle toga su, naravno, izašli studenti koje je veoma uspešno pred kamerama rasterao „Berkut“, a to je izazvalo talas pobune u Kijevu. I iz toga se upravo neposredno razvio „Evromajdan“.Jugoistok je nekako istorijski uvek više težio Rusiji. I svi ti napadi od 2004. godine, kada je stvar išla do prekida odnosa, gasni rat, šećerni rat, još štošta, sve te ekonomske peripetije, veoma su snažno udarale po Donbasu, zbog toga što je čak i njegova industrija bila vezana za, na primer, jeftini ruski gas. I kada su tokom Juščenkovog mandata počeli svi ti gasni sporazumi i sve ostalo, povećanje cena gasa, prirodno, Donbas je ekonomski počeo da propada, a ekonomski rast je počeo da se usporava. Prirodno, ljudi u Donbasu, čak i obični radnici, počeli su za to da krive upravo štićenika Zapadne Ukrajine Viktora Juščenka.Plus, pritom, naravno, istorijska pitanja, uključujući veličanje Šuheviča i Bandere, takođe su negativno doživljavali žitelji Donbasa, koji su u principu, ako se čak odbaci carski period, ipak bili više sovjetski ljudi, koji su imali svoje heroje i svoj pogled na istoriju. Sve nas je to, naravno, razdvojilo. I događaji 2014. godine su bili katalizazor tog procesa našeg razdvajanja, koje je počelo prilično davno.Vi ste po obrazovanju politikolog i verovatno ste već mnogo puta analizirali „Majdan“ 2013. i 2014. godine. Šta je, prema Vašem mišljenju, bio okidač za te događaje, ko je stajao iza njih, da li je bilo nekakvih lutkara koji su time rukovodili?- Bilo je, naravno. Pre svega to su ukrajinski oligarsi, koji su dobili neposrednu podršku kolektivnog Zapada, koji se od samog početka trudio da u Ukrajini stvori „anti-Rusiju“. Čak je i u samu ideju Ukrajine ugrađen kamen te rusofobije. Ukrajina nije Rusija. U skladu s tim, naravno, pokušavali su da odvoje istoriski deo Rusije upravo kroz antiruski projekat Ukrajine. Pritom, naravno, ujedinili su se oligarsi koji su počeli da gube svoj profit upravo zbog toga što je Janukovič sa svojom porodicom počeo da im uzima zalogaje. Nikada ranije nije bilo toga, da se ujedinjuju ljudi iz Dnjepropetrovske i Donjecke oblasti. Ipak, Rinat Ahmetov, jedan od najvećih donjeckih oligarha, u vreme „Majdana“ se udružio s Petrom Porošenkom, udružio se s Igorom Kolomojskim upravo radi svrgavanja Janukoviča. Mislim da teško da su očekivali narodni bunt u Donjecku, u Lugansku, teško da su očekivali da će ga podržati Rusija, da će biti toliko moćan. Oni su mislili da će ipak uspeti preko svojih marioneta, istog onog Dobkina i sada pokojnog Kernesa, da uguše tu bunu, da uvedu stado u štalu i reše to pitanje. Ukrajina će ostati celovita, oni ništa neće izgubiti, i u poslu sa Zapadom će nastaviti dalje neposredno da čerupaju ukrajinsku industriju i da dobijaju svoj uslovni profit.Kako je ispalo da Vi, čovek generalno mirne struke, uzmete oružje u ruke?- Voleo sam svoj Donbas i bio sam među osnivačima „Donjecke republike“, pratili su me još dok je bila Ukrajina, uključujući i specijalne službe. Zbog toga, kada je počeo rat, postao sam poslanik Vrhovnog saveta, to je bio parlament koji je postojao od maja do novembra 2014. godine. Gledajući kako radi naš parlament ili Vrhovni savet i shvatajući da se, prema Bizmarku, praznim slovima na papiru ne stvara istorija, nego gvožđem i krvlju, okupio sam one svoje aktiviste koji još nisu otišli na front i zajedno s njima stvorio odred. Shvatio sam da je sada važnije braniti svoju zemlju s oružjem u rukama. A potom se baviti politikom iznutra. Zbog toga što Ukrajincima naše deklaracije, saopštenja i slične stvari nisu bile interesantne, one nisu mogle da ih zaustave. Bajonet probija bilo koji papir i na bajonet se može odgovoriti samo bajonetom.Koliko je, prema Vašem mišljenju, logično to što je „Majdan“ pokrenuo rat u Ukrajini? Da li je bila neka druga varijanta razvoja događaja?Koliko je, prema Vašem mišljenju, logično to što je „Majdan“ pokrenuo rat u Ukrajini? Da li je bila neka druga varijanta razvoja događaja?- Postojala je varijanta, ali ona je morala da se pripremi mnogo ranije. Tu je nekoliko istorijskih etapa. Prva istorijska etapa je, naravno, 1919. godina, zar ne? Kada je Donbas neposredno pripojen Ukrajini. To je, naravno, prva prekretnica. Da ga tada nisu pripajali, u principu, seoska Ukrajina bi i dalje mogla da živi i da se razvija, dobijajući nezavisnost 1991. Tu bi se, naravno, već moglo razgovarati, mi bismo živeli u Rusiji, Ukrajina bi živela odvojeno. I rata tamo ne bi bilo. A možda bi ona, kao baltičke zemlje ili Poljska, mirno otplovila u EU i u NATO i postepeno odumirala, kao što vidimo na primeru izumirućih baltičkih zemalja. Druga prekretnica je, naravno, bila 1991. godina. Čak i ne 1991. nego 1994. godina, kada je u Donbasu održan referendum o federalizaciji i uvođenju ruskog kao drugog državnog jezika. Većina žitelja Donbasa se izjasnila za. Vlada, na čijem je čelu tada bio Kravčuk je, međutim, kada je pročitala i neposredno procenila rezultate referenduma, rekla da je to u principu bilo obično ispitivanje javnog mnjenja. Zatim je ključni datum – to je već 2004. godina - bio kada su poslanici Partije regiona izneli ideju federalizacije Ukrajine. U nekom trenutku su se, međutim, uplašili. Janukovič je ponovo povukao ručnu, a i sami poslanici su se uplašili i odustali od takvog projekta. I 2014. godine, u principu, da Janukovič nije povukao „Berkut“ koji je došao praktično do centralne scene na Majdanu“, da ih nije vratio nazad, da je dozvolio da se uguši taj „Majdan“, da je dao komandu vojsci da uguši bilo kakve proteste na teritoriji Ukrajine, tada bi se opet mogao izbeći rat. Ne žrtve, žrtava je svakako bilo među demonstrantima, ali taj procenat žrtava 2014. godine na „Majdanu“ i u drugim gradovima Ukrajine koji su protestovali protiv Janukoviča ne može da se uporedi s brojem žrtava koje su sada izgubili kako Donbas, tako i Ukrajina, samo tokom specijalne vojne operacije, čak i ne govorim o celom tom periodu još od „Ruskog proleća“.
donbas
ukrajina
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
evromajdan, majdan, specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti, donbas, viktor janukovič, igor kolomojski, ukrajina
evromajdan, majdan, specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti, donbas, viktor janukovič, igor kolomojski, ukrajina
Bivši komandant donjeckog odreda „Varjag“ i jedan od organizatora i aktivista „Ruskog proleća“ u Donbasu priča o tome kako su on i njegovo okruženje doživeli „Evromajdan“, tokom kojeg je pre tačno deset godina, svrgnut tadašnji legitimni predsednik Ukrajine Viktor Janukovič i koji je bio i neposredan povod za pokretanje narodnog bunta u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.
„Teško da su organizatori 'Evromajdana' očekivali narodni bunt u Donjecku, u Lugansku, teško da su očekivali da će ga podržati Rusija, da će biti toliko moćan. Oni su mislili da će ipak uspeti preko svojih marioneta da uguše tu bunu, da uvedu stado u štalu i reše to pitanje. Ukrajina će ostati celovita, oni ništa neće izgubiti, i u poslu sa Zapadom će nastaviti dalje neposredno da čerupaju ukrajinsku industriju i da dobijaju svoj uslovni profit“, ocenjuje Matjušin.
Počnimo od „Majdana“, kako ste doživeli te događaje, kakvo je raspoloženje tada bilo u Vama i Vašem okruženju?
- U najvećoj meri, pošto je Ukrajina zemlja permanentnog „majdana“, mi smo se u skladu s tim nadali da će tadašnji predsednik Viktor Janukovič uspeti da suzbije ta istupanja, ili da će pristati na nekakve ustupke, ali da će se taj talas nasilja stišati. Očekivali smo da će vlada ipak uspeti da reši krizu. Trećeg decembra sam ja kao jedan od rukovodilaca tada zabranjene organzacije „Donjecka republika“ organizovao miting na Lenjinovom trgu u centru Donjecka, na kojem su se okupili malobrojni proruski aktivisti. Saopštili smo da ne podržavamo „Majdan“, da on mora biti okončan. To su snimili lokalni mediji. I u principu, kao da je život u Donjecku išao svojim uobičajenim tokom.
Kriza je nastupila već u februaru 2014. godine. Kada su prikazali kadrove s pripadnicima „Berkuta“ i unutrašnje vojske u plamenu, kada se zaoštrio sukob na Majdanu, u tom trenutku smo u Donjecku počeli da skupljamo praktično sve aktiviste. To je opet rađeno nezavisno od vlade, koja nikako nije htela da učestvuje u uličnom sukobu. Kada je, međutim, „Majdan“ 22. februara pobedio, 23. mi smo zakazali miting. Okupili su se praktično svi aktivisti koji su u tom trenutku bili u Donjeckoj oblasti. Došli smo do administracije gubernatora u oblasnoj administraciji. U tom trenutku gubernator Šišacki se obratio ljudima, rekao da on takođe ne podržava „Majdan“, da ćemo se boriti, da smo svi zajedno. Otišao je, a zatim su se po gradu proširile glasine da je negde stigao „Desni sektor“, svi su pojurili da ga traže. U tom trenutku smo mi, aktivisti „Donjecke republike“, shvatili da da treba stvoriti nekakvo mesto za neposredno okupljanje ljudi, na kojem bi mogli da se koordinišu, da razmenjuju kontakte, da saznaju neke novosti. Dogovorili smo se s donjeckim komunistima da nam daju svoje propagandne šatore. Mi smo ih postavili na Lenjinovom trgu. Prvu noć je bilo oko 15 ljudi. Ujutru su počeli da nam se priključuju ljudi, počeli su takođe da postavljaju šatore, turističke, na Lenjinovom trgu. I tako su se praktično za nedelju dana, od 23. februara do 1. marta, sabrali aktivisti, dolazili su ljudi, davali novac za održavanje gradića od šatora, štampani su nekakvi leci, a ljudi su razmenjivali kontakte. To je bio početak, a 1. marta su počeli događaji koji su doveli do „Ruskog proleća“.
Da li ste imali osećaj da se zemlja raspada na dva dela?
- Da, naravno, bilo je tako. Utoliko pre što su se još tokom „Majdana“ sa zapadne strane mogli čuti povici da će se, ako Janukovič pobedi, ako „Majdan“ izgubi, zapadni delovi neposredno odvojiti od glavnog dela Ukrajine. Odnosno već tada su išli protiv, narušavajući Ustav Ukrajine, uključujući 110. član o narušavanju teritorijalne celovitosti zemlje. Upravo u tom trenutku smo već počeli da shvatamo da smo različiti.
Tada je već promovisan projekat, istina, iz Partije regiona, to je bila jedna od najvećih partija u Ukrajini, tada su već poslanici promovisali projekat federalizacije Ukrajine. Mi smo različiti, na različite načine posmatramo svet, ali ostavimo Ukrajinu, nemojmo je rasparčavati, podelimo je na dve autonomne oblasti. Jugoistok, koji je tada, prema mapi, uključivao teritoriju od Harkova do Odese, faktički Novorusiju zajedno s Krimom. I odvojeno severozapad, gde su bile jake upravo te ukrajinske tendencije. Tokom celog tog perioda, od 2004. do 2014. godine, 10 godina, taj jaz se sve više i više ispoljavao, postajao je sve očigledniji, bez obzira na događaje kao što je bio, recimo, „Evro 2012“ koji je održan i u Donjecku i povodom kojeg je izgrađen jedan od najvećih fudbalskih stadiona.
Bilo je nekakvih manifestacija, ali ipak su se sve više i više ispoljavale razlike među nama, uključujući i politiku evrointegracije koju je nastavio i, uslovno rečeno, štićenik jugoistoka Janukovič. Malo ko pamti da je „Majdan“ počeo upravo onog dana kada je Janukovič odbio da potpiše evrointegraciju. Mada je išao ka tome samouvereno. Njegov najbliži pomoćnik i savetnik Nikolaj Janovič Azarov u poslednji trenutak je prosto izračunao da će radi prelaska na evropske standarde Ukrajina upasti u takvu dužničku jamu, kakvu niko nije mogao ni da sanja. Zbog toga što je to značilo promene na svim nivoima, počev od štekera, pa sve do železničkih pruga – sve je moralo da se prepravlja. Izračunali su da se to ne isplati i odustali. Posle toga su, naravno, izašli studenti koje je veoma uspešno pred kamerama rasterao „Berkut“, a to je izazvalo talas pobune u Kijevu. I iz toga se upravo neposredno razvio „Evromajdan“.
Jugoistok je nekako istorijski uvek više težio Rusiji. I svi ti napadi od 2004. godine, kada je stvar išla do prekida odnosa, gasni rat, šećerni rat, još štošta, sve te ekonomske peripetije, veoma su snažno udarale po Donbasu, zbog toga što je čak i njegova industrija bila vezana za, na primer, jeftini ruski gas. I kada su tokom Juščenkovog mandata počeli svi ti gasni sporazumi i sve ostalo, povećanje cena gasa, prirodno, Donbas je ekonomski počeo da propada, a ekonomski rast je počeo da se usporava. Prirodno, ljudi u Donbasu, čak i obični radnici, počeli su za to da krive upravo štićenika Zapadne Ukrajine Viktora Juščenka.
Plus, pritom, naravno, istorijska pitanja, uključujući veličanje Šuheviča i Bandere, takođe su negativno doživljavali žitelji Donbasa, koji su u principu, ako se čak odbaci carski period, ipak bili više sovjetski ljudi, koji su imali svoje heroje i svoj pogled na istoriju. Sve nas je to, naravno, razdvojilo. I događaji 2014. godine su bili katalizazor tog procesa našeg razdvajanja, koje je počelo prilično davno.
Vi ste po obrazovanju politikolog i verovatno ste već mnogo puta analizirali „Majdan“ 2013. i 2014. godine. Šta je, prema Vašem mišljenju, bio okidač za te događaje, ko je stajao iza njih, da li je bilo nekakvih lutkara koji su time rukovodili?
- Bilo je, naravno. Pre svega to su ukrajinski oligarsi, koji su dobili neposrednu podršku kolektivnog Zapada, koji se od samog početka trudio da u Ukrajini stvori „anti-Rusiju“. Čak je i u samu ideju Ukrajine ugrađen kamen te rusofobije. Ukrajina nije Rusija. U skladu s tim, naravno, pokušavali su da odvoje istoriski deo Rusije upravo kroz antiruski projekat Ukrajine. Pritom, naravno, ujedinili su se oligarsi koji su počeli da gube svoj profit upravo zbog toga što je Janukovič sa svojom porodicom počeo da im uzima zalogaje. Nikada ranije nije bilo toga, da se ujedinjuju ljudi iz Dnjepropetrovske i Donjecke oblasti. Ipak, Rinat Ahmetov, jedan od najvećih donjeckih oligarha, u vreme „Majdana“ se udružio s Petrom Porošenkom, udružio se s Igorom Kolomojskim upravo radi svrgavanja Janukoviča. Mislim da teško da su očekivali narodni bunt u Donjecku, u Lugansku, teško da su očekivali da će ga podržati Rusija, da će biti toliko moćan. Oni su mislili da će ipak uspeti preko svojih marioneta, istog onog Dobkina i sada pokojnog Kernesa, da uguše tu bunu, da uvedu stado u štalu i reše to pitanje. Ukrajina će ostati celovita, oni ništa neće izgubiti, i u poslu sa Zapadom će nastaviti dalje neposredno da čerupaju ukrajinsku industriju i da dobijaju svoj uslovni profit.
Kako je ispalo da Vi, čovek generalno mirne struke, uzmete oružje u ruke?
- Voleo sam svoj Donbas i bio sam među osnivačima „Donjecke republike“, pratili su me još dok je bila Ukrajina, uključujući i specijalne službe. Zbog toga, kada je počeo rat, postao sam poslanik Vrhovnog saveta, to je bio parlament koji je postojao od maja do novembra 2014. godine. Gledajući kako radi naš parlament ili Vrhovni savet i shvatajući da se, prema Bizmarku, praznim slovima na papiru ne stvara istorija, nego gvožđem i krvlju, okupio sam one svoje aktiviste koji još nisu otišli na front i zajedno s njima stvorio odred. Shvatio sam da je sada važnije braniti svoju zemlju s oružjem u rukama. A potom se baviti politikom iznutra. Zbog toga što Ukrajincima naše deklaracije, saopštenja i slične stvari nisu bile interesantne, one nisu mogle da ih zaustave. Bajonet probija bilo koji papir i na bajonet se može odgovoriti samo bajonetom.
Koliko je, prema Vašem mišljenju, logično to što je „Majdan“ pokrenuo rat u Ukrajini? Da li je bila neka druga varijanta razvoja događaja?
Koliko je, prema Vašem mišljenju, logično to što je „Majdan“ pokrenuo rat u Ukrajini? Da li je bila neka druga varijanta razvoja događaja?
- Postojala je varijanta, ali ona je morala da se pripremi mnogo ranije. Tu je nekoliko istorijskih etapa. Prva istorijska etapa je, naravno, 1919. godina, zar ne? Kada je Donbas neposredno pripojen Ukrajini. To je, naravno, prva prekretnica. Da ga tada nisu pripajali, u principu, seoska Ukrajina bi i dalje mogla da živi i da se razvija, dobijajući nezavisnost 1991. Tu bi se, naravno, već moglo razgovarati, mi bismo živeli u Rusiji, Ukrajina bi živela odvojeno. I rata tamo ne bi bilo. A možda bi ona, kao baltičke zemlje ili Poljska, mirno otplovila u EU i u NATO i postepeno odumirala, kao što vidimo na primeru izumirućih baltičkih zemalja.
Druga prekretnica je, naravno, bila 1991. godina. Čak i ne 1991. nego 1994. godina, kada je u Donbasu održan referendum o federalizaciji i uvođenju ruskog kao drugog državnog jezika. Većina žitelja Donbasa se izjasnila za. Vlada, na čijem je čelu tada bio Kravčuk je, međutim, kada je pročitala i neposredno procenila rezultate referenduma, rekla da je to u principu bilo obično ispitivanje javnog mnjenja.
Zatim je ključni datum – to je već 2004. godina - bio kada su poslanici Partije regiona izneli ideju federalizacije Ukrajine. U nekom trenutku su se, međutim, uplašili. Janukovič je ponovo povukao ručnu, a i sami poslanici su se uplašili i odustali od takvog projekta. I 2014. godine, u principu, da Janukovič nije povukao „Berkut“ koji je došao praktično do centralne scene na Majdanu“, da ih nije vratio nazad, da je dozvolio da se uguši taj „Majdan“, da je dao komandu vojsci da uguši bilo kakve proteste na teritoriji Ukrajine, tada bi se opet mogao izbeći rat. Ne žrtve, žrtava je svakako bilo među demonstrantima, ali taj procenat žrtava 2014. godine na „Majdanu“ i u drugim gradovima Ukrajine koji su protestovali protiv Janukoviča ne može da se uporedi s brojem žrtava koje su sada izgubili kako Donbas, tako i Ukrajina, samo tokom specijalne vojne operacije, čak i ne govorim o celom tom periodu još od „Ruskog proleća“.
