https://lat.sputnikportal.rs/20240124/mateo-garone-realnost-je-mnogo-surovija-od-filma-nasilnija-od-gomore-i-pinokijavideo-foto-marija-jakovljevic-1166804263.html
Na Mećavniku režiser čije je delo nominovano za Oskara: Realnost je surovija od filma /video/
Na Mećavniku režiser čije je delo nominovano za Oskara: Realnost je surovija od filma /video/
Sputnik Srbija
Zašto ljudi iz Afrike moraju da rizikuju svoje živote da bi došli do Francuske ili Italije, a Evropljani mogu slobodno da putuju u Afriku na letovanje? Tokom... 24.01.2024, Sputnik Srbija
2024-01-24T20:43+0100
2024-01-24T20:43+0100
2024-01-24T20:43+0100
kultura
kultura
kustendorf
kultura – intervjui i analitika
film
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/18/1166800406_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_bdd41a2f3ea132a5a35f3a6963bfd834.jpg
Garoneov film „Ja, kapetan“ o dvojici mladih Senegalaca koji iz želje da dođu do Evrope i ostvare svoje snove prolaze opasan put preko Sahare, libijskog zatvora i mora do Italije, otvorio je u utorak uveče 17. „Kustendorf“ na Mećavniku. U istom danu je njegov film nominovan i za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Uspešan reditelj, koji je treći put gost „Kustendorfa“, u razgovoru sa novinarima, otkrio je sa kakvim izazovima se suočio snimajući priču o nepravdi i surovom kršenju ljudskih prava i istakao zbog čega je važno prikazati „put jednog heroja i njegovu borbu protiv sistema“.Prvi put ste bili u Drvengradu 2013. sa filmom „Rijaliti“, zatim 2016. sa „Pričom nad pričama“ i sada dolazite sa ostvarenjem „Ja, kapetan“. Šta vama lično znači „Kustendorf“- To je festival na koji dolazim sa velikim zadovoljstvom jer je veoma ljudski, ličan i autentičan, a i Emir mi je bio veoma značajan dok sam rastao i sazrevao. Na izvestan način želim da mu uzvratim za sve što je učinio za mene svojim filmovima i da budem deo ovog festivala punog života.U svetu u kome se krize smenjuju, odabrali ste da nam svojim novim filmom prikažete jednu migrantsku priču. Migrantska kriza više nije toliko u fokusu pažnje. Hteli ste ovim filmom da nas podsetite i na tu važnu temu?- Želeo sam da pokažem publici deo putovanja tih ljudi koje mi obično ne vidimo. Neko možda zna za ljude koji umiru u pustinji, Libiji ili na moru, ali mi to ne vidimo, kao ni sami protagonisti ove priče. Oni znaju na početku, kada kreću na putovanje, da je put vrlo opasan, da verovatno mnogo ljudi umire, ali oni to ne vide. Tako da je ovaj film značajan i za nas i za njih. Biće prikazan u 20 zemalja Afrike i pružamo im mogućnost da vide jednu odiseju. Priča je univerzalna o ljudskim pravima koja se krše na najstrašniji način, a pravo svakog bića je čežnja za boljim životom.Kako ste došli do ove priče?- Više priča je tu uključeno. Ideja je bila da ispričamo priču iz njihovog ugla, ne našeg. Ja sam uvek samo posrednik. Ušao sam u kulturu koja nije moja i nije bilo lako početi ovakav projekat. Krenuo sam pre osam godina slušajući priče i trebalo mi je dosta vremena da se upustim u snimanje. Plašio sam se da ne ispadnem privilegovan čovek koji koristi priču migranata da bi osvojio Oskara.Kako ste pronašli glumce koji će igrati glavne protagoniste Sejdua i Musu?- Pronašao sam ih u Senegalu. Imali smo kasting. Majka i sestra Sejdua Sara, koji tumači glavnu ulogu, su glumice, ali njegov san je da bude fudbaler i nije hteo na kasting. Sestra ga je naterala da dođe na kasting. Kada je došao već je bilo previše glumaca i rekli su mu da ja zakasnio, da ne može da uđe. Ušao je u taksi, shvatio je da je izgubio ključ i zamolio taksistu da se vrati. Dok je tražio ključ, primetio ga je kasting menadžer, dao mu scenario i ispalo je da mu je bilo suđeno da dobije ulogu.Film je veoma realističan i lako može da bude dokumentarac, a istovremeno su tu i bajkoviti segmenti. Kako ste pronašli pravu ravnotežu?- To je bio najveći izazov. Kada su mi ispričali priču, osetio sam da je veoma nasilna, ali i bajkovita pa sam pokušao da iskombinujem „Gomoru“ i „Pinokio“. U svojoj karijeri obično pratim dva pravca - jedan je realističan, skoro dokumentarni pristup kao u „Gomori“, mada je i taj film za mene mračna bajka i govori o tome kako deca otkrivaju nasilje sveta, i drugi je moj film „Pinokio“. Dok sam snimao „Ja, kapetan“, shvatio sam da je Sejdu zapravo Pinokio, a Musa, drugi momak, ga zapravo poziva da idu u „Zemlju igračaka“, govoreći mu da će mu tamo belci tražiti autograme. On odlazi, ne govori ništa majci, kao što je uradio Pinokio izdavši Đepeta i otkriva nasilan svet. Kolodi, kada je pisao „Pinokija“, želeo je da pokaže deci koliko su strašne posledice kada se donesu pogrešne odluke. Zato je Pinokio zapravo mračna priča puna nasilja. Bilo mi je normalno da u ovom filmu spojim dva dela mog umetničkog puta. Imao sam privilegiju da film snimam sa pravim protagonistom ove priče. Sve vreme je bio sa mnom na setu kao svojevrsni koreditelj i sve u filmu je on zaista i doživeo. Želeli smo da rekonstruišemo to putovanje. Ljudima iz Afrike se obično ne veruje kada govore o tom svom iskustvu tako da je ovo i prilika da pokažu svetu taj sistem smrti. Sejdu je kapetan, heroj koji se zarad života bori protiv sistema. Mislim da je zato film prijemčiv jer govori o heroju koji se bori protiv nepravde. Srećan sam što je mnogo škola u Italiji prikazalo film. Od septembra do aprila učenici su gledali film, a to je deo populacije koja neće otići da pogleda ovakav film, uverena da je dosadan. Ali kada su ga pogledali, otkrili su da je glavni junak njihov vršnjak, ima iste želje i probleme i odmah mogu da se povežu sa njim i prate njegovu avanturu. To je dobar način i da vide da iza statistike u vestima stoje ljudi poput njih.Šta mislite o odnosu Italije prema migratima? Da li ste posetili Lampeduzu?- Politika prema migrantima je pogrešna, ne samo u Italiji nego u čitavom svetu. Verujem da zidovima i zatvaranjem ne možemo rešiti probleme, već dijalogom i pronalaženjem načina da im se omogući kretanje bez rizikovanja života. Govorimo o ljudskim pravima. Zašto oni moraju da rizikuju svoj život ako žele da putuju u Francusku ili Italiju, a njihovi vršnjaci iz Evrope i Amerike mogu da putuju u Afriku na letovanje bez problema. Poslednji deo filma sam snimao u Marsali, blizu Palerma, ali nisam bio na Lampeduzi. Znamo da je tokom poslednjih 15 godina poginulo 27.000 ljudi i sa aktuelnom politikom još mnogo nevinih će nastradati.Šta je najpotresnije što ste čuli od ljudi iz Senegala?- Neke priču su toliko brutalne da je bilo nemoguće rekonstruisati ih u filmu. Činilo mi se da bi publika čak teško poverovala da je moguće tako nešto, a realnost je čak mnogo gora od onoga što prikazujemo u filmu. Izostavio sam scene silovanja žena. Kada u publici vidim ljude iz Afrike, pozovem ih da izađu nakon projekcije da čujem njihovo mišljenje i svi oni svedoče da je stvarnost mnogo strašnija i dramatičnija nego što se vidi u filmu.Film je nominovan za Oskara. Šta očekujete?- Prijatelj mi je rekao da su se pojavile kvote u kladionicama i da smo na trećem mestu. Favorit je englesko ostvarenje Džonatana Glejzera, odličnog reditelja i mog prijatelja. Odlična je vest što smo ušli u izbor od pet filmova. Nismo očekivali. Najveći problem kada je Oskar u pitanju je da vaš film vide. Mnogo zavisi od distributera, moći koju imaš. Engleski film se takmiči u svim kategorijam, ima jakog distributera i mnogo novca i odličan je, tako da imamo jakog konkuretna, ali važno je što smo nominovani.Kako doživljavate sebe kao autora, nakon svih nagrada i činjenice da ste u društvu velikih reditelja poput Kusturice, koji su posvećeni autorskom filmu?- Nikada ne mislim o tome. Meni je važno da stvaram. Uvek nastojim da nađem novi izazov, da ispričam novu priču na najbolji način, da iznenadim i sebe i publiku. Bio sam slikar pre nego što sam postao reditelj i važno mi je kako film vizuelno izgleda. Volim i da se upuštam u rizike, da izlažem sebe opasnosti, izađem iz zone komfora. Snimanje ovog filma je bilo rizično za autora koji ne potiče iz Afrike. Za mene je snimanje filmova otkrivanje novog sveta, novih ljudi koji me uče i omogućavaju da otkrijem i deo sebe.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kustendorf, kultura – intervjui i analitika, film
kultura, kustendorf, kultura – intervjui i analitika, film
Na Mećavniku režiser čije je delo nominovano za Oskara: Realnost je surovija od filma /video/
Zašto ljudi iz Afrike moraju da rizikuju svoje živote da bi došli do Francuske ili Italije, a Evropljani mogu slobodno da putuju u Afriku na letovanje? Tokom poslednjih 15 godina poginulo je 27.000 ljudi. Realnost je mnogo surovija nego što ja prikazujem u filmu, kaže italijanski reditelj Mateo Garone.
Garoneov film „Ja, kapetan“ o dvojici mladih Senegalaca koji iz želje da dođu do Evrope i ostvare svoje snove prolaze opasan put preko Sahare, libijskog zatvora i mora do Italije, otvorio je u utorak uveče 17. „Kustendorf“ na Mećavniku. U istom danu je njegov film nominovan i za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja.
Uspešan reditelj, koji je treći put gost „Kustendorfa“, u razgovoru sa novinarima, otkrio je sa kakvim izazovima se suočio snimajući priču o nepravdi i surovom kršenju ljudskih prava i istakao zbog čega je važno prikazati „put jednog heroja i njegovu borbu protiv sistema“.
Prvi put ste bili u Drvengradu 2013. sa filmom „Rijaliti“, zatim 2016. sa „Pričom nad pričama“ i sada dolazite sa ostvarenjem „Ja, kapetan“. Šta vama lično znači „Kustendorf“
- To je festival na koji dolazim sa velikim zadovoljstvom jer je veoma ljudski, ličan i autentičan, a i Emir mi je bio veoma značajan dok sam rastao i sazrevao. Na izvestan način želim da mu uzvratim za sve što je učinio za mene svojim filmovima i da budem deo ovog festivala punog života.
U svetu u kome se krize smenjuju, odabrali ste da nam svojim novim filmom prikažete jednu migrantsku priču. Migrantska kriza više nije toliko u fokusu pažnje. Hteli ste ovim filmom da nas podsetite i na tu važnu temu?
- Želeo sam da pokažem publici deo putovanja tih ljudi koje mi obično ne vidimo. Neko možda zna za ljude koji umiru u pustinji, Libiji ili na moru, ali mi to ne vidimo, kao ni sami protagonisti ove priče. Oni znaju na početku, kada kreću na putovanje, da je put vrlo opasan, da verovatno mnogo ljudi umire, ali oni to ne vide. Tako da je ovaj film značajan i za nas i za njih. Biće prikazan u 20 zemalja Afrike i pružamo im mogućnost da vide jednu odiseju. Priča je univerzalna o ljudskim pravima koja se krše na najstrašniji način, a pravo svakog bića je čežnja za boljim životom.
Kako ste došli do ove priče?
- Više priča je tu uključeno. Ideja je bila da ispričamo priču iz njihovog ugla, ne našeg. Ja sam uvek samo posrednik. Ušao sam u kulturu koja nije moja i nije bilo lako početi ovakav projekat. Krenuo sam pre osam godina slušajući priče i trebalo mi je dosta vremena da se upustim u snimanje. Plašio sam se da ne ispadnem privilegovan čovek koji koristi priču migranata da bi osvojio Oskara.
Kako ste pronašli glumce koji će igrati glavne protagoniste Sejdua i Musu?
- Pronašao sam ih u Senegalu. Imali smo kasting. Majka i sestra Sejdua Sara, koji tumači glavnu ulogu, su glumice, ali njegov san je da bude fudbaler i nije hteo na kasting. Sestra ga je naterala da dođe na kasting. Kada je došao već je bilo previše glumaca i rekli su mu da ja zakasnio, da ne može da uđe. Ušao je u taksi, shvatio je da je izgubio ključ i zamolio taksistu da se vrati. Dok je tražio ključ, primetio ga je kasting menadžer, dao mu scenario i ispalo je da mu je bilo suđeno da dobije ulogu.
Film je veoma realističan i lako može da bude dokumentarac, a istovremeno su tu i bajkoviti segmenti. Kako ste pronašli pravu ravnotežu?
- To je bio najveći izazov. Kada su mi ispričali priču, osetio sam da je veoma nasilna, ali i bajkovita pa sam pokušao da iskombinujem „Gomoru“ i „Pinokio“. U svojoj karijeri obično pratim dva pravca - jedan je realističan, skoro dokumentarni pristup kao u „Gomori“, mada je i taj film za mene mračna bajka i govori o tome kako deca otkrivaju nasilje sveta, i drugi je moj film „Pinokio“. Dok sam snimao „Ja, kapetan“, shvatio sam da je Sejdu zapravo Pinokio, a Musa, drugi momak, ga zapravo poziva da idu u „Zemlju igračaka“, govoreći mu da će mu tamo belci tražiti autograme. On odlazi, ne govori ništa majci, kao što je uradio Pinokio izdavši Đepeta i otkriva nasilan svet. Kolodi, kada je pisao „Pinokija“, želeo je da pokaže deci koliko su strašne posledice kada se donesu pogrešne odluke. Zato je Pinokio zapravo mračna priča puna nasilja. Bilo mi je normalno da u ovom filmu spojim dva dela mog umetničkog puta. Imao sam privilegiju da film snimam sa pravim protagonistom ove priče. Sve vreme je bio sa mnom na setu kao svojevrsni koreditelj i sve u filmu je on zaista i doživeo. Želeli smo da rekonstruišemo to putovanje. Ljudima iz Afrike se obično ne veruje kada govore o tom svom iskustvu tako da je ovo i prilika da pokažu svetu taj sistem smrti. Sejdu je kapetan, heroj koji se zarad života bori protiv sistema. Mislim da je zato film prijemčiv jer govori o heroju koji se bori protiv nepravde. Srećan sam što je mnogo škola u Italiji prikazalo film. Od septembra do aprila učenici su gledali film, a to je deo populacije koja neće otići da pogleda ovakav film, uverena da je dosadan. Ali kada su ga pogledali, otkrili su da je glavni junak njihov vršnjak, ima iste želje i probleme i odmah mogu da se povežu sa njim i prate njegovu avanturu. To je dobar način i da vide da iza statistike u vestima stoje ljudi poput njih.
Šta mislite o odnosu Italije prema migratima? Da li ste posetili Lampeduzu?
- Politika prema migrantima je pogrešna, ne samo u Italiji nego u čitavom svetu. Verujem da zidovima i zatvaranjem ne možemo rešiti probleme, već dijalogom i pronalaženjem načina da im se omogući kretanje bez rizikovanja života. Govorimo o ljudskim pravima. Zašto oni moraju da rizikuju svoj život ako žele da putuju u Francusku ili Italiju, a njihovi vršnjaci iz Evrope i Amerike mogu da putuju u Afriku na letovanje bez problema. Poslednji deo filma sam snimao u Marsali, blizu Palerma, ali nisam bio na Lampeduzi. Znamo da je tokom poslednjih 15 godina poginulo 27.000 ljudi i sa aktuelnom politikom još mnogo nevinih će nastradati.
Šta je najpotresnije što ste čuli od ljudi iz Senegala?
- Neke priču su toliko brutalne da je bilo nemoguće rekonstruisati ih u filmu. Činilo mi se da bi publika čak teško poverovala da je moguće tako nešto, a realnost je čak mnogo gora od onoga što prikazujemo u filmu. Izostavio sam scene silovanja žena. Kada u publici vidim ljude iz Afrike, pozovem ih da izađu nakon projekcije da čujem njihovo mišljenje i svi oni svedoče da je stvarnost mnogo strašnija i dramatičnija nego što se vidi u filmu.
Film je nominovan za Oskara. Šta očekujete?
- Prijatelj mi je rekao da su se pojavile kvote u kladionicama i da smo na trećem mestu. Favorit je englesko ostvarenje Džonatana Glejzera, odličnog reditelja i mog prijatelja. Odlična je vest što smo ušli u izbor od pet filmova. Nismo očekivali. Najveći problem kada je Oskar u pitanju je da vaš film vide. Mnogo zavisi od distributera, moći koju imaš. Engleski film se takmiči u svim kategorijam, ima jakog distributera i mnogo novca i odličan je, tako da imamo jakog konkuretna, ali važno je što smo nominovani.
Kako doživljavate sebe kao autora, nakon svih nagrada i činjenice da ste u društvu velikih reditelja poput Kusturice, koji su posvećeni autorskom filmu?
- Nikada ne mislim o tome. Meni je važno da stvaram. Uvek nastojim da nađem novi izazov, da ispričam novu priču na najbolji način, da iznenadim i sebe i publiku. Bio sam slikar pre nego što sam postao reditelj i važno mi je kako film vizuelno izgleda. Volim i da se upuštam u rizike, da izlažem sebe opasnosti, izađem iz zone komfora. Snimanje ovog filma je bilo rizično za autora koji ne potiče iz Afrike. Za mene je snimanje filmova otkrivanje novog sveta, novih ljudi koji me uče i omogućavaju da otkrijem i deo sebe.
