EKSKLUZIVNO Podvizi Belih Rusa na Kosovu - i danas u velikoj borbi zajedno sa Srbima
14:20 14.01.2024 (Osveženo: 20:48 14.01.2024)
© Foto : Sputnjiku ustupila Radmila Todić Vulićević
Pratite nas
Ekskluzivno
Gradili su puteve i pruge, predavali u školama, oplemenili Prizrensku bogosloviju, molili za ceo svet u Dečanima. Radili su u rudnicima, ženili su Srpkinje. Često udovice, njihovu decu voleli kao svoju. Deca i unuci "belih Rusa" i danas žive na Kosovu i Metohiji. Njihova živa sećanja Radmila Todić Vulićević pretočila je u knjigu "Rusi, Kosmet i vreme".
"Htela sam da pišem o Rusima u Prištini, jer sam poznavala neke od potomaka, ali istražujući, u Ruskom domu našla sam knjigu u kojoj su pobrojana samo imena, zanimanja i odlikovanja Rusa u svim gradovima na Kosovu i Metohiji. Krenula sam po tom spisku, nisam mogla da stanem, toliko su bili inspirativni ti ljudi", kaže autorka.
Od 1921. godine u Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici, Đakovici, Prizrenu, Uroševcu osnivane su „ kolonije” izbeglica, emigranata dospelih sa juga Rusije. Državna komisija za njihov smeštaj upućivala ih je na Kosovo i Metohiju, rešenjima ministarstava prosvete i vera, zdravlja, poljoprivrede, voda i šuma, industrije rudarstva, građevine. Iako je prednjačio po prirodnim resursima, jugu Kraljevine SHS trebalo je znanje.
"Mnogi su završili Politehnički fakultet u Sankt Peterburgu. Rusi su popravljali mostove, pravili su put Peć - Kula- Rožaje, preko Čakora. Pravili su prugu Priština - Kuršumlija, prema Makedoniji su takođe pravili puteve. To je jedan podvig. Kako svedoče unuke inženjera Pozdnjakova, on je pravio pruge u nekom periodu, u drugom popravljao mostove, a onda je projektovao, učestvovao u gradnji prvog velikog, lepog hotela u Prištini, "Kosovski božur".
Kozak koji je osvojio Njujork
Autorka biografije brojnih Rusa čiji potomci i dalje žive na Kosovu dodaje da je supruga ovog inženjera predavala istoriju, latinski, francuski, ruski. Ruski nastavnici i profesori ostavili su dubok trag u svim školama u kojima su radili. A nema škole u kojoj nisu, ulagali su veliki trud i van škole, bilo je tada više od 80 odsto nepismenog stanovništva.
Prota Laskejev, Kosovo je prigrlilo i sveštenstvo i monaštvo Ruske pravoslavne crkve
© Foto : Sputnjiku ustupila Radmila Todić Vulićević
Na jug nisu došli samo učeni. Sa njihovim pričama, prepliću se one o životima "malih Rusa" koji su delili sudbinu teškog života običnih radnika na Kosovu.
Aleksa Gibalo, kozak, radio je rudniku Ajvalija. Prema kazivanju Kosare Djatlov bio je prijatelj njenog oca Vasilija i toliko je često boravio u njihovoj kući, da ga je devetoro dece doživljavalo kao strica.
"Aleksa Kozak „Mali Rus”, kako su ga zvali, zaslužio je da se njegova priča nađe u ovom dokumentu o ruskoj emigraciji i zato što je bio pobednik na međunarodnim konjičkim trkama 1912. godine u Njujorku. Svi su bili svestrani i vrlo topli. Dok sam pisala, živela sam svaku od tih priča", kaže Todić Vulićevićeva, novinar i književnik sa Kosova i Metohije.
Ženili Srpkinje, preuzeli i slavu
Posle svih ispovesti, živih porodinih sećanja, prelistanih fotografija, a mnoge su se i našle u knjizi, njen je utisak da su "Beli Rusi" prispeli na Kosovo i Metohiju živeli unutrašnjim, ruskim životom, a srpskim su živeli itekako, na različite načine.
"Neki su govorili svojoj deci, nema potrebe da uče ruski, vi ste u Srbiji i govorićete srpski. Pa čak i pomenuti Djatlov nikada više nije progovorio ruski. Rusi su slavili i slavu, uzimali onu koju slavi njihovo selo, daleko u Rusiji. Živeli su u dva sveta, traži od supruge Srpkinje da mu skuva neko jelo, ona kaže, pa ja to ne znam, a on kaže, pa kako ne znaš, to svi spremaju".
Venčanje u Pećkoj Patrijaršiji
© Foto : Sputnjiku ustupila Radmila Todić Vulićević
Rusko - srpski brakovi su posebna priča;
"Mnogi su se oženili udovicama, sa decom. Neki su na venčanju u crkvi potpisivali da će tu decu podizati kao svoju. I zaista jeste bilo tako. Mnogi od mojih sagovornika su deca kojima nije bio biološki otac taj Rus, ali im jeste bio otac".
Prve rukopise potomcima je vraćala na autorizaciju, a oni su ih vraćali dopunjene. Svi su bili voljni da ovo svedočanstvo ugleda svetlost dana.
"Svi su blagodarni, zahvalni što svedočenje o njihovim precima postoji. Interesantno je da svi znaju odakle su babuška i deduška došli. Neki su odlazili u Rusiji, vodili svoje roditelje tamo. Neki su se vraćali razočarani, neki našli svoje bližnje, neki nikada nisu uspeli da ih nađu. Ima mnogo priča, radosnih i tužnih, a najviše je lepote u njihovoj veličini".
Promocija u Ruskom domu
Knjiga ispovesti "Rusi, Kosmet i vreme" je obimna istorijska građa o ljudima koji su promenili Kosovo i Metohiju. Ipak, autorka kaže da ona nije naučni radnik, da je njena građa tek početak, polazna tačka za one koji žele da istražuju dalje. To će i sama činiti.
"Knjiga je tek izašla iz štampe, a već sam dobila broj supruge čoveka koji je u mojoj knjizi samo ime. Njegova supruga je živa! Sada imam nastavak i verujem da kad knjiga bude zaživela, da će biti još imena i još svedoka".
Rusi sahranjeni između dva rata na groblju u Prištini
© Foto : Sputnjiku ustupila Radmila Todić Vulićević
U knjizi je i 48 monaha manastira Visoki Dečani koji su bili Rusi, poglavlje o tome koliko je njihovo prisustvo bilo značajno za kvalitetnije školovanje u Prizrenskoj bogosloviji. Tu je i ispovest o Sergeju Čarnjavskiom, jednom od prvih umetničkih fotografa na Kosovu. Crtica o Nikolaju Bunjinu, muzičkom uredniku u Radiju Priština, profesoru u muzičkoj školi koji je osnovao prvi orkestar mandolina na ovim prostorima.
Autorka se nada da će knjiga izaći i na ruskom jeziku. Izdavač je Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji, a promocija knjige Radmile Todić Vulićević "Rusi, Kosmet i vreme" biće održana 9. februara u 17 časova, u Ruskom domu.
Pogledajte i:
