Kraj „brze mode“ – kako je polovna garderoba promenila pravila igre
© Foto : Paramount Pictures (1961)
Pratite nas
Iako se s vremena na vreme pojave negativne priče o robi iz prodavnica polovne garderobe, njihova rasprostranjenost je sve veća i „sekend hend“ radnje postaju sve popularnije. U njima ne kupuju više samo ljudi koji žele da uštede, već i oni imućniji. Magistar socijalnog rada, Nina Cvetković, govori za Sputnjik o fenomenu polovne garderobe.
Dok je ranije za mnoge bila „sramota“ priznati da se oblače u radnjama polovne garderobe, sada je to „in“, međutim, sa rastom popularnosti ovih prodavnica, porastao je i broj priča o negativnim iskustvima. Jedni se žale na nehigijenu, drugi na loš kvalitet usluge, treći na nešto treće. Nina Cvetković ovaj fenomen tumači kao rezultat konkurencije.
Ubiti konkurenciju
U većini prodavnica sa „polovnjacima“, odnos cene i kvaliteta je i više nego zadovoljavajući. Kupci u većini slučajeva dobijaju kvalitetan komad odeće po vrlo niskim cenama i to, smatra Cvetkovićeva, predstavlja ozbiljnu konkurenciju velikim i popularnim trgovinskim lancima u kojima se zatiče upravo suprotno – loš kvalitet i sintetika po basnoslovnim cenama. Iz ovog razloga, veruje ona, veliki lanci „poture“ s vremena na vreme priču o, recimo, nehigijeni, kako bi odvratili kupce od odlaska u radnje polovne garderobe. Ona navodi tri osnovna faktora zbog kojih se sve više ljudi okreće sekend hendovima, odnosno „polovnjacima“.
Pitanje sve većeg interesovanja naroda za polovnu robu je multifaktorijalno, ali prvi i osnovni razlog je taj što je opala platežna moć građana. Ovde ne pričamo samo o Srbiji i Balkanu, već je to slučaj i u ostatku sveta. Ljudi se bore da sastave kraj sa krajem. Ako hoćete da za hiljadu dinara kupite neki komad odeće, vi ne možete da uđete u tržni centar, jer u njemu apsolutno ništa nećete pronaći, osim eventualno nekih najlon čarapa. Sa druge strane, u određenim prodavnicama polovne robe, za iste pare, čak i na Terazijama u centru Beograda, možete kupiti i pantalone i suknju i neki gornji deo uz dodatni komad poput ešarpe ili šala. U suštini, za hiljadu dinara možete sklopiti čitavu odevnu kombinaciju, što nikako ne možete učiniti kupovinom u regularnim prodavnicama, govori Cvetkovićeva za Sputnjik.
I bogati kupuju polovno
Drugi razlog, objašnjava ona, jeste ekspanzija tik tokova i instagram rilsova u kojima se imućni ljudi, uglavnom iz inostranstva, hvale dizajnerskom garderobom pronađenom po jako povoljnim cenama u takozvanim trift storovima, odnosno prodavnicama polovne robe.
U Americi je, objašnjava Sputnjikova sagovornica, naglo porasla popularnost prodavnica u kojima se garderoba donira. Ljudi odlaze u bogatije krajeve i pazare u tamošnjim sekend hendovima gde se nosi, pa samim tim i donira, kvalitetnija i skuplja garderoba. Mnogi na taj način pronalaze dizajnerske haljine i druge odevne komade po ceni od pet ili deset dolara. Čitava ideja iza jeftinih radnji sa skupom garderobom jeste da se od tog novca izdržavaju humanitarne organizacije.
Postoji kod nas jedna organizacija koja se bavi time i praktično je začetnik tog, kako ga Amerikanci zovu, trift stora u Srbiji. Oni predstavljaju humanitarnu organizaciju čija je osnovna delatnost rehabilitacija i resocijalizacija osoba koje imaju problema sa narkomanijom, kockom, alkoholom ili zloupotrebom lekova. Primaju donacije u vidu odeće i nameštaja koje kasnije prodaju, a tim novcem održavaju rad svog centra.
Brzi kraj brze mode
Cvetkovićeva navodi da je popularnost brze mode brzo opala i da se pokazala njena prava vrednost, odnosno cena. Faktor zagađenja koji nastaje u proizvodnom procesu, bolesti i drugi problemi sa kojima se suočavaju radnici u velikim fabrikama, zagađenje reka i životne sredine, kao i deponije neprodate garderobe samo su neke od nuspojava ove industrije i svi oni ostavljaju ekološke posledice ogromnih razmera. Upravo iz ovih razloga, govori ona, mnogi ljudi odbijaju da učestvuju u tzv. brzoj modi i vraćaju se kupovini robe boljeg kvaliteta po istim cenama, što nas, kaže Cvetkovićeva, dovodi i do trećeg razloga vrtoglavog uspona polovne garderobe.
Gardaroba na ofingerima
© Sputnik / Lola Đorđević
Umesto da za pet ili deset dolara kupite neku sintetičku majicu koja za mesec dana više neće biti „u trendu“, vi taj novac sada ulažete u neku lepu, svilenu ili lanenu košulju koja je ne samo daleko lepša i vanvremenska, nego i dosta duže traje. Brza moda je i pravljena da se slikate u njoj jednom ili dva puta, nakon čega se baca.
Prodavnica odeće
Lična iskustva
Nina Cvetković je podelila sa nama svoja lična iskustva kada je reč o kupovini polovne garderobe, što u radnjama, što preko interneta. Ona ih navodi kao „izuzetno pozitivna“, ali upozorava na opasnost onlajn šopinga. Tu su iskrsavali mnogobrojni problemi, čak i preko ovlašćenih sajtova, a kupovina na neviđeno vrlo često je problematična.
Obilazila sam na desetine radnji polovne garderobe po Beogradu i šire, kako samostalne prodavnice, tako i lance garderobe. Ovi drugi su naravno provereniji i tačno se zna koji lanac kupuje koju odeću, a kada je samostalna radnja u pitanju, tu kad odete, nikad ne znate šta ćete naći. Stvarno sam imala maksimalno dobra iskustva i ne bih mogla da se požalim, za razliku od kupovine polovne garderobe preko interneta što je, može se slobodno reći, „kupovina mačke u džaku“. Zaista ne znate šta ćete da dobijete i u kom stanju će roba biti, a najveći problem predstavlja povraćaj novca, zaključuje Nina Cvetković.
Da li su polovna i nova garderoba iste pred zakonom?
Makro Dragić, pravni savetnik Nacionalne organizacije potrošača u Srbiji, govori za Sputnjik o pravnim regulativama koje obavezuju prodavnice polovne garderobe. Kada se obavlja trgovina, objašnjava on, bitno je da trgovac bude registrovan i da se prilikom kupovine izda fiskalni račun, koji služi kao dokaz o kupovini. Tek se tada počinje sa primenom zakona o zaštiti potrošača i tek je u tim uslovima potrošač apsolutno zaštićen.
Garancija na polovne proizvode traje godinu dana od kupovine uz dokaz o kupovini. U svakom od tih momenata za period od godinu dana potrošač može da reklamira proizvod. Bitno je napomenuti da se u sekend hend prodavnicama proizvodi kupuju u viđenom stanju. To znači da ne možemo naknadno da reklamiramo nešto ukoliko smo videli da je proizvod zaista oštećen i po tom osnovu ga ne možemo reklamirati. Po svakom drugom osnovu, ukoliko je došlo do nekog novog potencijalnog oštećenja, svakako da može da se uloži reklamacija. Rok za odgovor na reklamaciju je osam dana, a petnaest dana za rešavanje problema.
SNIŽENJE GARDEROBA
© Sputnik / Lola Đorđević
Dragić napominje da je, sa stanovišta kupca, najbitnije da sačuva fiskalni račun, da bi na osnovu datuma o kupovini i tipa proizvoda mogao da uloži pisanu reklamaciju, na koju bi trebalo da dobije odgovor u zakonskom roku. Ukoliko dođe do bilo koje vrste povrede prava potrošača, radnje sa polovnom robom podležu istim pravilima i zakonima kao i radnje sa novom garderobom i jedna od adresa za upućivanje žalbi jeste Udruženje za zaštitu potrošača.
Sanitarni standardi
Marko Dragić objašnjava da je, kada se radi o sanitarnim standardima, apsolutno nebitno da li se radi o polovnoj ili novoj garderobi i da obe vrste moraju proći kontrolu prilikom uvoza u zemlju. To je nadležnost inspekcija i tek se nakon te kontrole pribavlja potrebna dokumentacija u skladu sa tržišnom i ostalim inspekcijama koje rade kontrolu uvoza. Tek nakon ovih obaveznih koraka, garderoba se pušta u promet i plasira na tržište.
Ukoliko se roba uvozi, svakako se prilikom uvoza mora odrediti da li ona ispunjava minimalne uslove da bi se plasirala na tržište. Mora se utvrditi njen hemijski sastav, da li ispunjava standarde i to sve mora utvrditi akreditovana laboratorija. Tek nakon svega toga, roba se plasira dalje. U principu, svaki proizvod koji se plasira mora da bude prethodno pregledan i da ima pečat neke agencije ili laboratorije koja je izvršila kontrolu proizvoda, kako bi on bio apsolutno bezbedan za plasiranje za dalju upotrebu, zaključuje Dragić.
