https://lat.sputnikportal.rs/20231126/nacija-je-ugrozena-kada-pocne-da-razmislja-na--stranom-jeziku-video-1164193226.html
Nacija je ugrožena kada počne da razmišlja na – stranom jeziku /video/
Nacija je ugrožena kada počne da razmišlja na – stranom jeziku /video/
Sputnik Srbija
„Na kom jeziku oni razmišljaju?“ Ovo pitanje postavio je Nikita Mihalkov, u jednoj od epizoda svoje emisije „Besogon“. Naravno, govorio je o „ukrajinskoj... 26.11.2023, Sputnik Srbija
2023-11-26T16:45+0100
2023-11-26T16:45+0100
2023-11-26T16:45+0100
svet
emisija „prorok“
analize i mišljenja
svet
društvo
nacija
jezik
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/0b/0c/1163663897_0:120:1280:840_1920x0_80_0_0_8ff216f7900aab840cfb8f4c72e87fc1.jpg
Pitanje bezbednosti jednog naroda, etničke, religijske ili društvene grupe, sve više i sve češće se ispituje kroz prizmu ontološkog.Pojam ontološke bezbednosti prvi je definisao Ronald Lajng šezdesetih godina dvadesetog veka. Istražujući psihološke poremećaje uočio je da postoje osobe koje doživljavaju stalnu pretnju implozije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je i zaključio da osoba može imati „čvrsto jezgro ontološke bezbednosti“ samo ukoliko se sopstveno biće doživljava kao stvarno i celovito, odnosno ukoliko se autonomija i identitet pojedinca ne dovode u pitanje.Šta je to ontološka bezbednost?Ovaj koncept, iako se za njega vezuju kontroverze, pronašao je i primenu u međunarodnim odnosima. Teza da narodi koji tvore države, pored toga što imaju potrebu za osiguravanjem fizičke bezbednosti i teritorijalnog integriteta, imaju i potrebu za osiguravanjem ontološke bezbednosti – šest decenija nakon prvih zaključaka Ronalda Lajnga široko je rasprostranjena.Da li se narodi osećaju bezbedno zavisi i od njihovog doživljaja izazova, rizika i pretnji, od samopoimanja, te od subjektivnog osećaja karaktera i kvaliteta odnosa sa drugima (drugim narodima).Zato, na primer, Dženifer Micen tvrdi da države „ostaju zarobljene u začaranom krugu bezbednosne dileme“ najviše zbog subjektivne percepcije bezbednosti, a ne zbog objektivne neizvesnosti postupaka druge strane. Bezbednost, dakle, zavisi od percepcije da li se sopstveno „kolektivno biće“ doživljava kao stvarno i celovito, odnosno od toga da li se i koliko autonomija i identitet naroda dovode u pitanje!?Autonomija i identitet zavise od (sistema) vrednosti, a vrednosti su zasnovane na kulturnim obrascima. Kulturnim obrascima koji traju u dugom vremenskom kontinuitetu i tako postaju deo tradicije.Bez jezika nema ni kultureKako prenositi tradicije bez jezika? Nema kulture bez jezika. I, ono što je važno, a što se u traganju za odgovorom na postavljeno pitanje Nikite Mihalkova nameće samo po sebi – nema ontološke bezbednosti bez negovanja jezika! Jer – nema ontološke bezbednosti bez održavanja kulture!Kako održavati ili održati jednu kulturu bez negovanja jezika? Ukoliko se „gubi“ sopstveni jezik kroz razne planske i organizovane „nasrtaje“ ili usled nebrige institucija koje prepuštaju da norme i principe neumitnih transformacija određuju tabloidi i rijalitiji („jezik je živa tvar!“), pre ili kasnije moraćemo da odgovorimo na elementarnu stvar koja se danas čini smešnom: na kom to jeziku razmišljamo?Jezik nije samo sintaksa, nego i semantika. Neizostavni deo kulture naroda jeste i njegova politička kultura. Planskim i organizovanim „nasrtajima“ ili usled nebrige institucija dešavaju se i semantičke promene koje utiču na političku kulturu.Alber Memi je te promene analizirao u kontekstu kolonizacije i nužnog asimilovanja jednog dela elite koji će pomoći kolonizatorima. On navodi: „Maternji jezik kolonizovanog, jezik kojeg pokreću i obogaćuju njegova uzbuđenja, strasti i snovi, jezik na kojem izliva nežnost, čudi se ili divi, najzad jezik sa najvećim afektivnim nabojem, upravo taj jezik nema nikakvog značaja. Ako kolonizovani želi da stekne neko zanimanje, da napravi sopstveno mesto pod suncem, da postoji u gradu i u svetu, najpre mora da se povinuje tome da govori tuđim jezikom, jezikom kolonizatora, svojih gospodara.“Kako se rađa novogovorIz te mešavine jezika kolonizatora i maternjeg jezika rađa se novogovor, novi semantički okvir unutar kojeg se kreiraju nove definicije uzbuđenja, strasti, snova, nežnosti, čuđenja i najzad afektivnih naboja. Rađa se novi okvir za razmišljanje! Zbog toga je sasvim na mestu pitanje: „Na kom jeziku oni razmišljaju?“Bez obzira koji su to „oni“. Veliki ruski režiser pitanje je postavio u kontekstu naroda koji žive u Ukrajini, bilo da su to Ukrajinci, Rusi, Malorusi, Rusini... Ali, isto ovo pitanje može se postaviti za čitav niz drugih konkretnih primera, među kojima su i oni sa Balkana.Imate li osećaj da se predstavnici elite (stvarni ili „projektovani“, potpuno je svejedno) koji o nečemu odlučuju ili su „zaduženi“ za održavanje politički korektnih diskursa u javnosti često oslanjaju na logiku koja je prosečnom stanovniku Srbije nerazumljiva?Onu istu logiku prema kojoj je važniji šoping u Beču od Kosova? Onu prema kojoj se patriotizam meri na litre, prema svojoj upotrebnoj vrednosti? Nenormalno se proglašava normalnim, a normalno atavizmom, davno prevaziđenim, nemodernim. Nenormalnima se otvara put ka eliti, dok se normalni proglašavaju zaostalim, oni su „zarobljeni u istoriji“.Ovaj proces, naravno, nije slučajan. Njegove razmere i koordinirana primena (ili tačnije – pokušaji koordinirane primene) na svim kontinentima pokazuju da to nikako ne može biti slučajno. Krajnji cilj je jasan ukoliko se stvar posmatra sa stanovišta ontološke bezbednosti. Ugoržavanje jednog naroda ne postiže se samo oružanim napadom na njegovu zemlju, potkupljivanjem elite i okupiranjem institucija koje počinju da rade za interese multinacionalnih korporacija i transnacionalnih banaka, nego i transformacijom političke kulture koja se izvodi kreiranjem novogovora i sasvim novih semantičkih okvira.Kako nenormalno postaje normalnoBezbednost jednog naroda postaje ugrožena već onog trenutka kada on više ne zna na kom jeziku da razmišlja! Tako se menja logika, pa onda nenormalno postaje normalno. U razvoju situacije od 2014. godine, u Ukrajini, to je najočiglednije.Paradokasalno, ali od tog vremena pa nadalje tamo su nacisti postajali „in“, a oni koji su govorili o istorijskim činjenicama, tradiciji i istoriji ostajali su „aut“. Deo Ukrajinaca počeo je da razmišlja na novogovoru koji im je doneo i nove semantičke okvire. Taj deo bio je sasvim dovoljan da se proces povezan sa političkom kulturom, kulturom, autonomijom i identitetom nastavi. Posledice su jasne. Ne treba ih dodatno opisivati. Na kom jeziku razmišljamo? Gde ćemo završiti ako ga ne budemo negovali? Hvala Nikiti Mihalkovu što je pokrenuo polemiku i svojim autoritetom nametnuo temu za razmišljanje. Uspesi ovog pristupa kojim se ugrožava bezbednost naroda usledili su delimično i zbog toga što se ta tema „držala ispod radara“.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, analize i mišljenja, svet, društvo, nacija, jezik
emisija „prorok“, analize i mišljenja, svet, društvo, nacija, jezik
Nacija je ugrožena kada počne da razmišlja na – stranom jeziku /video/
„Na kom jeziku oni razmišljaju?“ Ovo pitanje postavio je Nikita Mihalkov, u jednoj od epizoda svoje emisije „Besogon“. Naravno, govorio je o „ukrajinskoj tragediji“, uzrocima sukoba i razlozima današnjeg žestokog konflikta.
Pitanje bezbednosti jednog naroda, etničke, religijske ili društvene grupe, sve više i sve češće se ispituje kroz prizmu ontološkog.
Pojam ontološke bezbednosti prvi je definisao Ronald Lajng šezdesetih godina dvadesetog veka. Istražujući psihološke poremećaje uočio je da postoje osobe koje doživljavaju stalnu pretnju implozije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je i zaključio da osoba može imati „čvrsto jezgro ontološke bezbednosti“ samo ukoliko se sopstveno biće doživljava kao stvarno i celovito, odnosno ukoliko se autonomija i identitet pojedinca ne dovode u pitanje.
Šta je to ontološka bezbednost?
Ovaj koncept, iako se za njega vezuju kontroverze, pronašao je i primenu u međunarodnim odnosima. Teza da narodi koji tvore države, pored toga što imaju potrebu za osiguravanjem fizičke bezbednosti i teritorijalnog integriteta, imaju i potrebu za osiguravanjem ontološke bezbednosti – šest decenija nakon prvih zaključaka Ronalda Lajnga široko je rasprostranjena.
Da li se narodi osećaju bezbedno zavisi i od njihovog doživljaja izazova, rizika i pretnji, od samopoimanja, te od subjektivnog osećaja karaktera i kvaliteta odnosa sa drugima (drugim narodima).
Zato, na primer, Dženifer Micen tvrdi da države „ostaju zarobljene u začaranom krugu bezbednosne dileme“ najviše zbog subjektivne percepcije bezbednosti, a ne zbog objektivne neizvesnosti postupaka druge strane. Bezbednost, dakle, zavisi od percepcije da li se sopstveno „kolektivno biće“ doživljava kao stvarno i celovito, odnosno od toga da li se i koliko autonomija i identitet naroda dovode u pitanje!?
Autonomija i identitet zavise od (sistema) vrednosti, a vrednosti su zasnovane na kulturnim obrascima. Kulturnim obrascima koji traju u dugom vremenskom kontinuitetu i tako postaju deo tradicije.
Bez jezika nema ni kulture
Kako prenositi tradicije bez jezika? Nema kulture bez jezika. I, ono što je važno, a što se u traganju za odgovorom na postavljeno pitanje Nikite Mihalkova nameće samo po sebi – nema ontološke bezbednosti bez negovanja jezika! Jer – nema ontološke bezbednosti bez održavanja kulture!
Kako održavati ili održati jednu kulturu bez negovanja jezika? Ukoliko se „gubi“ sopstveni jezik kroz razne planske i organizovane „nasrtaje“ ili usled nebrige institucija koje prepuštaju da norme i principe neumitnih transformacija određuju tabloidi i rijalitiji („jezik je živa tvar!“), pre ili kasnije moraćemo da odgovorimo na elementarnu stvar koja se danas čini smešnom: na kom to jeziku razmišljamo?
Jezik nije samo sintaksa, nego i semantika. Neizostavni deo kulture naroda jeste i njegova politička kultura. Planskim i organizovanim „nasrtajima“ ili usled nebrige institucija dešavaju se i semantičke promene koje utiču na političku kulturu.
Alber Memi je te promene analizirao u kontekstu kolonizacije i nužnog asimilovanja jednog dela elite koji će pomoći kolonizatorima. On navodi: „Maternji jezik kolonizovanog, jezik kojeg pokreću i obogaćuju njegova uzbuđenja, strasti i snovi, jezik na kojem izliva nežnost, čudi se ili divi, najzad jezik sa najvećim afektivnim nabojem, upravo taj jezik nema nikakvog značaja. Ako kolonizovani želi da stekne neko zanimanje, da napravi sopstveno mesto pod suncem, da postoji u gradu i u svetu, najpre mora da se povinuje tome da govori tuđim jezikom, jezikom kolonizatora, svojih gospodara.“
Iz te mešavine jezika kolonizatora i maternjeg jezika rađa se novogovor, novi semantički okvir unutar kojeg se kreiraju nove definicije uzbuđenja, strasti, snova, nežnosti, čuđenja i najzad afektivnih naboja. Rađa se novi okvir za razmišljanje! Zbog toga je sasvim na mestu pitanje: „Na kom jeziku oni razmišljaju?“
Bez obzira koji su to „oni“. Veliki ruski režiser pitanje je postavio u kontekstu naroda koji žive u Ukrajini, bilo da su to Ukrajinci, Rusi, Malorusi, Rusini... Ali, isto ovo pitanje može se postaviti za čitav niz drugih konkretnih primera, među kojima su i oni sa Balkana.
Imate li osećaj da se predstavnici elite (stvarni ili „projektovani“, potpuno je svejedno) koji o nečemu odlučuju ili su „zaduženi“ za održavanje politički korektnih diskursa u javnosti često oslanjaju na logiku koja je prosečnom stanovniku Srbije nerazumljiva?
Onu istu logiku prema kojoj je važniji šoping u Beču od Kosova? Onu prema kojoj se patriotizam meri na litre, prema svojoj upotrebnoj vrednosti? Nenormalno se proglašava normalnim, a normalno atavizmom, davno prevaziđenim, nemodernim. Nenormalnima se otvara put ka eliti, dok se normalni proglašavaju zaostalim, oni su „zarobljeni u istoriji“.
Ovaj proces, naravno, nije slučajan. Njegove razmere i koordinirana primena (ili tačnije – pokušaji koordinirane primene) na svim kontinentima pokazuju da to nikako ne može biti slučajno. Krajnji cilj je jasan ukoliko se stvar posmatra sa stanovišta ontološke bezbednosti. Ugoržavanje jednog naroda ne postiže se samo oružanim napadom na njegovu zemlju, potkupljivanjem elite i okupiranjem institucija koje počinju da rade za interese multinacionalnih korporacija i transnacionalnih banaka, nego i transformacijom političke kulture koja se izvodi kreiranjem novogovora i sasvim novih semantičkih okvira.
Kako nenormalno postaje normalno
Bezbednost jednog naroda postaje ugrožena već onog trenutka kada on više ne zna na kom jeziku da razmišlja! Tako se menja logika, pa onda nenormalno postaje normalno. U razvoju situacije od 2014. godine, u Ukrajini, to je najočiglednije.
Paradokasalno, ali od tog vremena pa nadalje tamo su nacisti postajali „in“, a oni koji su govorili o istorijskim činjenicama, tradiciji i istoriji ostajali su „aut“. Deo Ukrajinaca počeo je da razmišlja na novogovoru koji im je doneo i nove semantičke okvire. Taj deo bio je sasvim dovoljan da se proces povezan sa političkom kulturom, kulturom, autonomijom i identitetom nastavi. Posledice su jasne. Ne treba ih dodatno opisivati. Na kom jeziku razmišljamo? Gde ćemo završiti ako ga ne budemo negovali? Hvala Nikiti Mihalkovu što je pokrenuo polemiku i svojim autoritetom nametnuo temu za razmišljanje. Uspesi ovog pristupa kojim se ugrožava bezbednost naroda usledili su delimično i zbog toga što se ta tema „držala ispod radara“.
