Igor Marojević o „Graničnim stanjima“: U proklamovanoj normalnosti ima mnogo uvežbanih psihopata
© Sputnik / Radoje Pantović
Pratite nas
Živimo u prividu normalnosti, koja je jako porozna. Na osnovu ponašanja ljudi ne možemo da vidimo sa koliko konfliktnih osoba smo okruženi. Ima mnogo uvežbanih psihopata koji su ljubazni, naučili su kada treba da se osmehnu, da pokažu lažnu empatiju, a zapravo vrše kontrolu nad drugim ljudima.
Ovako pisac Igor Marojević za Sputnjik tumači svoje motive za pisanje knjige novela „Granična stanja“.
Posle 26 godina od svoje prve knjige „Obmana boga“ Marojević se vratio noveli, napravivši luk žanrovski i tematski.
„Granična stanja“ su se desila, kako kaže za Sputnjik, spontano, neplanirano:
„ S jedne strane reč je o geografskim granicama. Lično sam, kao i ljudi koje poznajem imao velike neprijatnosti na granicama iz najrazličitijih razloga – od administartivnih do nacionalnih. Sa druge, to su medicinske granice. Godinu – dve nakon što sam napisao priču 'Igrice' o vršnjačkom nasilju desili su se slučajevi nasilja po školama. Primetio sam i kod sebe i kod drugih izvestan narcisistički poremećaj ličnosti ili disbalans, koji se spaja sa graničnim stanjima, pogotovo kada proradi ta nacionalna razlika i narcisizam malih razlika“.
Kritičari su već konstatovali da je ova knjiga „prokleto stvarna“, a Marojević kaže da je namenjena čitaocima koji žele da razjasne svoja stanja.
Primećuje da se granica gotovo izgubila između onoga što je proklamovana normalnost i kliženja ka patologiji:
„Ako je neko proklamovano konfliktan, to je nekako i poštenije. Treba ga se kloniti. Ili ako je neko prividno normalan, a njegovo iskliznuće nije previše štetno, već više naporno, onda ni to nije strašno. Ono što je opasno jeste što ima mnogo uvežbanih psihopata. Postoje jasne dijagnoze kao što su kuga, grip, kovid, ali ako dijagnoze nisu postavljene ili nema spoljašnjeg razloga za lečenje, onda je to opasno“.
Postoje ljudi, dodaje, koji su nasledili depresiju i oni čija je depresija izazvana kardinalno lošim problemima za koja nisu imali rešenje:
„Ja sam se više bavio ovim izazvanim slučajevima i tu se opet vraćam na narcisizam, jer čak i ako se ne radi o narcisističkom poremećaju ličnosti, treba biti dovoljno nenanrcisističan da bi se priznalo sebi da postoji neki problem i ispoljila volja da se taj problem reši ili ublaži. Nisam sigiran da znam mnogo ljudi koji imaju problem i koji su osvestili taj problem sebi i pred drugima. Ja nastojim da budem otvoren i priznam da imam mane. I volim kada mi sagovornici uzvrate otkrivajući svoje mane. Problem je što jako puno ljudi misli da je savršeno“.
Književnost umesto psihijatra
U sredini u kojoj je sramota priznati da imate psihičke probleme i potražiti pomoć psihijatra, književnost može imati isceliteljsku moć:
„Ja sam se lečio od depresije između 2004. i 2012. Moja depresija je bila izazvana i posećivao sam psihijatra. On je objašnjavajući pojave svojih pacijenata najčešće citirao američke i srpske pisce. Čovek koji je završio medicinu, polazio je od književnosti. Književnost može da zaviri u uglove koji ne mogu da se dokažu. One intuitivne trenutke u životu, koji su najbolji, osvešćuje književnost, poezija i proza. Književnost je preuzela ulogu koja joj možda nije sledovala“.
Nisu samo unutrašnje granice tema Marojevićevih novela, već i one geografske, posebno na prostoru nekadašnje države.
„Jedna od priča se odvija u Istri 2022. i tu je antagonista Slovenac, veoma kultivisan i napredan. Ali vidimo da ni tamo stvari ne avanzuju. Postoji komšiluk u kome se ljudi takmiče ko je bolji od koga - ko je bolji čovek, bogatiji, pokvareniji. Ja mislim da se treba takmičiti sa samim sobom, ali ako već hoćete da se takmičite sa drugima, onda se takmičite sa najboljima, a ne sa onima iz vašeg okruženja. To je ta toplina koju stvara lažan osećaj nadmoći u odnosu na suseda i ja se plašim da nismo odmakli mnogo od uzroka raspada države. Čovek je opterećen jugoslovenskim nasleđem i hoće da se postavi kao bolji naslednik od onog drugog. To govori da generalno nikakva pouka nije izvučena“, ističe Marojević i dodaje:
„Iskusio sam i taj narcisizam pripadanja velikoj naciji kao što je Nemačka naspram Srbina koji ima administrativni problem. To je šizofreno. Čovek zloupotrebljava svoje moći i gubi ono ljudsko u sebi da bi nametnuo svoju moć posredstvom nacije, policijskog posla i slično“.
Da knjiga „Granična stanja“ nije potpuno mračna kako deluje na prvi pogled, pokazuje humor koji je Marojeviću veoma važan:
„Humor je izbavljenje i od toga kako će se čovek postaviti prema sopstvenoj situaciji zavisi kakva ona jeste. Nekome je razlog za samoubistvo što mu dete nije muzikalno, a drugome nije problem što ima kancer i bori se. Sposobnost da se čovek na svoj račun nasmeje je jedno od najvećih dostignuća čovečanstva. Zato ja namerno prikazujem svoje pripovedače kao trapave, gubitnike i dozvoljavam veliku dozu autoironije da bih mogao prema bilo čemu ili bilo kome da usmerim ironiju“.
