https://lat.sputnikportal.rs/20231001/videla-analena-da-se-konj-potkiva-pa-i-ona-udarila-na-kinu-video-1161806077.html
Videla Analena da se konj potkiva, pa i ona udarila na Kinu /video/
Videla Analena da se konj potkiva, pa i ona udarila na Kinu /video/
Sputnik Srbija
Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Analena Berbok je nakon poslednje posete Kijevu (opet!?) odbila da komentariše pitanje miniranja gasovoda... 01.10.2023, Sputnik Srbija
2023-10-01T21:33+0200
2023-10-01T21:33+0200
2023-10-01T21:33+0200
svet
svet
svet – politika
politika
analena berbok
komentari i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/04/1145642547_0:115:2313:1416_1920x0_80_0_0_1c7e3937349553eaca306273aae426a0.jpg
O tome može naširoko da priča, jer je impuls za širenje takvog narativa sa službenih adresa došao još pre tri meseca direktno iz kabineta Džozefa Bajdena. Izjavom Berbokove vidi se da „junski incident nije bio slučajan“.Bajden otvorio „sezonu“Pri tome, incident sa tadašnjom izjavom Džozefa Bajdena o „diktaturi u Kini“ usledio je samo dva dana nakon povratka državnog sekretara Entonija Blinkena iz Pekinga. U drugačijim okolnostima, Blinken bi verovatno ostao upamćen kao jedan od boljih državnih sekretara u novijoj istoriji. Radi se o izuzetnom diplomati, u svakom pogledu.Međutim, taman kada on nešto oposli, Bela kuća mu to pokvari. Blinkenova poseta Pekingu nije donela neki epohalni rezultat. Od dočeka na aerodromu videlo se da su bilateralne relacije opterećene nepoverenjem. Ipak, ona je predstavljala i nekakav signal da će se problemi između dve strane rešavati dijalogom. Izgledalo je kao da su SAD odlučne da ne ponove grešku koju su načinile u odnosima sa Rusijom, grubo odbivši predlog dogovora iz Ženeve o strateškoj stabilnosti i potom prekinuvši direktnu komunikaciju.Ukoliko nema direktne komunikacije, makar i neiskrene, onda se pre ili kasnije kao alternativa pojavi – rat!Peking dobro razumeo porukeIzgledalo je i kao da su Kinezi razumeli poruku, te je Blinkena na samom završetku posete Pekingu na polusatni razgovor primio i predsednik Si Đinping.Avaj, jednom Bajdenovom rečenicom sve je to srušeno. Blinken je bio prinuđen da objašnjava izjavu američkog predsednika, a to je značilo i da ga direktno podrži stavom kako je gledište „prvog čoveka“ ujedno i „pozicija“ američkog rukovodstva, te ocenom da će američko rukovodstvo „jasno govoriti i činiti stvari koje se Pekingu ne dopadaju“. Dakle, za Amerikance - Si Đinping je diktator, u Kini nema demokratije! Berbokova je tu frazu samo ponovila.Svakako, kao što takav stav Bele kuće već utiče na dalje pogoršavanje američko – kineskih odnosa, tako neće ostati isti ni odnosi Kine sa Nemačkom. Ipak, sa teorijskog stanovišta posmatrano, ono što je u ovom trenutku možda i aktuelnije od - za ceo svet važnih američko – kineskih odnosa i za Evropu važnih nemačko – kineskih odnosa, jeste pitanje definisanja pojma demokratija!?Kad Amerika lupa etiketeIz toga proističe i pitanje prava jednog aktera da druge proglašava demokratijama ili diktaturama!? Opštepoznato je da su Amerikanci i njihovi evropski saveznici uobičajili da drugima „lepe etikete“. Traje to dugo. Nedemokratski režimi, diktatori i autokrate, sve su to pretnje međunarodnoj bezbednosti i globalnom miru, zato su protiv svih njih pokretane razne intevencije prethodnih decenija, uključujući i vojne.No, to bejaše u eri jednopolarnosti, kada je i „vera u američku demokratiju“ i „liberalne vrednosti“ dosezala „istorijske maksimume“. Neformalno i često nevoljno, ali Amerikancima jeste priznavana „uloga arbitra“ u svetskoj politici, što su oni (zlo)upotrebljavali za različite svrhe. Dva međusobno povezana procesa, doprinela su da se protokom vremena ta uloga sve više i sve ubedljivije osporava.Prvi je transformacija strukture svetskog političkog sistema ka multipolarnoj, a drugi opadanje poverenja u „američku demokratiju“ i „liberalne vrednosti“. Previše je bilo zloupotreba prilikom pozivanja na „odbranu demokratije“, istrošila se ta matrica, a i događaji sa američkih izbora (i kampanja koje te izborima prethode) pokazivali su kako tu ima više manipulacija, nego „slobodnog izjašnjavanja“.Zapravo, američki politički sistem pre se može označiti plutokratskim nego demokratskim. Ako bi mu „tepali“ taj sistem bi onda nazvali „korporativnom demokratijom“. Kontrola ključnih političkih procesa ipak se nalazi u rukama uskog kruga ljudi, čije materijalno bogatstvo mnogostruko prevazilazi ukupno bogatstvo svih ostalih građana.Taj uzak krug ljudi suštinski je centralizovao proces donošenja odluka, a izbori služe samo kako bi se te odluke verifikovale. Ukoliko postoji neko veće nezadovoljstvo širokih narodnih masa unapred donetim odlukama, izbori posluže i za kozmetičke promene kakvim „amandmanom“, ali to ne može uticati na „glavni tok“.Trampovo iskustvoIskustvo Donalda Trampa, koji bejaše suštinski blokiran da sam donosi odluke, menja one ranije donete i promeni smer „glavnog toka“ predstavlja ilustrativni primer toga. Jačanjem korporacija u neoliberalnoj ideološkoj matrici jačala je i korporativna demokratija, odnosno – učvršćivala se plutokratija. Ako su osamdesetih, pa posledično i devedesetih godina HH veka Amerikanci još i mogli drugima „pridikovati“ o demokratiji, onda to danas više ne mogu.Konkretno, kada je reč o kineskoj logici, ona je utemeljena na sasvim drugim principima. Sa jedne strane, Kinezi ne razumeju principe zapadne demokratije prema kojima onaj koji osvoji 50% plus jedan glas od izašlih na izbore „nosi sve“. Zahvaljujući političkoj tehnologiji to se pretvorilo u princip da onaj koji ima 50% plus jedan mandat u parlamentu bukvalno „nosi sve“. U praksi, u određenom broju parlamenata država koje su do juče bile „uzorne demokratije“ više ne postoji inkluzivnost, opozicija je proglašena „antisistemskom“ i izopštena iz kreiranja odluka bez obzira što može imati samo jednog poslanika manje od vladajuće „sistemske“ većine.U praksi, može se dugo vladati i na osnovu podrške petine upisanih birača. Šta se onda dešava sa interesima preostale četire petine građana? Otuda i kinsesko insistiranje na inkluzivnosti koja se postiže „unutarpartijskim pluralizmom“ i razvojem vrlo kompleksnog političkog sistema sa procesom odlučivanja u kojem učestvuju predstavnici čitavog niza interesnih grupa.Sa druge strane, kinesko iskustvo sa plutokratijom je rđavo. Taj deo istorije klasifikuje se u „smutna vremena“. Džejms Kanton piše kako ja interesantno „da je reč taipan koja na kineskom znači strani trgovac, takođe ime za veliku i veoma otrovnu zmiju sa izrazito velikim zubima. Simbolika, zar ne?“ Bogati postaju još bogatiji, a među njima su neizostavni pa u neku ruku čak i ključni „taipani“ i oni koji su interesno povezani sa „stranim trgovcima“, te nakon izvesnog vremena počinju da utiču na politički sistem onako kako njima odgovara.U današnjoj Kini nije sramota biti bogat, postoje i brojne mogućnosti da se relativno brzo ostvari „kineski san“, ali se uvećavanje bogatstva mora „prelivati“ i ka nižim socijalnim kategorijama.Demokratska inkluzivnost u njihovom „koordinatnom sistemu“ znači da je bogaćenje pojedinaca cilj za iskorenjivanje siromaštva među širokim narodnim masama. Ne može bogaćenje biti cilj sam po sebi, već imati značajano širu funkciju i stavljeno u svrhu opšteg dobra. Opet, u praksi ima svakojakih primera, ali činjenice govore da je u Kini brojnost srednje klase već premašila cifru od pola milijarde. Prosto usvajanje zapadnih principa i prelazak na „američke standarde“ to im ne bi garantovalo. Čak naprotiv, kineska ekonomija verovatno bi se i dalje zasnivala na eksploataciji jeftine radne snage.Kinesko detaljano preispitivanjeOpasnost od korporativne demokratije isuviše je velika da bi se preko toga olako prešlo. Otuda zadrška i „sto i jedno preispitivanje“ kod Kineza kada razmatraju primenu tuđih iskustava. Naposletku, omiljeni primer o „demokratskim iskustvima“ dolazi iz komšiluka. Od 1948. godine japanski premijeri su skoro pa isključivo iz jedne partije – liberalnih demokrata. Tokom svih ovih decenija, kada se saberu kratki periodi od 1993 – 96. i 2009 – 12. godine samo u trajanju od oko pet i po godina to nije bio slučaj. Postoje izbori, postoji višestranačje, postoji parlamentarna opozicija, ali je uz neznatne prekide sedam decenija na vlasti jedna partija! Da li je to zamislivo u SAD ili Evropi? Ako japanska demokratija ima svoj put, zašto ga ne bi imale i neke druge?Februara 2022. godine Si Đinping i Vladimir Putin potpisali su u Pekingu deklaraciju o ulasku međunarodnih odnosa u novu eru. U tom dokumentu govori se i o interpretaciji pojma demokratije. Kina i Rusija neće dozvoljavati drugima monopol na definisanje demokratije. Samim tim neće dozvoliti ni da ih drugi označavaju nedemokratskim državama.Biće vrlo zanimljivo posmatrati „grupisanje“ drugih država i društava po ovom pitanju i pratiti njihovo izjašnjavanje oko ovoga. Da li je demokratija samo ono što Amerikanci misle da jeste?Bajdenov „faul“ zato je daleko veći nego što se na prvi pogled čini. Ta izjava ima ozbiljnije posledice danas, nego što bi imala recimo devedesetih godina HH veka. Toliko ozbiljne da ih ni diplomata profila Blinkena neće moći „ispeglati“.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, politika, analena berbok, komentari i analitika
svet, svet – politika, politika, analena berbok, komentari i analitika
Videla Analena da se konj potkiva, pa i ona udarila na Kinu /video/
Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Analena Berbok je nakon poslednje posete Kijevu (opet!?) odbila da komentariše pitanje miniranja gasovoda Severni tok, pošto o tome očigledno ne sme ni da pisne. Ali, je nekoliko dana kasnije zato dala svoje cenjeno mišljenje o krakteru kineskog političkog sistema nazvavši Si Đinpinga „diktatorom“.
O tome može naširoko da priča, jer je impuls za širenje takvog narativa sa službenih adresa došao još pre tri meseca direktno iz kabineta Džozefa Bajdena. Izjavom Berbokove vidi se da „junski incident nije bio slučajan“.
Pri tome, incident sa tadašnjom izjavom Džozefa Bajdena o „diktaturi u Kini“ usledio je samo dva dana nakon povratka državnog sekretara Entonija Blinkena iz Pekinga. U drugačijim okolnostima, Blinken bi verovatno ostao upamćen kao jedan od boljih državnih sekretara u novijoj istoriji. Radi se o izuzetnom diplomati, u svakom pogledu.
Međutim, taman kada on nešto oposli, Bela kuća mu to pokvari. Blinkenova poseta Pekingu nije donela neki epohalni rezultat. Od dočeka na aerodromu videlo se da su bilateralne relacije opterećene nepoverenjem. Ipak, ona je predstavljala i nekakav signal da će se problemi između dve strane rešavati dijalogom. Izgledalo je kao da su SAD odlučne da ne ponove grešku koju su načinile u odnosima sa Rusijom, grubo odbivši predlog dogovora iz Ženeve o strateškoj stabilnosti i potom prekinuvši direktnu komunikaciju.
Ukoliko nema direktne komunikacije, makar i neiskrene, onda se pre ili kasnije kao alternativa pojavi – rat!
Peking dobro razumeo poruke
Izgledalo je i kao da su Kinezi razumeli poruku, te je Blinkena na samom završetku posete Pekingu na polusatni razgovor primio i predsednik Si Đinping.
Avaj, jednom Bajdenovom rečenicom sve je to srušeno. Blinken je bio prinuđen da objašnjava izjavu američkog predsednika, a to je značilo i da ga direktno podrži stavom kako je gledište „prvog čoveka“ ujedno i „pozicija“ američkog rukovodstva, te ocenom da će američko rukovodstvo „jasno govoriti i činiti stvari koje se Pekingu ne dopadaju“. Dakle, za Amerikance - Si Đinping je diktator, u Kini nema demokratije! Berbokova je tu frazu samo ponovila.
Svakako, kao što takav stav Bele kuće već utiče na dalje pogoršavanje američko – kineskih odnosa, tako neće ostati isti ni odnosi Kine sa Nemačkom. Ipak, sa teorijskog stanovišta posmatrano, ono što je u ovom trenutku možda i aktuelnije od - za ceo svet važnih američko – kineskih odnosa i za Evropu važnih nemačko – kineskih odnosa, jeste pitanje definisanja pojma demokratija!?
Iz toga proističe i pitanje prava jednog aktera da druge proglašava demokratijama ili diktaturama!? Opštepoznato je da su Amerikanci i njihovi evropski saveznici uobičajili da drugima „lepe etikete“. Traje to dugo. Nedemokratski režimi, diktatori i autokrate, sve su to pretnje međunarodnoj bezbednosti i globalnom miru, zato su protiv svih njih pokretane razne intevencije prethodnih decenija, uključujući i vojne.
No, to bejaše u eri jednopolarnosti, kada je i „vera u američku demokratiju“ i „liberalne vrednosti“ dosezala „istorijske maksimume“. Neformalno i često nevoljno, ali Amerikancima jeste priznavana „uloga arbitra“ u svetskoj politici, što su oni (zlo)upotrebljavali za različite svrhe. Dva međusobno povezana procesa, doprinela su da se protokom vremena ta uloga sve više i sve ubedljivije osporava.
Prvi je transformacija strukture svetskog političkog sistema ka multipolarnoj, a drugi opadanje poverenja u „američku demokratiju“ i „liberalne vrednosti“. Previše je bilo zloupotreba prilikom pozivanja na „odbranu demokratije“, istrošila se ta matrica, a i događaji sa američkih izbora (i kampanja koje te izborima prethode) pokazivali su kako tu ima više manipulacija, nego „slobodnog izjašnjavanja“.
Zapravo, američki politički sistem pre se može označiti plutokratskim nego demokratskim. Ako bi mu „tepali“ taj sistem bi onda nazvali „korporativnom demokratijom“. Kontrola ključnih političkih procesa ipak se nalazi u rukama uskog kruga ljudi, čije materijalno bogatstvo mnogostruko prevazilazi ukupno bogatstvo svih ostalih građana.
Taj uzak krug ljudi suštinski je centralizovao proces donošenja odluka, a izbori služe samo kako bi se te odluke verifikovale. Ukoliko postoji neko veće nezadovoljstvo širokih narodnih masa unapred donetim odlukama, izbori posluže i za kozmetičke promene kakvim „amandmanom“, ali to ne može uticati na „glavni tok“.
Iskustvo Donalda Trampa, koji bejaše suštinski blokiran da sam donosi odluke, menja one ranije donete i promeni smer „glavnog toka“ predstavlja ilustrativni primer toga. Jačanjem korporacija u neoliberalnoj ideološkoj matrici jačala je i korporativna demokratija, odnosno – učvršćivala se plutokratija. Ako su osamdesetih, pa posledično i devedesetih godina HH veka Amerikanci još i mogli drugima „pridikovati“ o demokratiji, onda to danas više ne mogu.
Konkretno, kada je reč o kineskoj logici, ona je utemeljena na sasvim drugim principima. Sa jedne strane, Kinezi ne razumeju principe zapadne demokratije prema kojima onaj koji osvoji 50% plus jedan glas od izašlih na izbore „nosi sve“. Zahvaljujući političkoj tehnologiji to se pretvorilo u princip da onaj koji ima 50% plus jedan mandat u parlamentu bukvalno „nosi sve“. U praksi, u određenom broju parlamenata država koje su do juče bile „uzorne demokratije“ više ne postoji inkluzivnost, opozicija je proglašena „antisistemskom“ i izopštena iz kreiranja odluka bez obzira što može imati samo jednog poslanika manje od vladajuće „sistemske“ većine.
U praksi, može se dugo vladati i na osnovu podrške petine upisanih birača. Šta se onda dešava sa interesima preostale četire petine građana? Otuda i kinsesko insistiranje na inkluzivnosti koja se postiže „unutarpartijskim pluralizmom“ i razvojem vrlo kompleksnog političkog sistema sa procesom odlučivanja u kojem učestvuju predstavnici čitavog niza interesnih grupa.
Sa druge strane, kinesko iskustvo sa plutokratijom je rđavo. Taj deo istorije klasifikuje se u „smutna vremena“. Džejms Kanton piše kako ja interesantno „da je reč taipan koja na kineskom znači strani trgovac, takođe ime za veliku i veoma otrovnu zmiju sa izrazito velikim zubima. Simbolika, zar ne?“ Bogati postaju još bogatiji, a među njima su neizostavni pa u neku ruku čak i ključni „taipani“ i oni koji su interesno povezani sa „stranim trgovcima“, te nakon izvesnog vremena počinju da utiču na politički sistem onako kako njima odgovara.
U današnjoj Kini nije sramota biti bogat, postoje i brojne mogućnosti da se relativno brzo ostvari „kineski san“, ali se uvećavanje bogatstva mora „prelivati“ i ka nižim socijalnim kategorijama.
Demokratska inkluzivnost u njihovom „koordinatnom sistemu“ znači da je bogaćenje pojedinaca cilj za iskorenjivanje siromaštva među širokim narodnim masama. Ne može bogaćenje biti cilj sam po sebi, već imati značajano širu funkciju i stavljeno u svrhu opšteg dobra. Opet, u praksi ima svakojakih primera, ali činjenice govore da je u Kini brojnost srednje klase već premašila cifru od pola milijarde. Prosto usvajanje zapadnih principa i prelazak na „američke standarde“ to im ne bi garantovalo. Čak naprotiv, kineska ekonomija verovatno bi se i dalje zasnivala na eksploataciji jeftine radne snage.
Kinesko detaljano preispitivanje
Opasnost od korporativne demokratije isuviše je velika da bi se preko toga olako prešlo. Otuda zadrška i „sto i jedno preispitivanje“ kod Kineza kada razmatraju primenu tuđih iskustava. Naposletku, omiljeni primer o „demokratskim iskustvima“ dolazi iz komšiluka. Od 1948. godine japanski premijeri su skoro pa isključivo iz jedne partije – liberalnih demokrata. Tokom svih ovih decenija, kada se saberu kratki periodi od 1993 – 96. i 2009 – 12. godine samo u trajanju od oko pet i po godina to nije bio slučaj. Postoje izbori, postoji višestranačje, postoji parlamentarna opozicija, ali je uz neznatne prekide sedam decenija na vlasti jedna partija! Da li je to zamislivo u SAD ili Evropi? Ako japanska demokratija ima svoj put, zašto ga ne bi imale i neke druge?
Februara 2022. godine Si Đinping i Vladimir Putin potpisali su u Pekingu deklaraciju o ulasku međunarodnih odnosa u novu eru. U tom dokumentu govori se i o interpretaciji pojma demokratije. Kina i Rusija neće dozvoljavati drugima monopol na definisanje demokratije. Samim tim neće dozvoliti ni da ih drugi označavaju nedemokratskim državama.
Biće vrlo zanimljivo posmatrati „grupisanje“ drugih država i društava po ovom pitanju i pratiti njihovo izjašnjavanje oko ovoga. Da li je demokratija samo ono što Amerikanci misle da jeste?
Bajdenov „faul“ zato je daleko veći nego što se na prvi pogled čini. Ta izjava ima ozbiljnije posledice danas, nego što bi imala recimo devedesetih godina HH veka. Toliko ozbiljne da ih ni diplomata profila Blinkena neće moći „ispeglati“.
