https://lat.sputnikportal.rs/20230917/evropske-elite-u-ulozi-kokoske-zasto-je-amerika-resila-da-podjarmi-eu-video-1161282952.html
Evropske elite u ulozi kokoške: Zašto je Amerika rešila da podjarmi EU /video/
Evropske elite u ulozi kokoške: Zašto je Amerika rešila da podjarmi EU /video/
Sputnik Srbija
Nije sve u lukavstvu lisice, nešto je i u gluposti kokoške. Pred početak globalne ekonomske krize 2008. godine (kriza je zapravo počela još 2007. ali su se... 17.09.2023, Sputnik Srbija
2023-09-17T17:45+0200
2023-09-17T17:45+0200
2023-09-17T17:45+0200
komentari i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111475/87/1114758772_0:0:1917:1078_1920x0_80_0_0_8853df82526b4005c1153d7aefeefc43.jpg
Uz to, baš od 2008. godine EU se proširila, primila u svoje članstvo Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku, koje naravno malo utiču kada se radi o upoređivanju „velikih brojeva“, ali se pretpostavljalo da će „doneti“ kakav – takav kumulativni rast i psihološke efekte neophodne za održavanje trenda. Opet, kada je o trendovima reč, potrošeno je dosta vremena i prostora na objašnjenja o negativnim efektima globalne ekonomske krize po američku ekonomiju.Šta se tek onda desilo sa ekonomijom EU?Evropske zemlje su dugo uživale u „posthladnoratovskim privilegijama“. Sovjetske pretnje više nije bilo, nije bilo ni nužno izdvajati silne novce za vojne budžete. Ionako su tu stacionirani Amerikanci da preko NATO garantuju bezbednost. Ako im se već moralo pridružiti u intervencijama po nekakvim Avganistanima i Sirijama suma sumarum to u finansijskom smislu i nije koštalo mnogo evropske članice.Istovremeno, iz Rusije su nabavljani relativno jeftini energenti u praktično neograničenim količinama. Stvoreni višak vrednosti usmeravan je ka jačanju konkurentnosti na globalnom tržištu, bilo kroz investiranje u tehnološki razvoj i infrastrukturu, bilo kroz investiranje u održavanje imidža.Iz tog viška vrednosti uzimana su i sredstva za smislene i besmislene projekte zahvaljujući kojima se ciljano razvijala unutrašnja kohezija, a što je onda garantovalo političku i društvenu stabilnost. Dok su se Amerikanci bavili sprovođenjem svojih imperijalnih strategija želeći da što je moguće duže održe jednopolarni poredak, Evropa se dinamično razvijala i ekonomski jačala.Prelomni trenutakSasvim logično, u jednom trenutku moralo se pojaviti pitanje u SAD: a zašto bi oni bolje živeli od nas? Iz toga je proisticala serija drugih pitanja. Zbog čega ih čuvamo? Kako im dozvoljavamo da sarađuju sa našim geopolitičkim izazivačima?Odakle im pravo da nas ne prate dosledno po svim Libijama i Iranima? Koliko nam njihovi stavovi pomažu u održavanju jednopolarnosti? Povećavanje evropske konkurentnosti odigravalo se nauštrb smanjivanja američke. Povećavanje evropskog uticaja odigravalo se nauštrb smanjivanja američkog.Kriza iz 2008. godine, pokazaće se, po mnogo čemu je predstavljala „prelomni trenutak“ u američkoj politici. Kako unutrašnjoj, tako i spoljnoj. Taj „prelomni trenutak“ karakteriše i promena američkog pristupa prema Evropi.Troškovi razarajuće krize prebacivani su na evropske zemlje, dok se istovremeno od Starog kontinenta konstruisla platforma za sprovođenje koncepta obuzdavanja Rusije. Evropa je naterana da više izdvaja za vojne namene, što uključuje i veće izdatke za kupovinu američkog oružja. Evropa je naterana da se oslobodi ruskih energenata, što podrazumeva da se oni sada kupuju od američkih ponuđača.Evropa gubi konkurentnost, što znači da se otvara manevarski prostor za američku privredu. Evropa se desuverenizuje i destabilizuje, što indukuje „selidbu kapitala“ ka SAD.Tramp nije prelazio linijuParadoksalno, ali dok su evropske elite u hvalospevima govorile o izmaštanom evroatlantskom partnerstvu, suprotstavljajući se omraženom Donaldu Trampu, ovaj koncept je upornije i intenzivnije implementiran za mandata omiljenih Baraka Obame i Džozefa Bajdena. Tramp jeste tokom susreta sa evropskim zvaničnicima bacao bombone preko stola i terao ih da potpisuju razne „zakletve“ tipa one o neširenju kineskih tehnologija, ali je pazio da ne pređe preko nekih „crvenih linija“ koje bi dovele do rata sa Rusijom. Prekoračivši te „crvene linije“ Bajdenova administracija je zapravo ubrzala proces podjarmljivanja Evrope. Do te mere da je danas EU postala tek puko sredstvo za ispunjavanje američkih ciljeva, bez minimuma strateške autonomije i šanse da artikuliše neke sopstvene, originalne strategije.Posledice su jasne i na ekonomskom planu, otuda i promena u „veličini sistema“ za poslednjih deceniju i po. I ako se taj trend nastavi, lako je izračunati kakav će odnos snaga biti nakon protoka vremenskog perioda od još petnaest godina.Svakako, Amerikanci se rukovode svojim ciljevima, zato su prema Evropi nastupali lukavo poput lisice oslanjajući se na davno izgrađene vertikale moći i uticaja. Bez obzira što je za Evropu štetno, to u geopolitičkom smislu jeste legitimno. Svako brani svoje u anarhičnom okruženju kako zna i ume.Međutim, za Evropljane je problematično što su njihove elite pokazale neverovatnu glupost ponašajući se poput kokoške. Mnogi od vajnih evropskih rukovodilaca, ma šta pod tim podrazumevali, još nas i svakodnevno ubeđuju da je ovo podjarmljivanje korisno i dobro.Zbog svega, za SAD još i postoje neki „izlazi na zadnja vrata“ iz postojeće situacije. Ali, za Evropu toga jednostavno nema. Nema više „posthladnoratovskih privilegija“, jeftinih energenata i političke stabilnosti. Ta etapa ostaje istorijska kategorija.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
komentari i analitika
Evropske elite u ulozi kokoške: Zašto je Amerika rešila da podjarmi EU /video/
Nije sve u lukavstvu lisice, nešto je i u gluposti kokoške. Pred početak globalne ekonomske krize 2008. godine (kriza je zapravo počela još 2007. ali su se njene posledice potpuno videle godinu dana kasnije) ekonomija EU bila je za desetinu veća od američke. Danas je ekonomija EU plus Velike Britanije za petinu manja od američke.
Uz to, baš od 2008. godine EU se proširila, primila u svoje članstvo Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku, koje naravno malo utiču kada se radi o upoređivanju „velikih brojeva“, ali se pretpostavljalo da će „doneti“ kakav – takav kumulativni rast i psihološke efekte neophodne za održavanje trenda. Opet, kada je o trendovima reč, potrošeno je dosta vremena i prostora na objašnjenja o negativnim efektima globalne ekonomske krize po američku ekonomiju.
Šta se tek onda desilo sa ekonomijom EU?
Evropske zemlje su dugo uživale u „posthladnoratovskim privilegijama“. Sovjetske pretnje više nije bilo, nije bilo ni nužno izdvajati silne novce za vojne budžete. Ionako su tu stacionirani Amerikanci da preko NATO garantuju bezbednost. Ako im se već moralo pridružiti u intervencijama po nekakvim Avganistanima i Sirijama suma sumarum to u finansijskom smislu i nije koštalo mnogo evropske članice.
Istovremeno, iz Rusije su nabavljani relativno jeftini energenti u praktično neograničenim količinama. Stvoreni višak vrednosti usmeravan je ka jačanju konkurentnosti na globalnom tržištu, bilo kroz investiranje u tehnološki razvoj i infrastrukturu, bilo kroz investiranje u održavanje imidža.
Iz tog viška vrednosti uzimana su i sredstva za smislene i besmislene projekte zahvaljujući kojima se ciljano razvijala unutrašnja kohezija, a što je onda garantovalo političku i društvenu stabilnost. Dok su se Amerikanci bavili sprovođenjem svojih imperijalnih strategija želeći da što je moguće duže održe jednopolarni poredak, Evropa se dinamično razvijala i ekonomski jačala.
Sasvim logično, u jednom trenutku moralo se pojaviti pitanje u SAD: a zašto bi oni bolje živeli od nas? Iz toga je proisticala serija drugih pitanja. Zbog čega ih čuvamo? Kako im dozvoljavamo da sarađuju sa našim geopolitičkim izazivačima?
Odakle im pravo da nas ne prate dosledno po svim Libijama i Iranima? Koliko nam njihovi stavovi pomažu u održavanju jednopolarnosti? Povećavanje evropske konkurentnosti odigravalo se nauštrb smanjivanja američke. Povećavanje evropskog uticaja odigravalo se nauštrb smanjivanja američkog.
Kriza iz 2008. godine, pokazaće se, po mnogo čemu je predstavljala „prelomni trenutak“ u američkoj politici. Kako unutrašnjoj, tako i spoljnoj. Taj „prelomni trenutak“ karakteriše i promena američkog pristupa prema Evropi.
Troškovi razarajuće krize prebacivani su na evropske zemlje, dok se istovremeno od Starog kontinenta konstruisla platforma za sprovođenje koncepta obuzdavanja Rusije. Evropa je naterana da više izdvaja za vojne namene, što uključuje i veće izdatke za kupovinu američkog oružja. Evropa je naterana da se oslobodi ruskih energenata, što podrazumeva da se oni sada kupuju od američkih ponuđača.
Evropa gubi konkurentnost, što znači da se otvara manevarski prostor za američku privredu. Evropa se desuverenizuje i destabilizuje, što indukuje „selidbu kapitala“ ka SAD.
Tramp nije prelazio liniju
Paradoksalno, ali dok su evropske elite u hvalospevima govorile o izmaštanom evroatlantskom partnerstvu, suprotstavljajući se omraženom Donaldu Trampu, ovaj koncept je upornije i intenzivnije implementiran za mandata omiljenih Baraka Obame i Džozefa Bajdena. Tramp jeste tokom susreta sa evropskim zvaničnicima bacao bombone preko stola i terao ih da potpisuju razne „zakletve“ tipa one o neširenju kineskih tehnologija, ali je pazio da ne pređe preko nekih „crvenih linija“ koje bi dovele do rata sa Rusijom. Prekoračivši te „crvene linije“ Bajdenova administracija je zapravo ubrzala proces podjarmljivanja Evrope. Do te mere da je danas EU postala tek puko sredstvo za ispunjavanje američkih ciljeva, bez minimuma strateške autonomije i šanse da artikuliše neke sopstvene, originalne strategije.
Posledice su jasne i na ekonomskom planu, otuda i promena u „veličini sistema“ za poslednjih deceniju i po. I ako se taj trend nastavi, lako je izračunati kakav će odnos snaga biti nakon protoka vremenskog perioda od još petnaest godina.
Svakako, Amerikanci se rukovode svojim ciljevima, zato su prema Evropi nastupali lukavo poput lisice oslanjajući se na davno izgrađene vertikale moći i uticaja. Bez obzira što je za Evropu štetno, to u geopolitičkom smislu jeste legitimno. Svako brani svoje u anarhičnom okruženju kako zna i ume.
Međutim, za Evropljane je problematično što su njihove elite pokazale neverovatnu glupost ponašajući se poput kokoške. Mnogi od vajnih evropskih rukovodilaca, ma šta pod tim podrazumevali, još nas i svakodnevno ubeđuju da je ovo podjarmljivanje korisno i dobro.
Zbog svega, za SAD još i postoje neki „izlazi na zadnja vrata“ iz postojeće situacije. Ali, za Evropu toga jednostavno nema. Nema više „posthladnoratovskih privilegija“, jeftinih energenata i političke stabilnosti. Ta etapa ostaje istorijska kategorija.
