Sa Zapada uvozimo skaredne sadržaje: Mediji i društvene mreže doprinose sunovratu
10:01 06.05.2023 (Osveženo: 10:53 06.05.2023)
CC BY-SA 2.0 / /
Pratite nas
Država ne može u potpunosti da eliminiše negativan medijski uticaj na društvo, ali ipak ima alate kojima može da utiče da makar elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom ne doprinose atmosferi nasilja, smatraju sagovornici Sputnjika.
Uz ostale faktore, takva atmosfera, opšta je ocena, vodi ka tragičnim ishodima kakvo je bilo i masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i i masakr u okolini Mladenovca.
Zločin koji je iz vatrenog oružja u školi u koju ide počinio trinaestogodišnjak, prvi takav u Srbiji o kakvima je uglavnom izveštavano sa zapada, posebno Amerike, ostavio je u šoku domaću javnost. Pored toga iznedrio je i pitanja šta je sve dovelo da takvog čina. Da bi se slični predupredili najavljeno je i preduzimanje mera, među kojima i poštravanje sankcija za medije koji promovišu i podržavaju nasilje. Biće razmotrena i zabrana pristupa sajtovima na darknetu – mračnom delu Interneta.
Mediji i krivica
U kojoj meri mediji doprinose nasilju i u kojoj meri mogu da budu sankcionisani zbog sadržaja koje emituju, a mogu da proizvedu tragične posledice?
Nešto se sigurno može i mora uraditi, ali ima mnogo toga što ne možete da kontrolišete. Živimo u društvu gde imate taj imperativ zarade kada je reč i o medijskim kućama. I to je nešto što je jako teško kontrolisati, kaže za Sputnjik sociolog dr Vladimir Vuletić.
Država ima mogućnost da utiče na sadržaje medija sa nacionalnom frekvencijom, ali ih dovoljno ne koristi
© Sputnik / Lola Đorđević
Pogotovo, kako kaže, to je teško merama koje su na raspolaganju državi, ali i ističe da je jako važno što je to pitanje pokrenuto, iako ne garantuje da će taj negativan medijski uticaj u potpunosti nestati.
Najmaligniji je, kako ističe, uticaj sadržaja na internetu, odnosno na društvenim mrežama, koga je istovremeno najteže i kontrolisati. Ne samo zato što to zavisi od tehnoloških mogućnosti,već i što to nije u domenu onoga što država može da uradi.
Šta država može
Ono gde ona može da učini mnogo više o emiterima kakvi su televizija, radio, novine, ali je, kako dodaje, problem pogotovo kada je reč o mladima što oni ne prate toliko te medije.
Ukazujući na ono što je moguće preduzeti, naš sagovornik kaže da se prvi nivo odnosi na ono što su programske koncepcije koje, uveren je on, većina televizija uopšte i nema.
To je nešto što se može uraditi već u okviru kuće gde se izborom određene programske koncepcije na koju uticaj mogu da imaju i Upravni odbori, Programski saveti, pa samim tim i šira javnost. Da se prilikom izbora onoga šta će se snimati, šta će se emitovati, ne vodi računa samo o gledanosti, nego da se vodi računa i o onome što se naziva javni društveni interes, napominje Vuletić.
Drugi nivo je, kako kaže, onaj koji je propisan zakonom, a to je Regulatorno telo za elektronske medije (REM) koje i sada ima određena ovlašćenja.
On tu problem vidi u tome što je jako teško prosuđivati o tome kakav sadržaj podrazumeva nasilje. Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kaže da mu se čini, a što je pokazao i ovaj tragičan događaj, da nekada potpuno nesvesno zapravo popularizujemo određene vrste ponašanja.
Reflektori na pogrešnim uzorima
U ovom slučaju, svi su reflektori javnosti usmereni ka tinejdžeru koji je počinio teško delo višestrukog ubistva i time to i nesvesno popularizujemo, dok su žrtve manje bile u fokusu medijske javnosti. Tako počinilac ovakvog zlodela nekima postaje uzor koji bi da urade sličnu stvar, vide ga kao nekog antiheroja, kaže Vuletić.
Mediji su, smatra on, samo jedan od aspekata agresivnog ponašanja sa tragičnim posledicama i medijski sadržaj je, kako napominje, više vezan za fenomen ugledanja. A tu situaciju nijednim zakonom ni zabranom ne možete da sankcionišete i o tome urednici u medijima treba da vode računa, ističe ovaj sociolog.
Ne doprinositi nasilju
Nekadašnji ministar kulture i informisanja, Vladan Vukosavljević smatra da je teško proceniti kolika je uloga medija u događajima i tragedijama ovog tipa. To su vrlo često postupci pojedinaca na koje utiču različite stvari u njihovom odrastanju, u psihičkoj strukturi i drugi aspekti života i razvoja. U jednom, ipak, nema dilemu:
Ono što svako društvo, pogotovo civilizovano, može da uradi to je da ne doprinosi stvaranju afektivnih stanja, atmosfere nasilja, agresije, prostakluka… Nešto se postiže zakonskim merama, krivičnim i prekršajnim zakonom koji regulišu i sankcionišu jedan deo takvog ponašanja. S druge strane, prostačka retorika, izjave, gestovi, afirmisanje nasilja na indirektan način, kao i TV serije, filmovi su ono na šta država ne može da reaguje zakonima, ali može drugim merama.
Po njegovom mišljenju, država ima način da reaguje u delu medijske sfere, ali i objašnjava zašto je atmosfera u medijima takva kava jeste.
Mi smo društvo koje je kapilarno povezano sa zapadnom industrijom zabave odakle potiče veći deo takvih sadržaja. Ono što država može da uradi jer postoje alati za to, samo se ne koriste dovoljno, je da se barem na televizijama sa nacionalnom frekvencijom sankcioniše, odnosno suzbija program koji sadrži skaredne sadržaje, kaže Vukosavljević za Sputnjik.
Posao za REM
Naš sagovornik, poznat po tome što se od starta protivio rijaliti programima u Srbiji, pogotovo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, kaže da nije bitno da li je naziv programa rijaliti ili nekako drugačije, da je bitan njegov sadržaj. A REM i postoji da na osnovu kriterijuma dodeljuje, ali može i da oduzme nacionalne frekvencije, ističe on.
Mediji i njihov agresivni sadržaj vezan je za fenomen ugledanja na antiheroje
© AP Photo
Država, kako zaključuje, ima način da reaguje tako što će da afirmiše pozitivne sadržaje koji su definisani medijskim propisima i da vrednuje one programe i sadržaje onih TV stanica koje su ne samo pristojni nego i kvalitetni.
Kod pisanih medija i interneta mogućnosti države za regulaciju su manje i tu sitaucija, po njegovoj oceni, dosta zavisi od stanja duha u jednom narodu u jednom istorijskom trenutku. Ali, dodaje on, može koliko može, nešto zakonima, nešto kažnjavanjem, nešto merama, nešto stimulisanjem, nešto destimulisanjem.
Scene nasilja gledamo u rijaliti programima, u filmovima i serijama o narko-dilerima, ubicama i naš sagovornik nema sumnju da na duže staze takve stvari u određenoj meri podstiču nasilje i agresivnost kod pojedinaca. To je vidljivo po rastu agresije i prostakluka u svim oblastima života, od skupštine do ponašanja đaka u osnovnim školama, kaže on.
Nikada nije kasno
Zato nekadašnji ministar kulture i informisanja smatra da država može da normira, da usmerava, da stimuliše ono što je pozitivno, a destimuliše negativno i da ima prostora da se na tome još radi. Po mišljenju Vukosavljevića, nikada nije kasno da se reaguje, jer je u pitanju proces koji traje, pošto dolaze nove genercije.
Loše stanje nastalo je iz različitih razloga dugim protokom vremena, različitim propustima, krahom medijske sfere, prosvetnog sistema, krizom u kulturi i drugim aspektima. To je stanje koje imamo danas, ali život ide dalje i ako bismo počeli da ulažemo vidljivije i značajnije napore, nikada nije kasno kada se čini dobro i tad mukotrpni procesi daju rezultate, uveren je Vukosavljević.
