Tako se čuva duša države: Srpkinja u metohijskom Srebrnom grlu uporno "iskopava" nevidljivo blago
19:39 02.04.2023 (Osveženo: 13:23 03.04.2023)
© Foto : Sputnjiku ustupila Jovana Tomašević
Pratite nas
Na severu Metohije, u kotlini okruženoj albanskim selima, nalazi se mesto koje Srbi nikada nisu napuštali, Suvo Grlo. Stariji ga nazivaju i Srma, Srebrno Grlo, jer tu je nekad bio rudnik srebra. I danas ovo mesto ima neprocenjivo blago. Sakuplja ga i čuva Jovana Tomašević.
Ona je student srpskog jezika i književnosti u Kosovskoj Mitrovici, ima 20 godina. Za Sputnjik kaže da se za ovaj fakultet opredelila zato što jako voli svoj maternji jezik. Još od desete godine je toga svesna, tako da je ljubav bila presudna kada je birala fakultet.
„Smatram da je izuzetno važno negovati jezik i jezičku kulturu. Uvek me je ispunjavala ljubav prema pisanju, čitanju, prema književnosti, pisanoj reči generalno. Sve manje studenata se odlučuje za moj fakultet, želela sam da dam doprinos negovanju našeg srpskog jezika. I nastavnički poziv mi je delovao izuzetno privlačno“, kaže.
U njenom selu koje je bilo centar kraja još u 13. veku, svuda su tragovi bogate istorije, u crkvi Vavedenja sačuvan je popis imovine jeromonaha Save iz 1596. godine, na njemu 17 knjiga. Tu su i tragovi crkve Sv. Nikole. Ostaci crkve Svetog Arhanđela, u dvorištu albanske kuće. Ostaci crkve Sv. Jovana pod Brdom gde i sada seljaci donose sud sa vodom da prenoći, a kući ga nose kao svetu vodicu.
Plodna metohijska dolina u kojoj se u albanskom okruženju nalazi srpsko selo Suvo Grlo.
© Foto : Sputnjiku ustupila Jovana Tomašević
Jovanu je, pored svega ovog, zaintrigiralo blago koje nije moguće videti, živa reč, koju treba sačuvati od zaborava. Deda joj je od najranijeg detinjstva pričao kako se nekad živelo u selu koga je bog smestio u neverovatnu lepotu.
„Pričao je bajke, različite pripovetke, govorio o pesmama koje su se nekada pevale. Uvek mi se vraćaju te slike... Kad bi nestalo struje, sedimo kraj vatre, čuje se pucketanje, a deka onim svojim umilnim glasom govori o tome kako se nekada živelo i zapeva pokoju pesmu. Nisam to posmatrala na način na koji sam počela kad sam otišla na studije. Kada sam se prvi put susrela sa narodnom književnošću kao predmetom, to je za mene bilo otkrovenje. To mi je otvorilo oči, shvatila sam da je neophodno sačuvati sve od zaborava“.
Utihnule pesme uz koje su se deca rađala
Prve pesme ova devojka iz Metohije zabeležila je u svom selu, prvo stavila na papir sve što je čula od dede. Bile su to uglavnom lirske, ljubavne pesme. Zatim je zakucala na vrata komšija, kad je i njihovo blago zapisala u svesku, uputila se kod nepoznatih, pa i u drugo selo. Bili su nepoverljivi.
„Nisu znali kakve su mi namere, bilo im je čudno kako tako mlada osoba traži da joj pričaju o svojoj mladosti, o životu, kako se nekada radilo, kako se pevalo, kako su se deca rađala, kako su se nekada podizala. Ali kada vide da imate dobre namere i da vas zaista interesuje to što će reći, polako krenu da se prisećaju svega, onda i stihovi sami naviru. Sklapa se slika jednog vremena koje je nekada postojalo, kao da je bio drugi svet koji se sada nazire u tragovima“, kaže ova studentkinja.
Jovanin deda Čedomir Tomašević, njen prvi izvor narodnog blaga.
© Foto : Sputnjiku ustupila Jovana Tomašević
Ona priča takve pesme znaju uglavnom stariji ljudi, bake i deke, mlađi slabo, ni sama nije znala da one postoje, da ih ima toliko. Ali nije to jedino što je muči:
„Nekada su se te pesme pevale na slavama, na saborima, jer nekada to je bilo jedino mesto gde su se mladi okupljali, gde su mogli da upoznaju jedni druge, gde su se rađale i prve ljubavi, gde su se i brakovi dogovarali, ali danas se, nažalost, više ne pevaju“.
Pesma kao povratak korenima
Jovana žali što trenutno zbog fakulteta nije u mogućnosti da redovno odlazi na teren i sakuplja građu, ali blago čuva i nada se da će ga izneti na svetlost dana. Da će što više ljudi moći da ga pročita, ali i da će se jednog dana ponovo neka od tih pesama zapevati.
Jedna od pesama koje je Jovana zabeležila u svom kraju.
© Foto : Sputnjiku ustupila Jovana Tomašević
„Mislim da bi bilo neophodno da se vratimo toj tradiciji, da se vratimo svojim korenima, jer to je deo našeg nacionalnog identiteta. Nekada su se ljudi rađali i umirali uz pesmu, nekada su radili uz pesmu. Nekada nije prošao dan, a da ne zapevaju. Danas su prilike drugačije, ljudi su namršteni, retko se vidi osmeh na njihovim licima, a mislim da im sve to fali, jer pesma je sastavni deo ljudskog života“.
U njenom kraju nema Kulturno – umetničkog društva koje bi pesme pevalo, ali su na dobrom mestu, u sefu, čuva ih njen fakultet u Kosovskoj Mitrovici, predala ih je kao građu koja prati jedan od ispita.
Jovanin veliki plan
Ova devojka ima i veliki plan, kada diplomira, krenuće po narodne umotvorine širom Kosova i Metohije. Želi da izda zbirku pesama.
„Nadam se da ću i za pet, deset godina biti srećna, da ću biti ovde, u svom selu u Metohiji, tu sam rođena, želim da to zauvek ostane deo mene. Ali gde god se našla, moja duša će uvek boraviti u mom Suvom Grlu, u mojoj Metohiji“, kaže Jovana Tomašević i na kraju razgovora za Sputnjik otkriva da i sama piše poeziju.
Meštani Suvog Grla, selo se pominje krajem 13. i u 14. veku kao središte „Suhogrlske zemlje“ u poveljama kralja Milutina kojima je prilaže prvo manastiru Sv. Nikole Dabarskog kod Priboja, a potom manastiru Banjska.
© Foto : Sputnjiku ustupila Jovana Tomašević
