Svetska zvezda Barbara Sukova: Bioskop je ostao jedino mesto gde se zajedno smejemo i tugujemo
19:19 26.02.2023 (Osveženo: 10:53 27.02.2023)
© Tanjug / Tara Radovanović
Pratite nas
Muza najvećih evropskih i svetskih režisera, Fasbindera, Šlendorfa, Kronenberga, Fon Trira, Barbara Sukova, dobitnica Festove nagrade „Beogradski pobednik“ za Sputnjik otkriva da je sa svima njima uspevala da se „izbori“ zato što je - uvek bila spremna.
Dali su mi slobodu, nikad mi nisu naređivali šta da radim
„Volim da budem spremna, da proniknem duboko u lik. Ozbiljno shvatam svoj rad i fokusirana sam na to što radim i snagu crpim iz svega toga. Imala sam sreće da radim sa rediteljima koji su mi dali mnogo slobode. Nikad nisam radila sa nekim ko mi je naređivao da uradim ovako ili onako. Mislim da dobar reditelj brzo vidi kada je glumac ozbiljno posvećen ulozi i onda mu pruži šansu. Rad na filmu se zasniva na saradnji, ali ipak je reditelj glavni, film je njegova vizija i ja se trudim da tu viziju razumem.“
Razliku u pristupu filmu reditelja i rediteljki ne vidi, postoji kaže samo razlika u tome da li si talentovan ili ne, ali dodaje da možda žene imaju manji ego, pa je otuda i manja potreba da se dokazuje kao ličnost. Na pitanje da li je tako bilo i u radu sa partnerima Semom Šepardom i Džeremijem Ajronsom, i da li je jedan od njih ipak bio bolji, Barbara Sukova odgovara bez dileme:
Razgolićena pred Džeremijem Ajronsom
„Obojica su bili fantastični, uživala sam radeći sa njima. Džeremija sam srela veče pre snimanja i znali smo da treba da igramo par. Otišli smo na večeru, počeli da pričamo o braku, životu. To obično ne radiš sa drugim ljudima, ali kada si glumac ponekad moraš da se razgolitiš pred drugima. Bilo je zanimljivo koliko smo se otvorili jedno pred drugim kako bismo mogli narednih dana da glumimo par.“
U susretu sa beogradskim medijima, koji je upriliče povodom filmskog priznanja za izuzetan doprinos umetnosti – „Beogradskog pobednika“, nemačka glumica otkrila je da je u Beogradu bila davne 1963. godine sa roditeljima. Tada, kako je kazala, nije mogla ni da zamisli da jedna tako zabavna stvar kao što je gluma može da bude nečiji poziv, već samo igra, hobi. Danas je toj „igri“ koja je proslavila, dodala još jedno priznanje.
„Beogradski pobednik“ sreća i velika čast
„Veoma sam srećna zbog ove nagrade, to je za mene velika čast. Imala sam sreću da kao glumica radim sa sjajnim kolegama i rediteljima sa kojima nikada nisam imala bilo kakav sukob i neslaganje. Zato volim da kažem da je iza svih priznanja koje sam do sada dobila, uvek bilo ljudi koji su mnogo doprineli da tako bude.“
Govoreći o filmu „Dalilend“ i o pripremi za ulogu Gale Dali, Barbara Sukova objašnjava da je, dok je tumačila njen lik, čitala neku Galinu biografiju i shvatila da je autor monografije - prezire.
„Gala je bila omražena, i Roza Luksemburg koju sam igrala takođe. Međutim, uvek pokušavam da pronađem neke glasove i mišljenja o njima koja se razlikuju, činim to čak i ako imamo klasičnu kučku, kakvom su smatrali Galu. Pokušala sam da je na neki način humanizujem, i učinim da ljudi vide i neki njen drugi deo. Jer svako, ma kako izgledao spolja, ima i neku drugačiju stranu.“
Na pitanje, čega se seća iz rada sa velikim rediteljima, koja iskustva pamti, Barbara Sukova ponudila je neočekivan odgovor:
Neponovljivi Fasbinder
„Imam jako slabo pamćenje – odradim nešto, snimim film i sve mi odmah ispari iz glave. Neki drugi glumci pamte svaki detalj. Dešavalo se da u pozorištu jednu istu predstavu igram 70 puta i posle je potpuno zaboravim. Ali sam uverena da u mom telu i mozgu ostaje sve to negde zapisano. Sadržaj zaboravim, ali pamtim recimo kako neki lik koga sam glumila hoda, to znam, pamtim fizičke karakteristike.“
Ipak zaborava se, bar sa ovu beogradsku priliku, spasao Rajner Verner Fasbinder, reditelj u čijim je ostvarenjima odigrala antologijske role, pre svega u „Loli“ i „Berlin Aleksandarplac“.
„Fasbindera pamtim zato što je bio veoma poseban. Radio je nešto što drugi reditelji nisu – kod njega ste scenu mogli da snimate samo jednom, nije bilo popravnog. Zato su svi glumci uvek bili izuzetno koncentrisani“, otkrila je Sukova uz sećanje na jednu scenu sa Hanom Šigulom u „Berlin Aleksanderplac“ koja je, ipak, bila ponovljena.
Bioskop, jedino preostalo mesto na kome smo zajedno
Slavna glumica osvrnula se i na razliku između nekadašnjih i filmova koji se rade danas.
„Upravi snimam jedan film i mogu da kažem da sam jako tužna zato što se filmovi danas prave na potpuno drugačiji način: malo je vremena, malo je para, teško je zaokružiti budžet, a istovremeno imate serije sa ogromnim budžetima. Tada pomislim – koliko bi se sjajnih filmova za taj novac moglo snimiti. Znam da su ljudi sada skloniji tome da sede kod kuće i bindžuju serije, danas su svi na neki način odvojeni jedni od drugih. Ja sam doletela u Beograd iz Frankfurta i videla da na aerodromu svi sede sa telefonima, ne gledaju se... Zato mislim da moramo da nastavimo da pravimo filmove za bioskop, jer je bioskop jedno od retkih mesta, ako ne i jedino, gde možemo zajedno da tugujemo i da se smejemo nekim stvarima“, poručila je nemačka glumica.
Glumica Barbara Sukova
© Foto : Dragan Milovanović/Večernje novosti
Na kraju susreta sa predstavnicima medija, Barbara Sukova je imala i jednu molbu.
Kada je boravila u Jugoslaviji 1963, posetila je i Ohrid i tamo upoznala dve devojčice, Zoricu i Biljanu. Te godine je u školi prikupljala pomoć za nastradale u zemljotresu u Skoplju, a Zorica i Biljana su joj, u znak zahvalnosti, poslale poslužavnik sa šoljicama za kafu.
„Čuvala sam ga i svuda nosila sa sobom. Njih dve su sada kao ja, u srednjim sedamdesetim. Volela bih da ih ponovo vidim! Pošto nisam na društvenim mrežama, možda biste mogli da mi pomognete da ih pronađem", zamolila je Barbara i pokazala fotografiju devojčica iz tog vremena.
