Pacijent čeka organ da preživi: Na delu su pravne zavrzlame, površna naklapanja i – teorije zavere
12:45 04.02.2023 (Osveženo: 13:01 04.02.2023)
CC0 / freeimage4life /
Pratite nas
Više od dve hiljade građana Srbije čeka priliku za novi život koju bi im pružila mogućnost transplantacije organa. Nakon što je Ustavni sud proglasio deo Zakona o transplantaciji neustavnim, njihovo beskrajno čekanje postalo je još duže. Kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti uputila je apel Ministarstvu zdravlja za hitnu reakciju.
Kada spletom nesrećnih okolnosti čovek dospe na listu čekanja transplantacije i stane u najduži red u svom životu, svaki minut počinje da se broji a svaki telefonski poziv postaje potencijalna - ruka spasa.
Svi ti ugroženi pacijenti, među kojima se nalazi i tridesetoro dece, sa nevericom je 2021. dočekalo vest o tome da je Ustavni sud članove Zakona o transplantaciji iz 2018. proglasilo neustavnim. Ovom odlukom došlo je do pravnog vakuuma, a sporni članovi 23. i 28. proglašeni su delimično neustavnim u delovima koji se odnose na uslove i postupak doniranja posle smrti davaoca. Ovi članovi, objašnjava nam Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nisu bili u skladu sa načelom vladavine prava zbog nedovoljne jasnosti, preciznosti i predvidljivosti.
Mi smo sada uputili inicijativu Ministarstvu zdravlja da se što pre pristupi izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima upravo zbog toga što su nam se građani u više navrata obraćali ukazujući na ovaj problem, rekla je Jankovićeva za Sputnjik.
Ministarstvo zdravlja je prošle godine donelo određene odredbe i instrukcije po kojima se program transplantacije nastavio, a pravni vakuum prevazišao, ali ni to nije dovoljno. Tokom protekle godine obavljene su samo dve transplantacije što se može smatrati statističkom greškom. Ipak, i te dve transplantacije su spasile dva života.
Svako je donor dok se ne izjasni suprotno
Do 2018. i donošenja spornog Zakona postojale su donorske kartice koje nisu bile obavezujućeg karaktera budući da se u poslednjem trenutku ipak pitala porodica preminulog dobrovoljnog donora. Po donošenju pomenutog zakona svaka osoba je postala potencijalni donor ukoliko se za života ne izjasni da se tome izričito protivi. Ali, onda je Ustavni sud osporio ta rešenja.
Reč rodbine je ipak poslednja
© Foto : Senka Miloš
Za Mladena Todića, predsednika udruženja „Zajedno za novi život“ i pacijenta sa presađenom jetrom najviše je šokantna bila činjenica da je neko uopšte podneo zahtev Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti novog zakona, pogotovo imajući u vidu da se ne radi o bilo kakvom presedanu već o proceduri koja se primenjuje širom Evrope, pa čak i u susedstvu.
Lična golgota
Govoreći kroz lično iskustvo, Todić čitav proces čekanja opisuje kao „blago rečeno - golgotu“. Ljudi koji dele njegovo iskustvo se na prvom mestu suočavaju sa činjenicom da u Srbiji nema dovoljno donora, ali i sa tim da se u našoj zemlji o samoj transplantaciji ne govori dovoljno, pa ona umesto prilike za novi život predstavlja tabu temu.
Svaki dan gledate sebe u ogledalo, gledate kako bolest uzima svoj danak, kako sve lošije i lošije izgledate. Nakon toga bolest počinje da uzima svoj danak i u psihičkom smislu. Kada vidite da vam je transplantacija jedini spas, a nje nema, kopnite i psihički.
Kao dodatni problem koji ionako oročeni život još više otežava, ako je to ikako moguće, javljaju se logističke prepreke. Čovek ili dete koje čeka na presađivanje organa ne sme biti udaljen više od tri do četiri sata vožnje niti sme ići na odmore ili produžene vikende, baš iz razloga što se nikad ne zna kada će i da li zazvoniti telefon spasa.
Svaki dan provodite iščekujući taj poziv koji će vam značiti spas života. Kada ga na kraju i dočekate mešaju vam se osećanja jer znate da je neko nekog svog izgubio, a opet i smogao dovoljno snage i hrabrosti da u tom najtežem trenutku potpiše saglasnost i donira organe. Na taj način taj neko ostavlja svoj trag dalje u tuđim životima.
Jedan donor može spasiti osmoro ljudi, ali pristankom na davanje organa ne spašava se samo osam života, već mnogo više. Spašavaju se životi bližnjih od obolelog, održavajući porodice na okupu.
Tabu tema i teorije zavere
Glavni razlog protivljenja transplantaciji organa i predrasudama koje je prate jeste nedovoljna ili pogrešna informisanost. Jedan od primera toga jeste nepoznavanje razlike između moždane smrti i kome. Za razliku od kome iz koje pacijent može da se probudi posle kraćeg ili dužeg vremena, kada nastupi moždana smrt usled, na primer, povrede glave, pacijent je mrtav dok su njegovi organi još uvek funkcionalni. Umesto čekanja da se i ti organi polako ugase, oni bi se mogli proslediti dalje nekome sa liste čekanja.
Jedna od glavnih bojazni koje prate priču o transplantaciji jeste trgovina organima. Mladen objašnjava da se krađa bubrega u stvarnom životu ne odvija baš kao u „Dosijeu H“ i da je čitav proces vrlo kompleksan.
U jednom timu za transplantaciju radi oko pedesetak zdravstvenih radnika. Zamislite da neko od tih pedeset radnika ukrade bubreg, jetru ili srce. To je apsolutno nemoguće. Gde da ga čuva i kome da ga presadi, rekao je Mladen za Sputnjik.
Da bi se organ presadio, objašnjava nam Todić proceduru kroz koju je i sam prošao, moraju da postoje određene podudarnosti između donora i primaoca. Pre svega mora se podudarati krvna grupa, zatim se vrše određene tipizacije, fizička konstitucija treba da bude slična i mora dosta drugih stvari da se poklopi da bi se izvršila transplantacija.
Iako napominje da ima razumevanja i shvata stanovište ljudi koji ne žele da svoje i organe svojih preminulih proslede dalje nakon smrti, Mladen Todić apeluje da svi oni koji su skeptici pokušaju da se stave u položaj onih koji čekaju na priliku za nov život.
Da li bi isto tako razmišljali o zakonu i programu transplantacije organa da njima ili njihovom najbližem zatreba organ da bi im život bio spašen.
