https://lat.sputnikportal.rs/20230129/dobitnica-ninove-nagrade-kakav-si-ti-covek-ako-nisi-patio-video-1150085618.html
Dobitnica Ninove nagrade: Kakav si ti čovek ako nisi patio /video/
Dobitnica Ninove nagrade: Kakav si ti čovek ako nisi patio /video/
Sputnik Srbija
U pisanju nema ograničenja, to je područje radosti i slobode. I meni je radost, jer da patim dok pišem – sigurno ne bih pisala. A privatne patnje se, naravno... 29.01.2023, Sputnik Srbija
2023-01-29T11:51+0100
2023-01-29T11:51+0100
2023-04-13T13:24+0200
kultura
kultura
kultura – vesti
književnost
danica vukićević
nin-ova nagrada
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/01/1d/1150084118_22:0:1819:1011_1920x0_80_0_0_c152bdf254e39bab69be7bf1cfd20031.jpg
Njen roman „Unutrašnje more“ Ninov žiri kritike za izbor romana godine proglasio je najboljim i delom koje se posebno istaklo inovativnošću.Iza ove ispovedne neobične priče sastavljene iz fragmenata od kojih svaki ima svoj naslov krije se snažan pesnički glas nagrađivane autorke poetskih knjiga.„Pesnikinje su možda najbolji deo naše savremene poezije. Mi ne znamo ko čita i kako se šta doživljava, to je skriveno, ali dejstvo koje poezija ima je snažno. To dejstvo je moćno“, kaže autorka romana „Unutrašnje more“.Ako se setimo da je Milena Marković prošle godine trijumfovala romanom u stihovima „Deca“, a sada se to ponovilo sa vašom knjigom, da li bismo mogli reći da se nastavlja vrednovanje jedne pesničke i ženske linije u prozi?Mislim da ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome zašto se naglašava muško, žensko pisanje, valjda je, kažu, važan kvalitet, ali to nije tačno. I kad se skrene pažnja – i prošle godine i sada – za neke konzervativne krugove je možda previše, ali ja ne mislim tako. Ovo je bacanje svetla na neke nove poetike, novi tip pisanja, novu književnu paradigma. Ja to tako gledam.Šta čini tu novu paradigmu?Jedna moja prijateljica mi je pre bilo kakvih naznaka da bih možda ja mogla da dobijem ovu nagradu rekla: „–To bi baš bilo dobro, Cica (Ivana) Dimić, Milena, ti, pa to je tako životno“. I to možda nešto govori.Naslov romana „Unutrašnje more“ je pomalo paradoksalan – unutrašnje je, omeđeno, a ovde se sve odnosi na spolja, sve izlazi u spoljašnjost, prepoznaje se.Da, u tom naslovu ima nekog oksimoronskog potencijala, kontrastnog. Kada zamišljamo neko beskrajno prostranstvo to je plavet nebeska, plavet morska, okeanska... Neko je čak primetio da može da se kaže i unutrašnje more (ono što nas mori). A to unutrašnje – spoljašnje... Mi filtriramo realnost, i u privatnom životu, ne samo na umetnički način, i u toj igri unutra-spolja mi zapravo interiorizujemo kulturu, mi smo artefakti sami. I kada proizvodimo svoju umetnost to je plod neverovatno mnogo činilaca, tih interiorizovanih sadržaja civilizacijskih, kulturnih, svakodnevnih, običajnih. Nije slučajno da i dalje postoje nacionalne književnosti. Postoji neka razlika kao što postoji u mentalitetu. Ne smatram da je univerzalno nešto što treba nužno posebno da naglašavamo, to se nama kao ljudima negde podrazumeva. Ako si čovek ti možeš da percipiraš sve kulturne sadržaje, muzika je dokaz za to.Kakve su dosadašnje reakcije onih koji su čitali „Unutrašnje more“?Imam mnogo divnih doživljaja sa knjigom, baš se svašta izdešavalo i pre nagrade i sad, tako da mi je i to znak nečeg novog. Oni koji su čitali govore mi da to u njima izaziva neku nadu, optimizam. Utisci su različiti, to mi je fascinantno i jako sam ponosna na to. Ne govorim iz perspektive da mi to laska nego iz perspektive nekoga ko eto vlada tim tekstom, donekle, ali sada više nemam nikakve veze s njim, tako je sa knjigama, istina je to što kažu da knjiga ima svoj život. A, s druge strane, to mi je i prirodno da čujem najrazličitije reakcije šta je koga tu pogodilo. Često kažu – i smešno je i užasno je.Mnogo lica, emocija, situacija, mnogo fragmenata... Da li je to mnoštvo da bi se ljudi opredeljivali za ono što im je u toj priči najbliskije?Okupljam ih. Ništa od toga nije nužno moje lično iskustvo, tu su sabrana i iskustva meni nepoznatih ljudi, razgovori koje sam čula i prepričane priče. Neverovatno mnogo toga je ušlo i ja ih okupljam, ja ih zastupam. Uživam u toj ulozi da umesto nekog nešto kažem, jer znam da taj nikada to neće reći. I to je važan postupak na psihološkom planu, na umetničkom je irelevantan. To okupljanje takozvanih fragmenata, tih delića kaleidoskopa jedna moja prijateljica vidi kao da sam neku šarenu kuglu razbila na milion komada. I to je zavodljivo. Ali, ako se neko stvarno prepusti tekstu on će mu doneti taj totalitet jednog sveta. Uostalom, kada pisac daje na uvid tekst kao javnu stvar, on to i daje zato što je nešto završio, neki svet je tu predstavljen, kakav god on bio.Da li je ovo okupljanje o kojem govorite i način da se društvu koje je, kako kažete, izgubilo društvenost, povrati to svojstvo?Da, na neki svoj mikro način. To je ono što pojedinac može da uradi, a to nikad nije malo. Imamo toliko sećanja na neke dobre ljude, zanimljive susrete, na ljubav. Iza svega toga ostaju sećanja. I ja ih prizivam, jer verujem u tu vrstu zajedništva. Mislim da ljudi brkaju politički i društveni život. Ja verujem da je naša društvenost veoma važna, ona je mnogo važnija od ovog drugog. Ako je ona ugrožena, a mislim da jeste, onda je kontakt, razmena veoma bitna. I to nije sitna stvar, nema sitnih stvari kao što nema malih tema. Ono što je još važno naglasiti jeste neka vrsta zabave u tekstu. Ova struktura mi je omogućila da se zabavljam, čak i sa najmračnijim stvarima. Zato što je život zabavan, između ostalog.Nagrađivana ste pesnikinja, ali vas je jedan izdavač svojevremeno odbio. Jeste li saznali zašto?Odbio me je za pesničku knjigu i nadam se da se sada kaje. Bilo je preko posrednika, ali odbijanje je bilo lično. I to je sasvim ok, nemam problem s tim da neko nešto neće. Ali je razlog zašto je knjiga odbijena potpuno genijalan. Umesto „ne sviđa mi se“, „ne uklapa mi se u plan“, svih tih opštih mesta, rekli su da knjigu nemaju gde da drže. Eto, sve je nekako zabavno.(Ceo intervju sa Danicom Vukićević pogledajte u video prilogu)
https://lat.sputnikportal.rs/20230123/dobitnica-nin-ove-nagrade-unutrasnje-more-je-roman-bez-predumisljaja-marija-jakovljevic-1149805443.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, kultura – vesti, književnost, danica vukićević, nin-ova nagrada
kultura, kultura – vesti, književnost, danica vukićević, nin-ova nagrada
Dobitnica Ninove nagrade: Kakav si ti čovek ako nisi patio /video/
11:51 29.01.2023 (Osveženo: 13:24 13.04.2023) U pisanju nema ograničenja, to je područje radosti i slobode. I meni je radost, jer da patim dok pišem – sigurno ne bih pisala. A privatne patnje se, naravno, podrazumevaju, patnja je važna, jer kakav si ti čovek ako nisi patio, kaže za Sputnjik Danica Vukićević, dobitnica Ninove nagrade.
Njen roman „Unutrašnje more“ Ninov žiri kritike za izbor romana godine proglasio je najboljim i delom koje se posebno istaklo inovativnošću.
Iza ove ispovedne neobične priče sastavljene iz fragmenata od kojih svaki ima svoj naslov krije se snažan pesnički glas nagrađivane autorke poetskih knjiga.
„Pesnikinje su možda najbolji deo naše savremene poezije. Mi ne znamo ko čita i kako se šta doživljava, to je skriveno, ali dejstvo koje poezija ima je snažno. To dejstvo je moćno“, kaže autorka romana „Unutrašnje more“.
Ako se setimo da je Milena Marković prošle godine trijumfovala romanom u stihovima „Deca“, a sada se to ponovilo sa vašom knjigom, da li bismo mogli reći da se nastavlja vrednovanje jedne pesničke i ženske linije u prozi?
Mislim da ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome zašto se naglašava muško, žensko pisanje, valjda je, kažu, važan kvalitet, ali to nije tačno. I kad se skrene pažnja – i prošle godine i sada – za neke konzervativne krugove je možda previše, ali ja ne mislim tako. Ovo je bacanje svetla na neke nove poetike, novi tip pisanja, novu književnu paradigma. Ja to tako gledam.
Šta čini tu novu paradigmu?
Jedna moja prijateljica mi je pre bilo kakvih naznaka da bih možda ja mogla da dobijem ovu nagradu rekla: „–To bi baš bilo dobro, Cica (Ivana) Dimić, Milena, ti, pa to je tako životno“. I to možda nešto govori.
Naslov romana „Unutrašnje more“ je pomalo paradoksalan – unutrašnje je, omeđeno, a ovde se sve odnosi na spolja, sve izlazi u spoljašnjost, prepoznaje se.
Da, u tom naslovu ima nekog oksimoronskog potencijala, kontrastnog. Kada zamišljamo neko beskrajno prostranstvo to je plavet nebeska, plavet morska, okeanska... Neko je čak primetio da može da se kaže i unutrašnje more (ono što nas mori). A to unutrašnje – spoljašnje... Mi filtriramo realnost, i u privatnom životu, ne samo na umetnički način, i u toj igri unutra-spolja mi zapravo interiorizujemo kulturu, mi smo artefakti sami. I kada proizvodimo svoju umetnost to je plod neverovatno mnogo činilaca, tih interiorizovanih sadržaja civilizacijskih, kulturnih, svakodnevnih, običajnih. Nije slučajno da i dalje postoje nacionalne književnosti. Postoji neka razlika kao što postoji u mentalitetu. Ne smatram da je univerzalno nešto što treba nužno posebno da naglašavamo, to se nama kao ljudima negde podrazumeva. Ako si čovek ti možeš da percipiraš sve kulturne sadržaje, muzika je dokaz za to.
Kakve su dosadašnje reakcije onih koji su čitali „Unutrašnje more“?
Imam mnogo divnih doživljaja sa knjigom, baš se svašta izdešavalo i pre nagrade i sad, tako da mi je i to znak nečeg novog. Oni koji su čitali govore mi da to u njima izaziva neku nadu, optimizam. Utisci su različiti, to mi je fascinantno i jako sam ponosna na to. Ne govorim iz perspektive da mi to laska nego iz perspektive nekoga ko eto vlada tim tekstom, donekle, ali sada više nemam nikakve veze s njim, tako je sa knjigama, istina je to što kažu da knjiga ima svoj život. A, s druge strane, to mi je i prirodno da čujem najrazličitije reakcije šta je koga tu pogodilo. Često kažu – i smešno je i užasno je.
Mnogo lica, emocija, situacija, mnogo fragmenata... Da li je to mnoštvo da bi se ljudi opredeljivali za ono što im je u toj priči najbliskije?
Okupljam ih. Ništa od toga nije nužno moje lično iskustvo, tu su sabrana i iskustva meni nepoznatih ljudi, razgovori koje sam čula i prepričane priče. Neverovatno mnogo toga je ušlo i ja ih okupljam, ja ih zastupam. Uživam u toj ulozi da umesto nekog nešto kažem, jer znam da taj nikada to neće reći. I to je važan postupak na psihološkom planu, na umetničkom je irelevantan. To okupljanje takozvanih fragmenata, tih delića kaleidoskopa jedna moja prijateljica vidi kao da sam neku šarenu kuglu razbila na milion komada. I to je zavodljivo. Ali, ako se neko stvarno prepusti tekstu on će mu doneti taj totalitet jednog sveta. Uostalom, kada pisac daje na uvid tekst kao javnu stvar, on to i daje zato što je nešto završio, neki svet je tu predstavljen, kakav god on bio.
Da li je ovo okupljanje o kojem govorite i način da se društvu koje je, kako kažete, izgubilo društvenost, povrati to svojstvo?
Da, na neki svoj mikro način. To je ono što pojedinac može da uradi, a to nikad nije malo. Imamo toliko sećanja na neke dobre ljude, zanimljive susrete, na ljubav. Iza svega toga ostaju sećanja. I ja ih prizivam, jer verujem u tu vrstu zajedništva. Mislim da ljudi brkaju politički i društveni život. Ja verujem da je naša društvenost veoma važna, ona je mnogo važnija od ovog drugog. Ako je ona ugrožena, a mislim da jeste, onda je kontakt, razmena veoma bitna. I to nije sitna stvar, nema sitnih stvari kao što nema malih tema. Ono što je još važno naglasiti jeste neka vrsta zabave u tekstu. Ova struktura mi je omogućila da se zabavljam, čak i sa najmračnijim stvarima. Zato što je život zabavan, između ostalog.
Nagrađivana ste pesnikinja, ali vas je jedan izdavač svojevremeno odbio. Jeste li saznali zašto?
Odbio me je za pesničku knjigu i nadam se da se sada kaje. Bilo je preko posrednika, ali odbijanje je bilo lično. I to je sasvim ok, nemam problem s tim da neko nešto neće. Ali je razlog zašto je knjiga odbijena potpuno genijalan. Umesto „ne sviđa mi se“, „ne uklapa mi se u plan“, svih tih opštih mesta, rekli su da knjigu nemaju gde da drže. Eto, sve je nekako zabavno.
(Ceo intervju sa Danicom Vukićević pogledajte u video prilogu)
