Vremena su se promenila, ali današnja krimska Balaklava nastavlja da zadivljuje ogromnim podzemnim lavirintima. Kruna moći vojne industrije SSSR-a postala je obeležje poluostrva Krim i jedan od najposećenijih muzeja Sevastopolja.
Nuklearni napad i sovjetski odgovor
Današnji konflikti Rusije i Sjedinjenih Američkih Država izgledaju mnogo jednostavniji od onih koji su bili posle Drugog svetskog rata. Pojava nuklearnog oružja je stvorila trku i paranoju. Amerikanci su, u slučaju sovjetske agresije, napravili preventivan plan nuklearnog napada na SSSR. Obe zemlje su metodično povećavale nuklearni arsenal, mogućnosti bojevih glava, torpeda i raketa, preteći jedni drugima odmazdom.
Posle toga, kada su bombe SAD pale na Hirošimu i Nagasaki, Sovjetski Savez je ojačao podmorničku flotu nuklearnim naoružanjem. Tada je Staljin i dao nalog da se pronađe mesto, na kome će moći da se sakriju nuklearne podmornice za recipročni udar. Tražili su više od godinu dana i na kraju su se zaustavili na Balaklavi. Grad je odmah postao tajni i odlučeno je da se njegovo ime ne spominje na krimskoj mapi.
Istorija krimske Balaklave: Đenovljani, Turci, Britanci, Rusi
Tokom nekoliko vekova Balaklava je bila vojna luka. U početku su ovu regiju izabrali Đenovljani, koji su ovde podigli drevnu tvrđavu Čembalo. Kasnije je na teritoriji savremene Balaklave bio smešten osmanski garnizon. Tokom Krimskog rata ovde je bio baziran engleski logor. U blizini je bila i elitna britanska „Laka brigada“ koja je izvela svoj poznati, ali neuspeli napad na Sevastopolj.
Činjenica, da se Balaklavski zaliv ne vidi sa mora uopšte nije mit. Tako da ovo mesto, za skrivanje ratne flote, nije slučajno izabrano. Luka, široka oko 400 metara, pouzdano je zaštićena i od oluja i od znatiželjnih očiju. Planina Tavros, ispod koje se nalazi podzemni kompleks, je pravo otkriće. Debljina mermernog krečnjaka je oko 126 metara, zahvaljujući kome je baza dobila prvu kategoriju otpornosti na nuklearni napad.
Tajna konstrukcija tajne baze
Projekat kompleksa morske baze zaštite crnomorske flote u slučaju nuklearnog rata proverio je i lično odobrio Josif Stanjin. Radovi su započeti 1953. godine. Proces izgradnje je bio neprestano u punom jeku. Rudarske radove su izvodili radnici koji su radili na izgradnji metroa u Moskvi, Harkovu i Abakanu. Bušenje je, uglavnom, rađeno miniranjem. Čim bi zemlju i stene izvadili, postavljali su metalni okvir, nakon čega je zalivano betonom. Zbog tajnosti brodovi su ulazili u kompleks samo noću.
Jedinstven element projekta je bila „Južni batoport" - velika morska kapija koja štiti zaliv od štetnih efekata nuklearne eksplozije. To je šuplja metalna konstrukcija teška 150 tona, dimenzija 18h14h11 metara.
U to vreme je ulaz u kanal bio prekriven posebnom maskirnom mrežom koja se po boji uklapala u stene. Ukupna površina konstrukcija bila je 15.000 kvadratnih metara, a kanal za podmornice je po širini bio veći od zaliva Balaklava. Neke unutrašnje prostorije su dostigle visinu trospratne stambene zgrade. Cela baza je podeljena na nekoliko nivoa tajnosti, kako bi se razlikovale obeležavane su različitim bojama na podu i na zidovima.
U podzemnim prostorijama se nalazilo više od 200 ljudi, koji su radili na pristaništu i na inženjerskim sistemima. Oko 50 ljudi je radilo kao obezbeđenje, stajali su na nekoliko mesta: na ulazu i izlazu iz tunela i na pristaništu. Svo osoblje tajnog kompleksa Balaklava je potpisalo dokument o tajnosti podataka. Tokom rada i pet godina nakon prestanka rada, zaposleni su bili ograničeni u određenom broju prava. Na primer, lišeni su mogućnosti da putuju van Sovjetskog Saveza, takođe i u socijalističke zemlje.
Specijalna radionica brodogradilišta sa odvojenim suvim dokom bila je spremna za rad 1961. godine. Sledeće godine kompleks je dopunjen nuklearnim arsenalom.
U novom kompleksu bilo je moguće sakriti od nuklearnog udara devet podmornica male klase ili sedam srednjih. Pored podmornica, u slučaju nuklearnog udara, u podzemnu bazu je moglo da se smesti celokupno osoblje podzemnog remontnog kompleksa, vojnici svih obližnjih jedinica i civilno stanovništvo Balaklave.
Od tajne baze podmornica do muzeja
Tajna podzemna baza ruskih nuklearnih podmornica izgubila je svoju moć i vrednost prilikom raspada SSSR-a. Za razliku od ostalih sličnih vojnih objekata, kompleks u Balaklavskom zalivu je korišćen do 1993. godine. Brodovi Crnomorske flote Rusije su 1994. godine napustili teritoriju. Tokom podele sovjetske flote Ukrajina je dobila jednu veliku torpednu dizel-električnu podmornicu. Nuklearna municija je, naravno, odvezena na rusku teritoriju.
Objekat je ubrzo bio napušten, a vredna oprema je postala plen za prodavce metala. Opljačkani su svi poklopci i kapije komunikacionih bunara, otvori, tuneli, isečen kabl za struju. Za kratko vreme moćan vojni objekat je postao veoma jadan prizor.
Ukrajinske vlasti su 2002. godine odlučile da kompleks postane istorijski muzej. Danas muzej „hladnog rata“ privlači turiste ništa manje nego druge atrakcije Krima.
Pročitajte još:
