Nemački ultimatum Srbiji: Može li da nam se ponovi 1999? /video/
21:04 15.06.2022 (Osveženo: 16:47 21.06.2022)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Prošlog petka u Beogradu predsednik Vlade Nemačke Olaf Šolc uputio je ultimatum Srbiji da joj se pridruži u budućnosti čiju je privlačnost ponajbolje opisao njegov vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habek. Zbog sankcija Rusiji, naime, najavio je Habek, „predstoje nam veoma teška jesen i veoma okrutna zima“. A Srbija uz to i da prizna Kosovo.
Ova velikodušna ponuda Srbiji da kapitulira bezuslovno – tako što će se istovremeno odreći i Rusije i Kosova i Metohije, a usput i Republike Srpske – a da zauzvrat nastrada i ekonomski po spomenutom modelu Nemačke, postala je novi glavni uslov za dalji nastavak našeg evropskog puta koji se poodavno pretvorio u slepu ulicu.
„Biće teško“
Uzgred budi rečeno, da vicekancelar Habek nije paranoik, već da racionalno sagledava neposrednu budućnost kad najavljuje tešku jesen i okrutnu zimu, potvrđuje i „Fajnenšel tajms“:
„Meseci pred nama biće nesrećni za evropske ekonomije. Prihodi će biti isceđeni, recesija je veoma verovatna a kamatne stope će morati da porastu, što će dodatno povećati pritisak na domaćinstva i porodice. Biće teško. Ali to je prilagođavanje koje svaka evropska ekonomija mora da izvrši jer se odvikavamo od jeftinih, ali opasnih, ruskih energenata.“
A na sličan način i „Vol strit džornal“ konstatuje da je „adaptacija biznis modela sad najveći izazov za Nemačku: jeftinih ruskih energenata više nema, a sa njima nestaje i nemačka prednost nad konkurentima“.
Te je zato, u ime solidarnosti valjda, i od Srbije zatraženo da učini to isto. Štaviše, rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, „na veoma decidan, jasan i oštar način“.
Priznanje Kosova
A povrh toga, u vezi sa Kosovom i Metohijom, podvukao je Vučić na konferenciji za medije u petak posle razgovora sa Šolcom, „mi smo danas čuli da se traži međusobno priznanje. Mi nikada ranije nismo čuli ni od koga iz Evrope da se traži međusobno priznanje.“
Sve dok nemački kancelar to nije izgovorio u Prištini, naime, mogli smo da se pretvaramo, doduše, neuverljivo, da „sveobuhvatna normalizacija odnosa“ ne podrazumeva priznanje samoproglašene nezavisnosti naše južne pokrajine. Sada to više nije moguće. To jest, bar dok Nemačka ne revidira svoj stav.
Pritom, da je uistinu reč o sveobuhvatnom paket-aranžmanu potvrdila je i vest iz Evropskog parlamenta, preneo je RTS neposredno uoči Šolcove posete Prišini i Beogradu, da su glavne poslaničke grupe usaglasile dopunjeni tekst rezolucije o Srbiji koja je, uz onakvu normalizaciju odnosa sa takozvanim Kosovom, pozvana i da prekine ekonomske i vojne veze s Rusijom – uključujući i zatvaranje ruskog humanitarnog centra u Nišu – ali i sa Belorusijom i sa Kinom, što će reći, sa svima koji nisu kolektivni Zapad. I povrh toga, time što je ukazano da postoji „nesrazmerna vidljivost trećih zemalja“ i medija koji su „glavni izvor anti-EU i proruskih narativa u Srbiji“, praktično je zatraženo i da budu cenzurisani svi koji ne izveštavaju na odobren način. U ime demokratije, razume se.
Aleksandar Vučić i nemački kancelar Olaf Šolc
© Sputnik / Lola Đorđević
Sorošev model
Razvoj demokratije u samoj Evropskoj uniji – tamo gde bismo da odemo preko priznanja Kosova, sankcija Rusiji i ukidanja Republike Srpske - inače, krenuo je u poprilično interesantnom, premda ne i neočekivanom pravcu: ka ukidanju prava glasa onih članica Unije koje ne glasaju onako kako im je rečeno da moraju. Evropski parlament usvojio je prošle nedelje rezoluciju kojom je Evropski savet pozvao da pokrene proces revizije propisa u cilju, pored ostalog, „reforme procedura glasanja“ tako da se sa jednoglasnog pređe na odlučivanje kvalifikovanom većinom u naročito važnim pitanjima kao što su, na primer, sankcije.
Pravo veta, kao zaštita od preglasavanja i nametanja tuđe volje, time bi opstalo samo u suštinski nebitnim situacijama; Evropska unija postaje tamnica svojih naroda. A možda nije slučajno ni što je, u svom nedavnom govoru na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Džordž Soroš podržao baš ove reformske poteze – „Trebaće vremena da se razrade detalji, ali Evropa se kreće u poželjnom pravcu“, rekao je – i zloslutno prorekao da „ne samo Ukrajina, nego i Moldavija i Zapadni Balkan treba da se kvalifikuju za članstvo u (tako reformisanoj) Evropskoj uniji“.
Evropska perspektiva ne postoji
Upozorenje nam je, ako umemo da ga čujemo, s tim u vezi uputio predsednik Rusije Vladimir Putin: „Ili je država suverena, ili je kolonija... Kolonija nema istorijskih izgleda, nema šansi da preživi u ovoj žestokoj geopolitičkoj borbi.“
Može li Srbija da preživi – makar kao relativno suverena država? Zašto je kancelar Nemačke sad uputio ultimatum našoj zemlji da se odrekne i Kosova i Rusije? I šta je opasnije – da poslušamo, ili da ne poslušamo Olafa Šolca?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali advokat Goran Petronijević i Miloš Jovanović, predsednik Nove demokratske stranke Srbije i docent na Pravnom fakultetu na Katedri za međunarodno pravo i međunarodne odnose.
„Neretko se previše značaja pridaje posetama zapadnih državnika. Tako je bilo i sada, iako je unapred bilo jasno da Olaf Šolc zapravo i nema ništa posebno ili novo da poruči Srbiji. Jedino uistinu vredno pažnje što je rekao jeste, zapravo, ono što znamo već 14 godina: da je priznanje secesije Kosova uslov za EU integracije Srbije,“ ukazuje Miloš Jovanović. „Pritom, evropska perspektiva bilo koje države uopšte ne postoji; EU se u dogledno vreme neće širiti jer je suočena sa sopstvenim problemima zbog kojih će morati da prođe kroz dugotrajne institucionalne reforme. Ali joj je potrebno, naročito posle bregzita, da priča o proširenju nastavi da živi, kao dokaz da je taj projekat i dalje živ. Ta retorika je, stoga, bitnija njima nego nama.“
Pretnja Andreasa Cobela
Komentarišući drugi najvažniji zahtev koji je nemački kancelar uputio Srbiji – da uvedemo sankcije Rusiji – Goran Petronijević objašnjava da se na tome insistira jer bi takav potez, iako po Rusiju ekonomski beznačajan, „predstavljao snažan udarac u simboličkom, emotivnom i spoljnopolitičkom smislu. S druge strane, Rusija jako drži do toga što joj Srbija nije uvela sankcije – zbog toga i možemo da računamo na njenu pomoć u različitim vidovima. Nasuprot tome, cilj Zapada je da Srbiju dovede u poziciju u kojoj je bila 1999. godine – bez ruske podrške, prepuštena njima da bude rasparčana. Jer, dosad smo to naučili: sve granice na Balkanu Zapad smatra nepromenljivim, izuzev srpskih. Setite se, uostalom, pretnje nekadašnjeg nemačkog ambasadora Andreasa Cobela da ćemo posle Kosova ostati i bez Vojvodine i Raške oblasti.“
„Iskustvo nas uči da svako popuštanje vodi daljim zahtevima i novim ucenama“, napominje Miloš Jovanović. „Ako budemo susretljivi u pogledu ovih zahteva za priznanjem Kosova i uvođenjem sankcija Rusiji, nema sumnje da će nas iza toga sačekati zahtevi za unitarizaciju Bosne i Hercegovine nauštrb Republike Srpske, kao i dalje komadanje same Srbije. U nekom trenutku mora da se kaže – dosta. A Balkan može da se stabilizuje samo na dva načina, s jakom Srbijom o kojoj niko neće moći da razmišlja kao o plenu, ili sa potpuno razbijenom Srbijom, svedenom na granice Beogradskog pašaluka. Sa Zapadom dogovora o jakoj Srbiji nema.“
„Šta god mi da uradimo, to neće biti dovoljno da oni odustanu od svojih nauma. Ono što Srbija može da uradi jeste da ostane istrajna u stavu da Rusiji neće uvoditi sankcije jer će time obezbediti i njenu potporu. A tamo gde je Rusija, tu je i Kina. Nijedna nemačka pretnja ne može da bude jača od ove podrške,“ zaključuje Goran Petronijević.
