Ultimatum pred Srbijom: Nesvakidašnji pritisak EU na Beograd - mač sa četiri oštrice
© Flickr / European Parliament
Pratite nas
Rezolucija Evropskog parlamenta kojom se od Srbije traži da uskladi spoljnu i bezbednosnu politiku sa odlukama EU nema formu ultimatuma ali sadržajno ona to jeste. Ako i prihvati da uvede sankcijie Rusiji, spisak „nepočinstava“ koji joj se spočitavaju u dokumentu Rezolucije, neće postati kraći već duži. Ovo je mač, ne sa dve, nego sa četiri oštrice.
Ton i sadržaj Rezolucije Evropskog parlamenta kojom se Srbija poziva da se uskladi sa odlukama EU u spoljnoj i bezbednosnoj politici, uključujući i sankcije Rusiji, upućuju da ovde nije reč samo o preporuci i tek jednom u nizu pritisaka na Srbiju već o klasičnom ultimatumu.
Grubo, netaktično i neprimereno
Ovo je izrazito grubo, netaktično i neprimereno, komentariše naučni saradnik Instituta za evropske studije dr Aleksandar Gajić uz opasku da do sada ništa slično nije viđeno u odnosima Srbije i EU. On podseća da su Evropski parlament i Venecijanska komisija iznosili oštre ocene na račun Srbije, pa i pokazivali znatnu pristrasnost, ali, naglašava, ovde je stepen pristrasnosti i disbalansa takav da je očigledno da tekst treba da posluži kao izrazito sredstvo pritiska na Beograd.
„Pritisak se se vrši na Srbiju iako ona nije članica EU i nije dužna da usklađuje svoju politiku sa politikom EU do trenutka stupanja u punopravno članstvo. Istovremeno, tekst sadrži čitavu paletu diskvalifikatornih stavova vezanih za situaciju u Srbiji – od osude veličanja osuđenih ratnih zločinca do retorike koja podriva integritet naroda u susedstvu i ugrožava regionalnu stabilnost i pomirenje. Sve što je moglo da se izvuče na svetlo dana i osudi sada je ubačeno u tu rezoluciju koja nema formalnu težinu ultimatuma ali suštinski predstavlja izuzetno grubi pritisak na vlasti u Beogradu čiji je očigledan cilj da se formira vlada koja će se pridružiti EU u njenoj ratobornoj politici prema Rusiji“.
Disciplinovanje Srbije u regionu
Suština je, smatra, da se Srbija u regionu disciplinuje onako kako to odgovara zapadnim centrima moći.
U tok ključu treba razumeti i to da se Srbija koja je zadnjih godina bila glavni faktor smirivanja raznih tenzija i faktor stabilnosti sada proglašava za destabilizatora regiona. Takođe, ukazuje, u Rezoluciji se insistira na podršci dijalogu sa Prištinom u cilju potpisivanja sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji ali se ne spominje da nije ispoštovano ni ono što je predviđeno Briselskim sporazumom.
Neodržive optužbe
Srbija se, s druge strane, optužuje za čitav niz stvari.
„U Rezoluciji se izražava zabrinutost zbog zapaljivog jezika tokom parlamentarnih rasprava, ograničen napredak u borbi protiv korupcije, istraživanje govora mržnje i političkih uvreda prema novinarima i civilnom društvu, traži se poštovanje osnovnih prava na mirna okupljanja, osuđuje se nasilje grupe ekstremista tokom mirnih protesta. Mnoge od ovih stvari su neodržive i ne piju vodu. Jedno je izvesno, bez obzira na to kakva će vlada biti formirana, Srbija će se naći pod pritiskom ne samo da bude na liniji zemalja EU već i da otvori sva pobrojana pitanja što donosi novu štetu Srbiju“.
Takmičenje u novim zahtevima
Pridruživanjem sankcijama Rusiji taj spisak, uveren je Gajić, samo bi postajao duži, a to bi vodilo do odricanja od vitalnih nacionalnih interesa i neizmerne štete po raznim pitanjima.
Protestni skup „Ne u moje ime”
© Sputnik / Lola Đorđević
“Ovo što vidimo je preko svake mere realnosti“.
Ovakav odnos prema Srbiji uslovljen je geopolitičkom pozicijom, činjenicom da smo okruženi zemljama članicama EU i da je EU obuzeta ratnim mentalitetom i polarizacijom- ako nisi sa nama onda si protiv nas. Osnovni nacrt, kaže Gajić, nudi pretekst za svakog i sada će svako moći da se takmiči u ostrašćenosti da tu rezoluciju još pogorša na štetu Srbije“.
Uvođenjem sankcija povećala bi se lista ucena
Ukoliko bi Srbija prihvatila da se pridruži sankcija Rusiji lista zahteva bi se, upozorava Gajić, samo produžavala.
„Kada jedanput krenete tim putem i dozvolite da vas ta voda povuče onda nema kraja zahtevima. Kada se jednom nisko spustite, pitanje je koliko koliko nisko možete da idete. Zahtevi će samo dolaziti, a vi nikada nećete biti dovoljno dobri. Svakim pokušajem da se opravdamo i izađemo im u susret, tonućemo sve dublje“.
Izbor pred kojim smo stavljeni nije lak. Ukoliko odbijemo da se povinujemo zahtevima koji imaju i dimenzije ultimatuma mogli bi se suočiti sa nizom mera i sankcionisanja - formalnim ili neformalnim. S druge strane, prihvatanje neminovno vodi u samoponištavanje.
Ostaje, zaključuje Gajić, da procenimo koja je šteta veća i šta posle toga ostaje.
