00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
OD ČETVRTKA DO ČETVRTKA
17:00
60 min
OD ČETVRTKA DO ČETVRTKA
20:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
20:30
30 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
21:00
30 min
JučeDanas
Na programu
Reemiteri
Studio B99,1 MHz, 100,8 MHz i 105,4 MHz
Radio Novosti104,7 MHz FM
Ostali reemiteri
 - Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Rubrika koja prati kulturne fenomene i događaje, stvaraoce i ličnosti koji svojim delom kreiraju savremenu kulturnu scenu u zemlji i u svetu.

Da li si džabe skočio na nož ili si pobedio: Milena Marković o "Deci" i Ninovoj nagradi /video, foto/

© SputnikMilena Marković
Milena Marković - Sputnik Srbija, 1920, 27.01.2022
Pratite nas
Za roman – poemu „Deca“, dobitnice Ninove nagrade Milene Marković, već u obrazloženju žirija rečeno je da je po svakom kriterijumu izvan standarda, šablona i horizonta očekivanja. Da je reč o „novoj pojavi u našoj književnosti“ i jednom od savremenih najistinitijih dela.
Na pitanje koje je priznanje značajnije – sama Ninova nagrada ili ovakvo pozicioniranje u domaćoj književnosti, Milena Marković kaže:
— Ja mislim da ne može jedno bez drugog, jer da bi se nešto pozicioniralo to mora jasno i glasno da se kaže i to na način na koji će da dopre do svih. A to se nije moglo desiti bez Ninove nagrade. Razni ljudi su napisali divne stvari za moju knjigu, ali to je stizalo do određenog kruga ljudi koji nije veliki. Ova nagrada je sada nešto što daje pečat književnosti i sada svi koji su to čuli kažu `aha, to je književnost`. Napravi se oko vas neka vrsta zaštite. Ako nemate tu vrstu zaštite kao neko ko se bavi umetničkim disciplinama, vi ste kao list na vetru, svako može da dođe i da kaže – to ne valja ništa. U tom smislu bilo je potrebno da neko dođe i da kaže – ovo valja.
Znači, niko se više neće pojaviti da kaže da ne valja?
— Hoće, ali to onda čine neke kolege i to u nekim sledećim generacijama čineći potpuno prirodnu stvar koja se naziva lapot ili nešto tog tipa. I to je već nešto što me zabavlja, jer to je igra koja se odvija među nama umetnicima.
Pesnikinja sa priznanjem za roman: ima li lukavosti ili možda neke kalkulacije u tome što ste našli način da napravite roman a da se ne odreknete stihova?
— Ukoliko postoji lukavost i kalkulacija ona je čin moga izdavača Flavija Rigonata koji je rekao „idem ovo da prijavim kao roman, pošto to apsolutno možemo“, a ja sam rekla „da, da, možemo“. I to je bilo sve što je na tu temu rečeno. Ono što sam ja htela je da napravim nešto što ima veličinu, da ispričam nešto što me nadilazi. Ono što može da se kaže za romane u stihu poput dela „Evgenije Onjegin“ –da su imali osećanje epohe, osećanje sveta, zanos, ljubav prema čoveku, čitavu jednu analizu i anamnezu veka, društva, sveta u kome su živeli. Lirika to može imati u bleskovima, ali ona nema tu vrstu zamaha, iako i dalje smatram da je lirika najveći stepen pesničkog izraza. Prema tome, ja sam došla u situaciju da sama sebi kažem – ja sada možda mogu da sednem i da napišem poemu, pošto je to forma kojoj sam se uvek najviše divila, a i koja je najteža. Ja sam, zapravo, u stalnom takmičenju sa samom sobom, sa kolegama, sa svetom koji me zbunjuje, užasava, volim ga, plašim ga se… To je čitav niz osećanja koja su oprečna i onda sam tome pristupila kao poemi. Kasnije, kroz razne tokove koje sam tu sprovela u jednom trenutku sam videla da je Flavio u pravu i da to može da se nazove romanom u stihu, prosto, na nivou zamaha i polja koje sam pokrila u tom tekstu.
Jedan od članova žirija rekao je da je reč o tekstu koji kao da je ispisan noževima. Ti noževi su pre svega okrenuti ka vama; ovo je seciranje vaših sećanja, osećanja, vašeg pravog života?
— Mislim da oni koji hoće da izvrše neku veću misiju od toga da samo žive i postoje prvo moraju sa sobom da se izbore. Svaki dobar doktor, psihijatar, svaki dobar sveštenik, svetac, šaman, pesnik, kantautor, pisac, mora sa sobom da se izbori da bi postao neko ko ima pravo da kaže drugom određenu istinitost koja je vezana za ljudski rod. I ja sam ovde išla do kraja i to na nekoliko načina: jedan je što sam direktno stavila svoje ime i prezime, direktno imena učesnika u mom životu, vrlo konkretan kontekst, i određene asocijacije koje delimo svi koji smo živeli u to vreme. Između ostalog ti noževi imaju veze i sa tim što ste ranije imali situaciju da vam je uvek neko određivao kako ćete da živite. U slučaju moje generacije i generacija pre mene je došlo do toga da vam do jednog trenutka to drugi određuju, a onda određene stvari izaberete sami. I tu nastupa jedan strašan ples, jedan krvav performans, jedan koncept ubadanja sebe onim „zašto sam“, „hoću“. I tu nema šta da se noževi upiru u bilo koga drugog kada je čitava stvar krenula iz takozvane slobodne volje i izbora. I opet postoji jedna jednačina, što bi rekao Balzak, da li je to u stvari bila slobodna volja, ili su sada horde predaka ili strašni gospodin slučaj uticali na to da se određena stvar desi ili ne desi. Ovde su pomešani razni metodi – tu je poniranje, analiza, lirsko obraćanje, ali i kontrast… Na razne načine je iz raznih vizura ista stvar ispričana: s jedne strane to je potraga za srećom s druge potraga za smislom, čežnja za nečim što je neuhvatljivo i istovremeno žudnja i glad za životom, za stalnim obnavljanjem, ponovnim rođenjem, stalnim uživanjem. To uživanje s jedne strane može da bude ljudsko, s druge bestijalno i tu je to pitanje patosa i ekstaze.
Roman – poema „Deca“ je, prema žiriju, po svakom kriterijumu izvan standarda, šablona i horizonta očekivanja.
Milena Marković autorka knjige Deca - Sputnik Srbija, 1920, 27.01.2022
Roman – poema „Deca“ je, prema žiriju, po svakom kriterijumu izvan standarda, šablona i horizonta očekivanja.
Gde i kako prestaju vaše ograde ljudske, moralne, emotivne, kada sve iznesete na ovakav način bespoštedan?
— Uvek sam govorila da umetnost u biti mora da bude amoralna. Da onog trenutka kad kreneš da pišeš nemaš ni mamu ni tatu ni sestru ni brata, muža, decu. Međutim ovo je prvi put da sam ja u tome učestvovala, tako do kraja. Mada ima puno primera gde se kod pisaca uočavaju ti blesci potpune amoralnosti koji se odnose na to da se bude – bespoštedan. Da se svaka pojava koja se obrađuje secira i razmatra sa svih strana, prosto hirurški. Prvi put sam prešla tu granicu onog trenutka kad sam krenula da organizujem taj rukopis u smislu nazivanja stvari pravim imenom. Kad sam sve stavila u kontekst mog života i moje okoline, mene je samo zanimalo da li će to da bude dobro odnosno, dečijim rečnikom – da li ću ja da pobedim. I to je, da se ne lažemo, glavna odlika svakog umetnika. Možemo da igramo ovu ili onu ulogu, da se pravimo ovakvi ili onakvi, ali to je glavna uloga i glavna tragika umetničke persone, ta konstantna ljubomora i zavist i stalna borba i takmičenje, posmatranje života. To možete da detektujete kod Silvije Plat, Tomasa Mana, Bukovskog, Tolstoja, Dostojevskog… Iz njihovih romana vidite da su oni večno osuđeni posmatrači i vampiri koji su otrovani žudnjom i željom da se pre svega pobedi i da se ostavi trag. Samo me je zanimalo da li je to dobro, i da li je rezultat vredan te cene koju ću sada da platim, u smislu određene patnje i pitanja koja ću da postavim sama sebi.
Da li sada kada ste pobedili smatrate da je cena bila visoka?
— Ne postoji cena zato što sam pobedila. Mi znamo kad smo napravili nešto jako dobro što se izdvaja od ostalog. To ne znamo kad smo mladi i to ne znaju daroviti umetnici koji su samouki i nisu se razvijali. A mi koji smo nekad možda bili mladi, daroviti, biseri iz blata, ali smo u međuvremenu strašno puno naučili, kada prođe neko vreme znamo da procenimo šta smo uradili. I još ako za to dobijemo potvrdu…Onog trenutka kada ste prepoznati cena je zaboravljena, to je samo nešto što ste vi napisali i sad samo razmišljate šta ćete dalje da radite. Tu je samo pitanje da li si ti za džabe skočio na nož ili si uspeo da ubiješ neprijatelja i da pobediš.
© Sputnik / Lola ĐorđevićMilena Marković je i prošlogodišnja dobitnica nagrade za trajni doprinos kulturi Beograda.
Dodela priznanja Zlatni beočug na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu - Sputnik Srbija, 1920, 27.01.2022
Milena Marković je i prošlogodišnja dobitnica nagrade za trajni doprinos kulturi Beograda.
Pitanje koje se sada otvara je, kažete, šta raditi dalje …
— Da, sad treba razmisliti da li uopšte ići dalje u tom pravcu ili raditi nešto potpuno drugačije. Tu sam odluku donela u trenutku kad sam čula da je neko za „Decu“ rekao „remek delo“, znala sam da treba nešto potpuno drugačije. Jer kad se čuje ta reč, odmah mozak krene da radi i onda meni - pošto sam ja baksuz - najgore stvari padaju na pamet: aha, Gogolj je poludeo, drugi deo „Mrtvih duša“ ništa ne valja, znači treba sada nešto potpuno drugačije. A i Bora Gerzić mi je rekao lepe stvari o knjizi i između ostalog mi je kazao: „Ne moraš više ništa da napišeš do kraja života“. Ja sam se presekla, dah mi se zaustavio. Pa šta ću da radim ako ne budem pisala? I to jeste malo problem: šta ću ja sada da radim. Ono što takođe nisam znala dok sam pisala, ali sam shvatila kad su počeli da izlaze svi ti divni tekstovi o knjizi jeste da sam zapravo pogodila nešto što su svi čekali. To se desi, to ne može da se izračuna.
Za mnoge koji će sopstvene živote prepoznati u „Deci“ vaša knjiga može biti iscelitenjska, jer ste vi ono čega se mnogi stide da saopšte ovom knjigom oslobodili? Da li je možda i to isceliteljsko bio vaš cilj?
— Spadam u ljude kojima je umetnost bukvalno spašavala život, to nije ni vrlina ni mana, jednostavno je tako. I kad kažem umetnost to može da se odnosi na jedan gitarski rif koji sam čula sa 13 godina i osetila nešto što ne može da se opiše. Ili kada sam pročitala neku pesmu… Neko može da kaže da je to onostrano, ali to je spoznaja povezanosti sa čovečanstvom. Naravno da ima umetnosti koja nema tu isceliteljsku dimenziju a koja je velika, ali to je pitanje osećanja. Zbog pesnika koji su na taj način meni spašavali život, ja sam odlučila da budem od tih koji će da pružaju ruku. A to je značilo da moram da pišem jasno, razumljivo, prepoznatljivo, u određenom smislu eksplicitno. Sve ono što nosi emociju koja se poklapa sa onim što neko ko to sluša, čita, gleda, u trenutku može da se oseti kao pružena ruka, ta svest da sve ima smisla, da svi isto osećamo, da svi imamo bolove i patnje i da smo svi posebni, nezamenjivi, jedni jedini. Da, ja sam uvek to htela.
Dobitnica NIN-ove nagrade Milena Marković - Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Poruka Milene Marković pošto je dobila NIN-ovu nagradu
Milena Marković autorka knjige Deca - Sputnik Srbija, 1920, 24.01.2022
KULTURA
Milena Marković dobitnica NIN-ove nagrade
Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala