Borovnica vrednija od pšenice – budućnost u ulaganju u proizvodnju voća
11:29 23.10.2021 (Osveženo: 13:09 26.08.2022)
CC0 / Pixabay /
Pratite nas
Iako je pod voćem oko 5,5 odsto svih poljoprivrednih površina u Srbiji, voćarska proizvodnja čini 11 odsto vrednosti ukupne poljoprivredne proizvodnje. Dobit po hektaru voćnih zasada daleko je veća nego kod ratarskih kultura, pa je zavisno od voćne vrste u odnosu na pšenicu veća od 10 do čak 30 puta.
To ne znači da treba da smanjujemo proizvodnju pšenice, ali jeste znak da moramo da menjamo strukturu naše proizvodnje, smatra profesor sa katedre za voćarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, dr Zoran Keserović.
Smanjenu proizvodnju voća zbog klimatskih uslova, voćari su ove godine nadoknadili visokom cenom. Ali da je proizvodnja voća generalno veoma isplativa pokazuju sve veća ulaganja i veće površine pod zasadima voća.
Prema popisu iz 2012. bilo ih je četiri odsto od ukupnih obradivih površina u Srbiji, a sada su one oko 5,5 odsto, napominje Keserović za Sputnjik. Taj rast, po njegovoj oceni, ide dosta dobrim tempom, jer Srbija ima jako dobre uslove za voćarsku proizvodnju koji nisu ni izbliza iskorišteni. Ipak ističe da je to jedna od najsvetlijih tačaka u našoj poljoprivrednoj proizvodnji u poslednjih 10 godina koja beleži napredak uvođenjem savremenih tehnologija, zapošljavanjem ljudi. Nije slučajno, kaže on, da ljudi iz biznisa investiraju u voćarstvo.
U voću budućnost
Ovaj stručnjak podseća da smo 2002. godine, posle privatizacije, imali ukupnu proizvodnju voća od 800.000 tona, možda čak i manje.
„Poslednjih godina se u proseku proizvede blizu 1,4 miliona tona voća, ali ono što je značajno je da se među 10 najboljih izvoznih proizvoda ukupne poljoprivrede nalazi voće - sveža malina, jabuka i višnja. Ako se ovako nastavi sa borovnicom koja beleži vrlo brz napredak u izvozu, i ona će se brzo naći među 10 najboljih izvoznih proizvoda“, kaže Keserović.
On ne spori da su investicije u voćarstvo veće nego u povrtarstvo, ali i napominje da su podsticaji za voćarstvo koje daju Pokrajina Vojvodina i Republika kvalitativno najbolji.
Država voćarima daje podsticaje, ali bi oni mogli da budu i veći
© Foto : Youtube/Berries Tutorial/Printscreen
Država pomaže
„To što se daje za tehnologije koje su prilagođene klimatskim promenama, za protivgradne mreže, stubove, navodnjavanje, potom za najsavremenije tehnologije – ako koristite najkvalitetniji sertifikovani sadni materijal onda imate više podsticaja. A dosta smo uradili i kao nauka u poslednjih 15 godina“, napominje profeor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.
Podseća da je u saradnji novosadskog i beogradskog Poljoprivrednog fakulteta i Instituta za voćarstvo u Čačku urađena voćarska rejonizacija Srbije koja je dosta važna da ljudi znaju gde koju voćnu vrstu treba gajiti i gde ne treba, kako nam od izmrzavanja godišnje ne bi propadalo od 60 do 150 miliona evra.
Voćari sve češće dolaze i na konsultacije, prate i informacije, kretanja na svetskom tržištu. Ipak ukazuje i na to da nismo u punom meri iksoristili mogućnosti koje imamo i da tu ima još posla za državu.
Moglo bi i bolje
„Država prvo treba da poveća podsticaje za voćarsku proizvodnju jer se pokazala kao veoma dobra grana poljoprivrede koja, pre svega, podiže standard stanovništva, zapošljava dosta radne snage i na kraju krajeva, pored ekonomskih, rešava demografske i socijalne probleme“, ističe Keserović.
Po njegovoj oceni, ministarstvo nije prepoznalo da se moraju davati podsticaji i za proizvodnju jagodičastih voćnih vrsta u zatvorenom prostoru, u plastenicima. Takođe je ograničilo podsticaje na podizanje borovnice i jagode samo do dva hektra. On smatra da je to ograničenje nepotrebno ako se ta voćna vrsta traži u svetu, u EU, a ti ljudi će zaposliti novu radnu snagu i država Srbija imati korist od izvoza.
Nedostajuću radnu snagu u voćnjaku bi sve više trebalo da menja mehanizacija kao što je to u razvijenim zemljama
© Sputnik / Jegor Eremov
/ Bitna je, dodaje, i infratsruktura koja nedostaje. Napominje da je bio u jedniom malom mestu kod Aleksinca koje je kaže, bogom danom za voćarstvo, a tamo nema elementarne infrastrukture, nema puta. Mi nismo dovoljno vodili računa o ravnomernom regionalnom razvoju i to nam se obija o glavu. U brdskim predelima gde su najbolji uslovi za voćarstvo, ostala su pusta sela, gotovo bez radne snage.
Mehanizacija umesto radne snage koja fali
Po mišljenju Keserovića mi u takvim uslovima moramo da stvaramo održiv sistem jer se tačno zna od koje količine jagode, maline, borovnice, koja 90 odsto punog roda da već godinu dana nakon sadnje, može da se izdržava jedna porodica. A to je šansa i za takve krajeve. I dodaje da proizvodnja polako mora da se mehanizuje.
„Kada odete u Italiju vidite sve savremene zasade voća i retko kada možete videti ljude u polju. Postoji mehanizacija od rezidbe do berbe za šta se koriste platforme koje se same kreću. Znači mora da se uvodi mehanizacija i pravi taj mašinski prsten, odnosno da se snage udružuju da bi se troškovi smanjivali“, ističe on.
Smatra, takođe, da država treba više računa da povede o proizvodnji kvalitetnog sadnog materijala. I tu imamo veliku šansu, ali tu proizvodnju nismo uredili, pa uvozimo velike količine sadnog materijala za jagodu, borovnice preko 90 odsto, ali i orah, trešnju, gde takođe imamo šansu za povećanje proizvodnje i izvoz.
Tržište u svetu za sve to postoji, ističe on, a smatra da će i naredna godina biti dobra za jagodu koju najviše traže Nemačka i Poljska, borovnicu, pogotovo za malinu jer je nema na lageru.
Da menjamo strukturu
Da je proizvodnja borovnice trenutno jedan od najboljih biznisa u Srbiji on je pokazao računicom prema kojoj savremena proizvodnja dobrog proizvođača koja daje 15 tona po hektaru, po ceni od 5,25 evra koliko je bila ove godine za kilogram, uz troškove koji su bili 2,5 evra, ostavlja čistu dobit od 30.000 do 40.000 evra. Kod lošijih proizvođača, koji ostvare između osam i devet tona, zarada je 15-16 hiljada evra, ističe Kesrović.
Borovnica je trenutno jedan od najboljih biznisa u Srbiji, sa hektara savremene proizvodnje može da se ubere čak 40.000 evra
CC0 / Pixabay /
Kod maline, prošle godine po ceni 1,93 evra dobit za 12 tona po hektaru bila je osam hiljada evra, a u ovoj godini sa cenom od 3,37 evra po kilogramu, uz troškove od 1, 8 evra, ona je dostigla 18-20 hiljada evra po hektaru. Dođe i takva godina, dodaje on, ističući da je u svakom slučaju zarada dobra.
„Ta dobit po hektaru je daleko veća nego za ratarske kulture i vi kada pogledate jednu Holandiju koja ima vrednost poljoprivredne proizvodnje po hektaru 20.000 evra, a mi svega hiljadu evra, onda tu nešto debelo nije u redu. Znači da moramo da menjamo strukturu proizvodnje, da idmeo ka intenzivnim radnim kulturama, voćarstvu, vinogradarstvu sa preradom, pčelarstvu, lekovitom bilju, proizvodnji sadnog i semenskog materijala, cveća“, savet je profesora novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.
Ima, kaže on, prostora za nova ulaganja i u voćarstvo treba ulagati, pogotovo što su parcele u Srbiji usitnjene, gde je 42 posto onih do dva hektara. I šta na tome može da se proizvodi nego voće, povrće, aromatično i lekovito bilje, sadni materijal, zaključio je Keserović za Sputnjik.
