https://lat.sputnikportal.rs/20210818/blickrig-nije-prosao-bitka-u-crnoj-gori-bice-zavrsena--na-lovcenu-1128529337.html

„Blickrig“ nije prošao: Bitka u Crnoj Gori biće završena — na Lovćenu

„Blickrig“ nije prošao: Bitka u Crnoj Gori biće završena — na Lovćenu

Sputnik Srbija

Generiše se sve dublja podela u ionako rovitom i nestabilnom društvu, sa nasleđenim i višedimenzionalnim ušančenostima. Konfliktni potencijal u Crnoj Gori... 18.08.2021, Sputnik Srbija

2021-08-18T19:38+0200

2021-08-18T19:38+0200

2021-08-26T01:16+0200

politika

nato

crna gora

milomir stepić

komiti

rusija

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/08/0a/1128342217_0:0:3070:1728_1920x0_80_0_0_3b81ac605e1469ae39a994e64cc660c9.jpg

Tragom sve učestalijih ispada takozvanih komita i predstavnika bivše vlasti, a uoči ustoličenja novog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, sa Stepićem razgovaramo na temu „vrelog političkog leta“ u Crnoj Gori.Pad Milovog režima nije doneo promenu strateškog spoljnopolitičkog vektora zemlje, a čini se da je Crna Gora ostala pod isključivim uticajem Zapada…— Samozavaravamo se kada mislimo da je „Milov režim“, kako se često naziva, pao. Nije pao. Zašto? Prvo, Milo Đukanović je i dalje veoma uticajni predsednik države; drugo, nova Vlada u glavnim crtama ima staru spoljnu i unutrašnju orijentaciju; treće, nova skupštinska većina je samo prividna, jer su neke stranke vladajuće koalicije i prema programu i prema praktičnom delovanju bliže staroj nego novoj politici; i četvrto, stara nomenklatura i „po vertikali“ i „po horizontali“ ostala je gotovo netaknuta — od bezbednosno-obaveštajnog sektora do poslednjeg opštinskog činovnika. U prvim danima posle izbora oni su se samo pritajili, smirili i uplašeni od eventualnog „cunamija“ i čistki institucija čekali kako će se stvari odvijati — da li da „prelete“ na pobedničku stranu i na ekstreman način dokazuju svoju političku pravovernost i pripadnost srpstvu ili pak ako se nova vlast pokaže mekanom, neodlučnom i tromom, kao što se i pokazala, da „ostanu u sedlu“, nastave sa starim političkim kursom i postanu još ekstremniji u ispoljavanju antisrpskog crnogorstva.U kojoj meri se u tu sliku uklapa i militantnost komita?— To su takozvane komite, koji u stvari to nisu, već su piraterisali to ime — oni se pre mogu nazvati montenegrinskim, tj. crvenohrvatskim ustašama, instrumentom u službi podizvođača atlantističkih geopolitičkih radova na Balkanu. Njima je ustoličenje novog mitropolita idealna prilika da se pokažu masovnijim, aktivnijim i važnijim nego što u stvari jesu. Oni se predstavljaju kao garanti vazalnog statusa savremene Crne Gore spram evroatlantskih tutora — SAD, EU, NATO-a. I poručuju kako Crna Gora neće biti srpska, kako ne bi tako postala ruski bastion na Balkanu.Da li je u okolnostima antagonizovanja dve Crne Gore moguć konflikt?— Opasno se potpaljuje oružani sukob koji može da se pretvori u pravi bratoubilački rat i prelije se daleko van granica Crne Gore. Bojim se da su ruke stranog faktora u to umešane do ramena. A u tom slučaju nikakva mudrost i pozivanje na smirivanje stanja ne pomažu. Naši neprijatelji su odavno proučili violentnost dinarskog mentaliteta i način na koji ona može da se iskoristi za njihovu korist, a našu štetu.Gde je završnica bitke dva identiteta — jednog srpskog i drugog montenegrinskog?— Naučno, etnodemografski posmatrano, stanovništvo Crne Gore je srpsko i arbanaško. Ono srpsko se usled titoističkog etnoinženjeringa i stvaranja instant nacija (Milorad Ekmečić), te recidiva tog procesa, danas izjašnjava delom kao srpsko, delom kao crnogorsko, delom kao bošnjačko, delom kao muslimansko i delom kao hrvatsko. Sučeljavanje očuvanog srpskog i veštačkog crnogorskog identiteta moglo je mirno biti rešeno kao rezultat „litijske revolucije“, da ona nije tako predugo trajala i time pružila priliku suprotnoj strani — kako domaćoj, tako i stranoj — da se konsoliduje, pripremi efikasan odgovor i razvodnji, odnosno naknadno iskompromituje čitav litijski pokret. Tako je uzalud potrošena silna kolektivna nacionalna energija, koja je, da bi bila efikasna, brzim tempom, bez oklevanja, u kratkom vremenskom periodu na tom talasu trebalo da bude pretočena u bolje organizovane, glatko i velikom većinom dobitničke izbore, preuzimanje državnih institucija, urgentno povlačenje priznanja tzv. kosovske nezavisnosti, obračun sa kriminalnim, a naročito sa političkim nadzemljem i podzemljem, promenu medijske orijentacije, „rećirilizaciju“ čitavog društvenog ambijenta, regulisanje statusa SPC, pripremu i održavanje validnog popisa stanovništva (uključujući slobodno izjašnjavanje o nacionalnoj i verskoj pripadnosti), prečišćavanje biračkih spiskova za svake sledeće izbore… Uopšte, trebalo je političkim „blickrigom“ izvršiti dekonstrukciju ne samo postojećeg antisrpskog državnog aparata, već i višeetažne „duboke države“. Budući da to nije učinjeno iz sasvim praktičnih, po svojoj suštini geopolitičkih razloga, epilog koji je mogao biti miran i na zadovoljstvo velike većine domicilnih činilaca, odlaže se na neodređeno vreme. Ali do njega mora doći i on simbolički i praktično mora biti na Lovćenu.Zašto baš gore?— Jer je tamo podignut reper identitetske konverzije i kasnije rastrzanosti, tj. i etničke i geopolitičke šizofrenosti Crne Gore. To je tzv. Njegošev mauzolej, a u stvari njegova posmrtna tamnica u koju su titoisti zatvorili čitavu Crnu Goru u nameri da je rasrbe i polatine. Dakle, titoisti nisu imali skrupula i zarad tobože istorijskog svedočanstva ostavili Njegoševu zavetnu kapelu, a nedaleko od nje izgradili svoje partijsko-spomeničko obeležje. Ne! Oni su srušili kapelu i na njenom mestu podigli mauzolej. Ako hoćemo povratak srpskom identitetu Crne Gore, ne može se ponovo izgraditi kapela nedaleko od mauzoleja, pa da postoji i jedno i drugo. Jer: jedno drugo isključuje! Nikako — mora se ukloniti mauzolej i vratiti kapela na mesto gde je bila, uključujući i povratak Njegoševih posmrtnih ostataka u nju — po Njegoševom zavetu. Kako to učiniti? Ne miniranjem i mehanizacijom, već polako, obijati čekićem i dletom delić po delić, kao neka vrsta velikog, sabornog poslušanja i kolektivno posvećenog pokajničkog dela, povratka sebi i nacionalnoj samospoznaji. Kao jedna vrsta toliko od nas zahtevane, ali u ovom slučaju prave katarze i suočavanja s prošlošću. Nije ovo radikalna ideja, već dugoročno jedini pravi izbor. To bi bio signal istinske preorijentacije Crne Gore i njenog vraćanja na ispravan istorijski put.Da li se insistiranje Zapada na evroatlantskom kursu Crne Gore može objasniti strahom od hipotetičkog izlaska Rusije na Jadransko more?— Crna Gora nije iskoristila momentum, tj. ponovo je u postlitijskom vremenu skliznula u nepovoljan „tajming“ i upala u kontraritam. Ovo je, naravno, zaključak sa „srpskog stanovišta“. A u stvari joj nije dozvoljeno da promeni (geo)politički tempo koji diktira Zapad. Uvučena je u NATO i sada nije u stanju da ga napusti dok se ne dese neke velike, epohalne promene evropskih, evroazijskih i globalnih razmera. Ona jeste populaciono-prostorno mala i resursno-ekonomski nebitna, ali izlaskom na more igra veoma važnu geopolitičku i geostrategijsku ulogu. Njome je NATO zatvorio poslednji sektor obruča (regionalnog, tj. balkanskog Rimlenda) oko srpskog činioca kao ruske transmisije ka Sredozemlju. Između ostalog, i zato je ona potrebna ne samo kao nesrpska, već kao izrazito antisrpska. Onakva kakva je bila, a kakva je dobrim delom i danas, ona igra važnu ulogu u neokenanističkom „obuzdavanju“ Srbije i srpstva u celini. Stoga i njena indukovana uloga „perjanice“ u hiperprodukciji „genocid-rezolucija“.

crna gora

2021

Vesti

sr_RS

politika, nato, crna gora, milomir stepić, komiti, rusija