Dok je Direr crtao Jahače apokalipse, u Srbiji se čitalo Slovo ljubve / video /
Pratite nas
Albreht Direr je umetnik pred kojim možemo samo da se poklonimo. Njegovo delo predstavlja vrhunac zapadnoevropske umetnosti, utemeljene na interesovanju za čoveka koji je središte univerzuma. Ta načela Direr je doveo do savršenstva, zbog čega ga možemo smatrati ikonom zapadne kulture, kaže u razgovoru za Sputnjik istoričar umetnosti Nikola Kusovac.
Kakve veze selfi, piraterija i brend imaju veze s Direrom?
Širom sveta ove godine se obeležava pet i po vekova od rođenja velikog nemačkog renesansnog umetnika, slikara, grafičara i teoretičara umetnosti Albrehta Direra.
Izložbe u njegovu čast priređene su u njegovom rodnom Nirnbergu, u bečkoj Albertini, u Bremenu, a krajem godine u ruskom Ermitažu biće upriličena grandiozna postavka s više od 300 dela ovog umetnika, koja se priprema u saradnji s Državnim muzejom „Puškin“ iz Moskve.
Tokom aprila moskovska publika bila je u prilici da pogleda i izložbu Direrovih grafika u Istorijskom muzeju, na kojoj je delo ovog umetnika predstavljeno iz ugla savremenog, digitalnog doba – Direrov život sagledan je kroz moderne termine, kao što su „selfi“, „piraterija“ i „brend“.
Poznat kao autor izvanrednih autoportreta, Albreht Direr bi se zaista mogao posmatrati i kao renesansni ljubitelj selfija, a kao čovek koji je na svoje drugo veliko putovanje u Italiju krenuo da bi se razračunao s onima koji su kopirali i preprodavali njegove grafike - može se nazvati i borcem protiv piraterije.
Najzad, s obzirom na to da je već za života stekao veliki ugled i popularnost, bio štićenik rimsko-nemačkih careva Maksimilijana i Karla Petog i istovremeno bio veoma tražen u Veneciji, Direra bismo mogli nazvati i umetnikom koji je od svog imena uspeo da napravi brend.
Ipak, prema mišljenju Nikole Kusovca, Direrovo delo je toliko svevremeno i univerzalno da mu nije potrebna nikakva popularizacija, niti podilaženje mlađoj publici upotrebom termina za označavanje fenomena novog digitalnog doba.
„Direr je za budućnost ostavio realistički pogled na svet i njegovo realističko tumačenje. Kad pogledate njegov crtež zeca, to je toliko verno prikazano, da vam ruka nehotično krene da pomazi njegovo krzno. Njegovi autoportreti i portreti imaju psihološku dimenziju kakva u to doba nije bila uobičajena u prikazivanju ljudi, u njima ima dubine i alegorije. Bistrina njegovog pogleda je neprevaziđena. Radio je crteže biljaka kao da je majstor za herbarijume, svaki botaničar bi mogao da ih prepozna i da im da latinske nazive“, ističe Nikola Kusovac.
Pokloni se pred Direrom i pođi dalje
Naš sagovornik, međutim, smatra da je Direr, kao vrhunski majstor zapadnoevropske umetnosti, kulture, estetike i filozofije, umetnik kojem čovek s Istoka treba da se pokloni, a da onda pođe dalje.
„Zašto ja Direra posmatram kao ikonu zapadnog pogleda na umetnost? On je stvarao pod uticajem reformacije, kada su umetnici pokušavali da se oslobode nepraktičnog duha ikone, da se sasvim okrenu pragmatičnom. Direr je otvorio prostor za najpragmatičniju Evropu, onu koja je bila pod uticajem Erazma Roterdamskog i Lutera, i nastavila da se kreće u tom pravcu. U takav svet se Direr potpuno ukalupio, prihvatio taj način razmišljanja i pogleda na svet i tako ga i treba tumačiti“, smatra Kusovac.
Zapad nasuprot Istoku – telo nasuprot duhu
Dok su počeci drugog milenijuma bili obeleženi relativno bliskim odnosima Istoka i Zapada i jedinstvom crkve, vreme u kojem je Direr stvarao, krajem 15. i početkom 16. veka, donelo je Evropi značajnu podeljenost u pogledu duhovnog razvoja i odnosa prema životu i njegovim vrednostima.
„Nikolaj Danilevski je još 1869. godine objavio kapitalno delo bez kojeg se ne može razumeti vreme u kojem danas živimo, a koje se zove 'Evropa i Rusija'. On u tom delu objašnjava zbog čega nema šanse da se nađe zajednički imenitelj Rusije i Evrope. Nikakvog razumevanja na Zapadu za Istok ne može biti! A Zapad je sav u znaku onoga što je doneo Direr, on je ikona Zapada, u svakom smislu“, kategoričan je Kusovac.
U vreme dok je Direr bio na vrhuncu, na Istoku, u Rusiji, cvetala je umetnost utemeljena na delu ikonopisca Andreja Rubljova, dok se u Srbiji razvijala kultura podstaknuta zaostavštinom despota Stefana Lazarevića.
„Direr je odrastao u porodici mađarskog porekla, otac mu je bio zlatar, od toga je Direr i počeo da razvija svoj zanat. Upravo ga je taj pragmatični odnos obeležio, on nije ulepšavao svet poput, recimo, Rafaela, nego ga je predstavljao onakvog kakav jeste, pokazao je izuzetan odnos prema realnom, a toga u istočnoevropskoj umetnosti nema. Kod nas Srba to je bilo vreme despota Stefana Lazarevića, umnog, moćnog čoveka, pesnika, filozofa, koji je skupljao i dočekivao najpametnije ljude iz posrnulog Istočnog Rimskog Carstva, Konstantinopolja koji je pao pred Osmanlijama. Tako nastaje resavska škola, tu se okupljaju filozofi, naša umetnost se razvija u znaku Rubljova i naših majstora Kalenića ili Resave, na jednom suprotnom polu od ovoga što donosi pragmatični, ubedljivi i telu podređeni Direr. Svet ikone je svet dobra, u kojem nema zla, u kojem se ne vidi krv. Kod Direra se vidi. Pogledajte njegove 'Jahače apokalipse', ili 'Melanholiju', to ne može da se dogodi kod istočne paradigme“, smatra Kusovac.
Pragmatični umetnik
Albreht Direr je tokom većeg dela života dobro zarađivao od svoje umetnosti. Bio je pod zaštitom cara Maksimilijana, a potom i njegovog naslednika Karla Petog. Iako je od detinjstva najviše voleo slikarstvo, u tiražnoj grafici je prepoznao mogućnost da osigura sebi pristojan život, zbog čega je nakon povratka s prvog putovanja po Italiji u rodnom Nirnbergu otvorio majstorsku radionicu.
„Kada je išao da se pokloni Karlu Petom zakačio je misterioznu bolest koja ga je mučila poslednjih godina, tako da je pred kraj života više pisao i bavio se teoretskim radom. Razmatrao je brojeve, proporcije. Tada je posustao i kao majstor grafike, jer je to težak posao, pogotovo što je Direr radio drvorez. Danas napravite crtež, pa se po njemu izvode bakropisi, bakrorezi, litografije, a u ono vreme on je to radio lično. Radilo se s kiselinama, na bakarnim pločama, ili pak rezanjem drveta“, objašnjava naš sagovornik.
Direrov magični kvadrat
Direr nije bio obrazovan kao matematičar, ali se bavio matematičkim proračunima, na osnovu kojih je nastao i njegov magični kvadrat, sastavljen od brojeva koji i po horizontali, i po vertikali, i po dijagonali daju isti zbir. Direrov kvadrat je specifičan po tome što i brojevi u središnjem manjem kvadratu daju isti zbir, a može se videti na njegovoj čuvenoj graviri „Melanholija“.
„Kada je krenuo da razmišlja o brojevima, proporcijama, geometriji, da taj crtački lik uteruje u određene proporcije, ušao je u dogmu, odnosno u naučno određenje stvari. I opet je to razlika u odnosu na ovo podneblje, koje nije baš kompatibilno s naukom, s matematičkim izrazom i brojevima“, ističe Kusovac.
KAKO JE DIRER UTERAO STRAH U KOSTI NIKOLI KUSOVCU
U Narodnom muzeju u Beogradu, čiji je dugogodišnji kustos bio Nikola Kusovac, čuvaju se reprinti originalnih Direrovih gravira, nastali u 18. i 19. veku. Oni su mnogo puta bili izlagani u javnosti, na raznim izložbama, u čijem je organizovanju učestvovao i naš sagovornik.
Jednu izložbu pamti više od ostalih, jer mu je uterala strah u kosti. Izložba je organizovana šezdesetih godina u Narodnom muzeju, u saradnji s muzejom iz Drezdena, a na njoj su bile predstavljene stare nemačke gravire, u čijem je središtu bio, naravno, Albreht Direr.
„To su, možda, i najteži dani u mojoj stručnoj karijeri. Tada je na čelu Narodnog muzeja bio Lazar Trifunović. Iz Drezdena su nam poslali ravno sto grafičkih listova, najboljih, originalnih drvoreza, bakropisa... Da vam pamet stane! Kao i svi Nemci, uradili su to vrlo precizno, sve su stavili u jednako opremljene paspartue, bez ramova. Ja sam bio zadužen da pomognem ramdžiji da urami te radove. Pred otvaranje izložbe su došle kolege iz Drezdena radi primopredaje. Sve je bilo poređano u velikoj sali, krenuli smo da brojimo radove i vidimo da ih je samo 99. Stotog nema! I ispostavilo se da je reč ni manje ni više o Direru, o bakrorezu koji je procenjen na oko 700.000 dolara na osiguranju. Odmah su pozvali policiju, muzej je zatvoren, krenuli su da pregledaju kancelarije... Ja sam odmah počeo da razmišljam ko to smešta Lazi Trifunoviću. Pitao me je tada milicajac koji je tu došao zar tako čuvam stvari, psovao me, a ja u potpunoj groznici“, priseća se Kusovac.
Epilog ove nezgode je ipak bio srećan i po našeg sagovornika i po sve poklonike Direrovog stvaralaštva, pošto se ispostavilo da su dve grafike bile upakovane kao jedna.
„Ta dva parspatua, među kojima je bio i Direrov bakrorez, po debljini su izgledala kao jedan. Bila je muka da to preko noći vratimo da bi se otvorila izložba, ali mi je svanulo. Bio sam oduzet i od straha, i od sramote“, priznaje Nikola Kusovac.
© Sputnik / Aleksandar Milačić
.jpg){kind=link}