Tek što smo odahnuli saznavši da je Amerika odlučila da ne šalje svoje ratne brodove u Crno more, i zaključili da se posle Bajdenovog poziva Putinu, koga je takoreći juče nazivao ubicom, situacija lagano smiruje, usledio je hladan tuš iz Vašingtona. Američki predsednik je potpisao još jedan paket sankcija Rusiji.
U dužem tekstu se nabrajaju svi gresi za koje, po mišljenju američke administracije, Rusija mora „da plati“ – od tradicionalnog mešanja u sve moguće izbore u SAD, do pretpostavki da je organizovala napade Talibana na američku vojsku u Avganistanu.
I sve to začinjeno zlim ruskim hakerima i uopšte globalnom ruskom pretnjom interesima SAD i njihovih saveznika. Zato se, pored uvođenja sankcija za 16 organizacija i isto toliko ljudi, proteruje i 10 diplomata, dodatno zabranjuje i direktna trgovina ruskim državnim papirima koje izdaje Centralna banka, Ministarstvo finansija ili Fond nacionalnog blagostanja.
Šizofreno kao i ideja da se s nekim razgovara o miru a istovremeno mu se preti ratom.
Šizofreno zato što se Rusija optužuje za sajber napade na američke institucije, a sa društvenih mreža se ili skidaju, ili usporavaju ruski nalozi.
Zabranjuje se direktna kupovina ruskih državnih obligacija, ali se one mogu kupovati „iz druge ruke“.
Od Rusije se traži da povuče vojsku sa svoje teritorije, a američka i NATO armija se raspoređuje po tuđim teritorijama, na granici s Rusijom.
I kao šlag na tortu, samo nekoliko sati nakon što je odmerio „kaznu“, Bajden se obraća javnosti pozivajući Rusiju na deeskalaciju odnosa. Doduše, ostavljajući sebi mogućnost da nastavi sa kažnjavanjem – mogli smo da vas kaznimo jače, ali smo dobri, pa nećemo. Tako otprilike, glasi njegova poruka. A Rusi bi trebalo da zadrhte u očekivanju novog „paketa“ iz SAD.
Šizofrenija ili velika igra?
Poslednji put se ovko razgovaralo tokom Hladnog rata, ali tada su se bar znala pravila. Danas izgleda kao da se odluke donose zavisno od trenutnog raspoloženja. I nije jasno – čijeg. Amerika gubi lidersko mesto u svetu i prosto nije u stanju da se nosi s tim, ne razume šta se dešava, ne kontroliše situaciju, ne ume da se ponaša.
Primer za to je i sastanak s Kineskim predstavnikom na Aljasci, koji je izgledalo je, bio pozvan kako bi se razgovaralo o regulisanju problema nastalih u poslednjih nekoliko godina. Umesto toga, Blinken mu je očitao bukvicu i zapretio kaznom
Oštar odgovor koji je dobio, trebalo je da otrezni Sjedinjene države.
A nije. Bajden, očigledno, misli da oštre reči i sankcije pomažu popravljanju odnosa. I ubeđen je da je njegov pristup pragmatičan. Ako je tako nekad i bilo, pragmatizam se odavno izgubio.
Štap i šargarepa. Leva ruka, ne zna šta radi desna. Ili, ipak, zna? Da li je u pitanju šizofrenija, ili velika igra? Jedno ne protivureči drugom. Poziv na sastanak ne služi za poboljšanje odnosa nego za upravljanje situacijom. Razgovor služi da se kontroliše neprijatelj, održava dijalog, ne dopusti eskalacija, i da se natera protivnik da igra po njegovim pravilima.
Neki drugi protivnik. Putin sigurno ne. On neće prihvatiti da se s njim razgovara s pozicija sile. A da li će prihvatiti da posle svega, razgovara uopšte, ostaje da se vidi. Možda će mu razgovor sa kineskim kolegom više prijati. Hoće li i Bajdenu?
Opširnije o ovoj temi pogledajte i u videu:
