Milošević kao perspektivni mladi rukovodilac preduzeća
U Beogradu je nedavno završeno snimanje kratkometražnog filma „Čovek iz Tehnogasa“ u kojem Nikola Rakočević igra ulogu bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića u vreme dok je bio samo „perspektivni mladi rukovodilac preduzeća“.
Debitantsko ostvarenje scenariste i reditelja Vladimira Mančića prati događaj iz januara 1970. godine, u kojem su glavni akteri rukovodioci „Tehnogasa“, Ivan Stambolić (Miloš Đurović), Slobodan Milošević i Radoje Stefanović (Ivan Isailović).
„Oni prosto sede u kancelariji i imaju jedan uobičajen dan funkcionera u 'Tehnogasu'. To je jedan trenutak iz njihovog života. Razgovaraju o tome hoće li na službeni put automobilom ili vozom. A onda sledi skok na '87. godinu i na Osmu sednicu na kojoj Ivan Stambolić biva izbačen iz političke igre zaslugom Slobodana Miloševića“, objašnjava Nikola Rakočević.
Za njega je, kako kaže, bilo potpuno novo iskustvo posmatranje Slobodana Miloševića u vremenu pre nego što je postao predsednik.
„Najinteresantnija stvar u scenariju za ovaj film jeste to što otvara pitanje koliko karakterne osobine nekog čoveka, koje su kod nekog prolaznika koji šeta ulicom najnormalnije, mogu postati pogubne ili strašne kada se taj čovek dokopa određene funkcije. Slobodan Milošević je bio čovek koji je stvari 'lomio preko kolena', donosio je brze i efikasne odluke. Malo manje je vodio računa o tome kakve će biti posledice njegovih odluka. Tako ga je Vlada Mančić predstavio u ovom scenariju“, kaže Rakočević.
Kako je Miloševićev karakter uticao na sudbinu zemlje i naroda
Naš sagovornik naglašava da se trudio da bude pošten prema svom liku i glumačkom zadatku, odnosno da zanemari ličnu frustraciju i da mu priđe kao ljudskom biću, te da mu je rad na filmu i na ulozi bio oslobađajući, pre svega u psihološkom smislu.
„Prvo što sam imao na umu kada sam spremao ulogu jeste da je specifični govor Slobodana Miloševića bio samo govor za javnost i da postoji mogućnost da s bližnjima nije tako razgovarao i da u mladosti nije imao tu vrstu dikcije i impostacije. Siguran sam da čak ni u periodu kada je bio na vlasti, ali daleko od mikrofona i scene, nije govorio na taj način, s tom pozom. Trudio sam se zato da pronađem u njemu ljudsko biće koje nešto izgovara, koje zaista nešto misli, koje ima neki problem. I to mi je bilo dragoceno, jer sam došao do spoznaje da on jeste bio ljudsko biće... koje je, doduše, napravilo grešku“, kaže Rakočević.
On ističe da nipošto nije nastojao da lik Slobodana Miloševića predstavlja kroz imitaciju, nego samo da prenese specifičnosti koje je taj čovek nosio.
„Mi smo kao deca često imitirali Slobu i glavna faca je bio onaj koji to najbolje izvede. Gledali smo i mnogo predstava u tom periodu u kojem je imitacija njegovog govora bila izraz nekog bunta i sagledavanja kroz satiru. U mom tumačenju Slobinog lika nije bilo mesta za imitaciju, to je više neka vrsta rekonstrukcije ili uslovnosti koju ti istorijska ličnost daje, a koje nema kada tumačiš likove iz literature“, objašnjava Rakočević.
Film bi, nakon postprodukcije, trebalo da krene u festivalski život, a producenti planiraju da u budućnosti snime i mini-seriju na ovu temu, od nekoliko epizoda od po 45 minuta.
„To bi mi takođe bilo interesantno, jer bi onda cela priča mogla da se razradi, mogli bismo malo bolje da obuhvatimo to vreme, da istražimo ko su bili ti ljudi i šta se sve dešavalo pre nego što su postali popularni i pre nego što je ceo Balkan ušao u krizu“, smatra Nikola Rakočević.
Devedesete – trauma s kojom se borimo i danas
Vreme devedesetih godina, kada je Slobodan Milošević bio na vlasti, naš sagovornik pamti kao traumatičan period.
„Nažalost, ja sam bio primoran da se bavim Slobodanom Miloševićem tokom celog svog detinjstva i mladosti i mogu da kažem da sam se za ovu ulogu pripremao 15 godina. Nakon što sam pročitao scenario, gledao sam razne snimke na Jutjubu, a posebno Osmu sednicu iz 1987. godine i odmah mi je krenula mučnina od toga, imao sam fiziološku reakciju na tu temu, jer mi je to vreme ostalo upečatljivo kao nešto grozno. Ne govorim o tom čoveku, nego o situaciji u kojoj se sve to dešavalo. A bilo je strašno vreme ne samo zbog rata, nego i zbog situacije da ti, recimo, neko skine patike, koje si kao dete poželeo da dobiješ. Dobio si ih, a sutradan ih više nemaš. A kupio si ih za neke milijarde dinara, novčanicama na koje ne mogu da stanu sve te nule“, seća se Rakočević s gorčinom.
Filmsko bavljenje Miloševićem – terapeutski poduhvat
Glumac kaže da nije bio u prilici da gleda seriju „Porodica“, koja se bavi poslednjim danima Slobodana Miloševića i njegovih ukućana pred hapšenje 2001. godine, a u kojoj bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije igra Boris Isaković.
„Nisam imao vremena da je pogledam, čekam da popusti gužva, pa da je odgledam natenane. Ipak, čuo sam da postoji na Fejsbuku stranica na kojoj se glasa ko više liči na Slobodana Miloševića, Boris Isaković ili ja“, kaže Rakočević kroz smeh.
Prema njegovom mišljenju, potreba da se baš sada kroz vizuru umetnosti sagleda lik Slobodana Miloševića jeste jedan od načina da se razračunamo s jednim vrlo traumatičnim periodom iz naše prošlosti.
„Mnogo je ljudi s ovih prostora, a posebno iz naše zemlje, koji su doživeli tešku traumu u tom periodu i ovo je način da se oslobodimo tog bremena koje nam duboko u podsvesti, a možda i u svesti, i dalje stoji i muči nas. Zato mislim da je ovo jedan terapeutski poduhvat - i te serije 'Porodica', i ovog kratkog filma i svih filmova koji se bave time“, smatra Nikola Rakočević.
Podele su deo našeg genetskog nasleđa
Na opasku da serije poput „Porodice“ i drugih koje se bave srpskom istorijom u našem društvu izazivaju mnoštvo podela koje ne liče na pročišćenje, Rakočević ocenjuje da su podele genetsko nasleđe ovog podneblja.
„Podele su deo genetskog nasleđa ljudi s ovog podneblja. Imamo geslo 'Samo sloga Srbina spasava', ali ljudi ovde osećaju da je jedinstvo samo ono što obuhvata istomišljenike. Ne vidi se jedinstvo u tome što smo ljudi nego samo u tome da svi moramo da budemo za određenu ideju i, ako nismo, onda smo jedni protiv drugih. Mislim da je to vrlo duboko ukorenjeno u našem narodu i da je to tema za psihologe, sociologe, istoričare i za druge koji se bave ljudima kroz razne nauke. To je ono što nosimo kao breme ovde, to je zloupotrebljavano, korišćeno, tako smo progamirani, i veliki je poduhvat reprogramirati taj sistem koji svi kolektivno nosimo. Vrlo smo ostrašćeni i treba pustiti ljude koji se bave naukom da nam donesu činjenice. Možda još nije vreme da se priča o tome, ali to je sada pitanje nauke i zrelosti koja nam je neophodna da bismo se bavili tom temom na pravi način“, zaključuje Rakočević.
