Desni bek Astane je govorio i o svom najboljem treneru, direktnosti i otvorenosti Jirgena Klopa i uzajamnom razumevanju sa hrvatskim fudbalerom Marinom Tomasovom.
Na pripremama i prvim zvaničnim utakmicama pomerali ste se sa desnog na levi bok. Koliko ste navikli da igrate na levoj strani?
– U Španiji, najboljoj ligi na svetu, igrao sam mnogo utakmica na levoj strani. Istini za volju, kada igram na levoj strani, ne uključujem se aktivno napadima tima. Razgovarao sam sa glavnim trenerom Astane Andrejem Tihonovom o tome da sam uvek spreman da igram na levom boku, ako tamo bude problema. Naravno, mnogo mi je lakše da igram na desnoj strani.
View this post on Instagram
Astana ima značajno izmenjen sastav ove zime – mnogi lideri su otišli, ima mnogo novajlija. Kako ocenjujete tim i promene koje su se u njemu dogodile?
– Kako kaže trener, treba nam još dva-tri fudbalera da bismo mogli da se borimo za prvo mesto. Otišla je polovina sastava, sada se pravi novi tim. Došli su dobri momci, ali moramo da se pojačamo, jer imamo dugu sezonu.
Tokom Vaše karijere u Astani je promenjeno dosta trenera. Kako sada ocenjujete rad Andreja Tihonova?
– Svaki trener, kao i fudbaler, ima svoje ideje i viziju. Dopada mi se Tihonov jer uvek razgovara sa igračima, želi da nam bude prijatelj. I sam je bio veliki fudbaler, zato nas lako razume. Osećamo da će nas on uvek štititi, šta god da se desi. Uveren sam da će ove godine postići dobre rezultate.
Sudeći po fotografijama sa priprema, Andrej Tihonov aktivno učestvuje na treninzima, upravo kao igrač. Da li je to istina?
– Da, igra s nama. U veoma dobroj je formi, kada bi svi tako izgledali sa 50 godina, to bi bilo sjajno.
Koliko činjenica da je Tihonov bio sjajan igrač utiče na to kakav je on trener?
– Ipak mislim da su trener i fudbaler dve različite profesije. Ima mnogo fudbalera koji su bili sjajni igrači, ali nisu postali uspešni treneri. Ima i onih poput Žozea Murinja koji nikad nije igrao fudbal, ali je jedan od najboljih trenera na svetu. Pored toga što treba da razume fudbal, trener mora da bude i dobar psiholog. Biti trener je veoma složena profesija i ni najmanje nije isto kao igranje fudbala, a Tihonov je dobar u tome.
Vratimo se na sam početak. Zbog čega ste postali fudbaler?
– Krenuo sam da se bavim fudbalom sa sedam godina. U Srbiji ima mnogo dobrih fudbalera. Ako se detetu postavi pitanje šta želi da bude kad poraste, reći će – fudbaler. Sada, kada je počela era Đokovića, mnogi žele da budu teniseri, ali su u moje vreme svi hteli da budu fudbaleri. Tako se rodila moja ljubav prema fudbalu. I eto već 30 godina igram fudbal.
Vaši roditelji ni na koji način nisu povezani sa fudbalom?
– Ne, niko. Niko od moje rodbine nema nikakve veze sa sportom. Nadam se da će u budućnosti moj sin biti igrač, videćemo.
Da li se Vaš sin bavi fudbalom?
– Da, trenira u akademiji Partizana u Beogradu. Ima 10 godina, još je mali, ali voli fudbal.
Karijeru ste započeli u klubu FK Bežanija.
– Da, da, to je veoma mali klub. Ali on sada nema profesionalni status. Postoji samo omladinski tim.
Kako ste odatle dospeli u Partizan?
– Igrao sam za Bežaniju u trećoj, zatim u drugoj i prvoj ligi. Primećen sam kao talentovani odbrambeni igrač sa 23 godine. Sada je to već iskusan fudbaler u tim godinama, ali tada sam važio za mladog i perspektivnog. Tako sam dospeo u Partizan.
Prošle godine se pojavila informacija da bi Zoran Tošić mogao da bude u Kairatu, zatim je to potvrdio i vlasnik kluba. Da li se Zoran konsultovao sa Vama?
– Da, naravno. Zoran je kum mom sinu. Kada je Vagner Lav prešao u Kairat, pričali smo da ne bi bilo loše da i Zoran pređe. Ali zbog starosnih pravila nisu mogli da ga prijave za prvenstvo i do toga nije došlo. On je dobar fudbaler, igrao je za Mančester junajted i CSKA, to bi za Kairat bilo veoma dobro, ali bi definitivno bilo loše za nas.
- Igrali ste za Borusiju Dortmund pod rukovodstvom mladog Jirgena Klopa. Da li se tada primećivalo da bi on mogao da postane jedan od najboljih trenera na svetu?
– Jirgen je vrlo otvoren i direktan čovek. Kada je došao u klub, igrao sam tamo već godinu dana. Otvoreno mi je rekao da neću imati puno vremena za igru i da bi za moju karijeru bilo bolje da nađem novi tim. Bilo je neobično i vrlo retko da u fudbalu postoji direktna komunikacija sa trenerom. Vrlo mi se dopalo što me Jirgen poštuje, kao i njegova smelost da direktno i u lice iznese šta misli o meni.
Verovatno je najblistaviji trenutak u Vašoj biografiji igra za Viljareal pod rukovodstvom Marselina. Šta možete da kažete o njemu?
– Marselino me je naučio više od polovine onoga što znam u fudbalu. On mi je pokazao moje mogućnosti, kako mogu i kako treba da igram. Marselino me je naučio da se profesionalnije bavim fudbalom. Još uvek postiže dobre rezultate sa Valensijom, sada sa Bilbaom, tako da je on najbolji trener kojeg sam imao u životu.
Zajedno sa reprezentacijom Srbije ste 2018. godine igrali na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Šta Vam je posebno ostalo u sećanju?
– Do kraja života ću pamtiti utakmicu protiv Brazila na stadionu „Lužnjiki“. Izgubili smo, ali ću samu činjenicu da smo igrali na Svetskom prvenstvu protiv Brazilaca (a lično sam igrao protiv Neimara) pamtiti celog života.
Igrali ste protiv Nejmara u Španiji. Da li je teško biti na boku protiv njega?
– Teško je jedan na jedan s njim. Ali protiv takvih fudbalera poput Ronalda i Mesija igraš kao tim. Ako te ostave jedan na jedan s njim, pobeći će ti za sekund. Sa dvojicom igrača je već lakše sačuvati ga.
Ko je Vaš najbolji partner u celoj karijeri?
– Imao sam veoma dobre partnere i u Nemačkoj i u Španiji, svetske zvezde. Ali nikada nije bilo takvog međusobnog razumevanja kao u Astani sa Tomasovom. S njim je od prvog dana postojao osećaj da igramo zajedno ceo život.
Kada postižete golove, proslavljate to svirajući violinu. Zašto?
– Veoma mi se dopao napadač Alberto Đilardino, on je tako proslavljao golove i svideo mi se taj način. Pored toga, čini mi se da je najtačniji instrument u celom orkestru violina.
Prisetimo se prošlogodišnjeg meča sa Mančester junajtedom, tim je u drugom poluvremenu izašao motivisaniji. Šta se dogodilo u svlačionici tokom pauze?
– Pre meča smo znali da nemamo šanse da izađemo iz grupe. Shvatao sam da ću sigurno poslednji put u karijeri igrati protiv tako velikog tima. Bilo je jasno da igramo protiv trećeg tima Mančester junajteda, ali je dres Mančestera i dalje dres Mančestera, bez obzira na to ko u njemu igra.
Možda nas je u prvom poluvremenu to malo pritisnulo i uplašilo. Trener nije rekao ništa o motivaciji u svlačionici, sam moraš da razumeš protiv koga igraš. Ušli smo u drugo poluvreme i shvatili da možemo da igramo protiv njih. To je još jedan meč koji nikada neću zaboraviti.
Koji Vam je najvažniji gol u karijeri?
– Nisam ih postigao puno, ali je verovatno to gol protiv Crvene zvezde na derbiju. Tada smo izgubili sa dva – jedan, ali sam svojim golom izjednačio rezultat. Da su meni pripisali gol protiv Mančester junajteda, a ne kao autogol, i on bi mogao da se svrsta u najvažnije.
Da li je ovo Vaša poslednja sezona u karijeri?
– Da, posle nje ću završiti karijeru.
Šta želite da radite po završetku karijere?
– Sada mislim da ne želim da budem trener. Nekoliko godina ću odmarati i provoditi vreme s porodicom. Nije loša ideja postati agent, putovati da gledaš fudbal i igrače. Videćemo šta će biti. Za mene je sada važnije da vratim Astani šampionsku titulu.
