„Zamislite kakav je teret pao na pleća vladaru koji ima samo 24 godine, koji je pobednički izašao iz ratova i došao u spaljenu i uništenu zemlju koju je trebalo podići. Njegov veliki projekat – stvaranje Jugoslavije bio je njegov tragičan zanos, zbog kojeg je on postao heroj tragične zablude“, u najkraćem portretiše Šotra glavnog junaka.
Reditelj za Sputnjik objašnjava da je uprkos pandemiji, nenormalnim okolnostima za rad, ali i uprkos svojim godinama, uspeo da završi snimanje i ovaj projekat privede kraju, iako se mnogo toga moralo menjati „u hodu“.
„Za potrebe snimanja imali smo dogovorena putovanja, u Francusku, Crnu Goru, na Cetinje... Sve je to otpalo tako da smo morali da se snalazimo na razne načine. Sreća, pa danas tehnika može da nadomesti mnogo toga. Montažu sam završio pre dva meseca, a ovo sad što se dešava je postprodukcija, u kojoj se upravo nadoknađuje sve to što nismo mogli ostvariti putovanjima. Dom garde je versajski dvorac i sve izgleda kao da smo snimali u dvorani ogledala... To je dug, obiman, težak, odgovoran i kompleksan posao, ali, evo, priveden je kraju. Preživeo sam sve do kraja i još će se za mog života i prikazivati – kaže poznati reditelj.
Ulazeći u projekat kazali ste da vam je cilj da date informacije o jednom čoveku i događajima o kojima se slabo zna, o velikoj ličnosti koja je u istoriji vrlo zapostavljena. Da li ste zadovoljni postignutim?
-Ne mogu da govorim o mom zadovoljstvu, više osećam uzbuđenje pred početak emitovanja, iako sam imao stotine ovakvih prilika. Ovo je nešto sasvim drugo. Radi se o ličnosti vrlo relevantnoj za istoriju ovoga naroda o kojoj postoje različita mišljenja, prema kojoj se gaje veoma suprotna osećanja, od obožavanja do mržnje i prezira. Da li će ovaj film popraviti nešto od toga svega? Ja se nadam da informacije koje smo dali nisu loše. Vuk Drašković je pisao roman na osnovu istorijskih činjenica, mada je to ipak romaneskno viđenje Aleksandra. Verujem da će ga ljudi sada bolje razumeti. Mnogo decenija za vreme komunizma vršena je velika propopaganda protiv njega. A i pre rata su i apisovci i srpski nacionalisti bacali na njega i drvlje i kamenje što nije stvorio takozvanu veliku Srbiju. Nadam se da će ovo biti pravda prema čoveku koji je pao kao prva žrtva fašizma u Evropi.
Koliko vam je bila važna istorijska fakrografija govori i to što ste koristili i deo dokumentarnog materijala...
-Možda ljudi ne bi verovali da smo mi snimali kako je Aleksandar dočekivan po Hrvatskoj, u Virovitici, Karlovcu, Osijeku, Sisku... A zabeleženo je da su se izlivali čitavi gradovi na ulice, ljudi su bacali cveće, pozdravljali, da ne poverujete. Morali smo to da upotrebimo jer to deluje autentično i uverljivo. Taj doček u Splitu je neverovatan, to tiskanje desetina hiljada ljudi. Ili poseta Marseju koju je snimalo nekoliko svetskih novinskih agencija, pa je tako snimljen i sam trenutak ubistva. Mislim da se ne pamti da je ikada ijedna država dočekala stranog državnika tako veličanstveno, kličući mu kao ratnom heroju, komandantu mnogih slavnih bitaka koje su pomogle završetku velikog rata. Francuzi su to dobro pamtili. I on sam je Francusku smatrao svojom drugom otadžbinom.
Zašto mislite da su Aleksandru koji je stvorio Jugoslaviju ali nije uspeo da stvori Jugoslovene, političari bili glavna nesreća?
-Nije stvorio Jugoslovene možda zato što situacija još nije bila zrela, možda još ti narodi nisu bili na visini svog razvitka da bi mogli da prevaziđu mnoge stvari. Mislim da su glavna nesreća u svemu tome političari. Verujem da bi se narodi privikli da je imao još desetak godina – stvorio bi on i jugoslovenstvo. Protiv njega je bilo mnogo elemenata. Kad je stvorio zemlju protiv njega su prvo bili njegovi saveznici koji su obećali Italiji jadransku obalu koja je već bila ušla u Jugoslaviju, Rumuniji da uzme Pančevo... I sve je to sad kvarilo planove. Aleksandar je želeo da stvori nešto što jeste dobro, ali za šta jednostavno nisu postojali uslovi.
Kako ste vi, kao autor scenarija, predstavili Aleksandra, kakav je čovek pred nama?
-On je onakav kakvim ga je naslikao sam Vuk Drašković u romanu. Njegov lik dosta opredeljuje i glumac – Ljuba Bulajić. On nikad ne bi mogao igrati negativca, sa tom čistom ljudskom plemenitošću koju poseduje. Tako je obojen i Aleksandar. To je čovek koji zna biti žustar i nepravedno se izgalamiti na nekoga, ali se onda izvinjava. Bio je potpuno svestan svoje arogancije i umeo je da je prevaziđe izvinjenjem.
Šta očekujete od ovog projekta, hoće li posle filma i tv serije slika o kralju Aleksandru biti drugačija?
-Ja se nadam da će ovo moći da se gleda i ovde i u Sloveniji. Slovenci su već kupili seriju. Mislim da će moći da se gleda i u Zagrebu. Ima tu opakih činjenica i za Srbe i za Crnogorce i za Hrvate, ali ima i onih dobrih. Autor romana je veoma pazio da ne bude pristrasan i mislim da je tekst dosta objektivan. Ja sam scenarista i kad uzmem da radim neko delo to je pre svega zato što verujem u to delo, i gledam da ga dobro pročitam rediteljski. Međutim, ovo je bila prilika da, saznavši neke nove činjenice, uradim nekoliko novih scena koje ne postoje u romanu. Vuk nije imao ništa protiv toga, imao je potpuno poverenje u mene. Mislim da je to poverenje i otuda što ja radim već nekoliko vekova, već drugi milenijum takoreći.
Jedna od tih novih scena koje nema u romanu je i Aleksandrov dolazak na Lovćen…
-To je njegov dolazak u Crnu Goru da bi prisustvovao prenosu Njegoševih moštiju u novu kapelu na Lovćenu. Toga nema u knjizi, ali to ne smeta Vukovom viđenju tako da se on nije bunio. Što bi rekli u Hercegovini – uopšte se nije pačo u ono što ja radim.
Koja je scena vama lično bila najsnažnija, u kojoj ste najintenzivnije osetili celu ovu priču?
-Toliko ima takvih scena... Jedna od njih je masakr u Narodnoj skupštini, taj poznati događaj sa Punišom Račićem, sa pištoljem koji je počeo da puca sa govornice... Takve scene su i najpotresnije. Ali za mene je najuzbudljiviji glavni lik jer je za reditelja važno kada glavnu ideju može da nosi jedan čovek. Ja sad gledam te neke sitkom serije u kojima ne znate koga sad jurite, i ko je kome ko... Ovde imate glavnog junaka preko koga se prelama sve što se dešava. Moja najveća uzbuđenja su ipak oko njega, glavnog lika. Scena kad odlazi na poslednji put, a jedan od sinova mu kaže „tata, sanjao sam da mi mašeš iza oblaka, bio si vrlo lep“. A njemu je već nagovešteno da će biti ubijen, rečeno mu je i ime atentatora. To je za mene jedan od najpotresnijih trenutaka. Inače, ima dosta tih takvih, ljudskih scena.
Znači biće suza?
-Mene stalno optužuju, kažu kod tebe stalno neko plakanje.
Šta je sledeće?
-Sledeće? Ma, dosta više. Mada sam čuo da Žan Lik Godar u 92. godini snima dva filma odjednom. Ima ona pesma „Evo Šotre režisera pred kojim je karijera“. Ma, znate šta, kad sam već još tu, prisutan u ovom svetu, a imam nešto malo iskustva i nešto malo snage – onda da se ne sedi džaba.
