Ovako dugogodišnji dopisnik srpskih medija iz Nemačke Miroslav Stojanović komentariše za Sputnjik izjavu nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa povodom posete svog srpskog kolege Nikole Selakovića Berlinu. Mas je naglasio da je „američki Stejt department podvukao podršku Sjedinjenih Država dijalogu između Beograda i Prištine pod vođstvom EU, čiji je cilj normalizacija i sveobuhvatni sporazum sa uzajamnim priznanjem“.
„Unija ne govori istim glasom, a takođe i sama Nemačka se nalazi u delikatnom političkom trenutku. Uz to, ona ne može da ignoriše stav Rusije. Zbog svega toga, nemačka u ovom momentu ne može da vrši pritisak ni na koga“, kaže nam Stojanović.
Nije nepoznato da Nemačka zastupa ideju o takozvanom međusobnom priznanju nezavisnosti Beograda i Prištine – o tome smo mogli više puta da čujemo, kako iz usta poslanika Bundestaga, tako i iz usta drugih nemačkih zvaničnika, uključujući i samu kancelarku Angelu Merkel. Međutim, do sada, barem zvanično, Evropska unija se držala u statusno neutralnom položaju, koji je i prirodan za nekoga ko u nečemu posreduje.
Zašto Nemačka ne može da vrši pritisak na EU
Stojanović objašnjava i zašto Nemačka ne može ostatku Evropske unije da nametne soje viđenje rešenja kosovskometohijskog problema:
„Prvo, EU ne govori jednim glasom jer pet država nije priznalo nezavisnost Kosova. Dva predstavnika EU koji su angažovani u dijalogu dolaze iz zemalja koje nisu priznale Kosovo – Borelj dolazi iz Španije, a Lajčak iz Slovačke. Zbog toga je u Prištini od početka postojao otpor prema Lajčaku, koji se manifestuje na različite načine“, objašnjava Stojanović i kako bi ilustrovao pokušaje Prištine da potkopa Lajčakov kredibilitet podseća na skorašnji protest kosovskih Albanaca zbog toga što se specijalni predstavnik za dijalog slikao sa mapom Evrope na kojoj nema nezavisnog Kosova.
Drugi razlog zbog koga, prema Stojanovićevom mišljenju, Nemačka ne može da utiče ma promenu statusno neutralne pozicije Brisela je insistiranje Prištine da glavnu i presudnu reč u dijalogu vodi Vašington, što Evropa neće dozvoliti.
„Evropa se, sa dolaskom Bajdenove administracije obradovala što neće biti isključena iz dijaloga. Sa Grenelom, Evropa je bila gotovo isključena iz dijaloga. Potreba da sada EU i SAD rade sinhronizovano deo je opšteg koncepta da se transatlantski odnosi vrate na neku bolju situaciju, iako nikada više neće biti kao što su bili. Evropi je stalo da vodi dijalog jer je kosovski problem, kako naglašavaju, u njenom dvorištu“, naglašava Stojanović.
Ukoliko su strane zainteresovane za ulazak u EU, onda moraju prihvatiti da upravo EU bude posrednik, dodaje on.
Uvažavanje ruskog stava nije pitanje emocija, već ekonomije
Ne treba zaboraviti ni uticaj Rusije, kojoj nije jedini adut rezolucija 1244. Istina, bez ruskog amina u Savetu bezbednosti ništa što se tiče kosovskometohijskog problema, ne može da se reši. Ali, prema Stojanovićevim rečima, Nemačka mora da uvažava ruski stav i zbog svog ekonomskog interesa – ne samo zbog „Severnog toka“ i „Severnog toka 2“, već i zato što je dobar deo industrije na istoku Nemačke orijentisan na saradnju sa Rusijom.
Masove izjave u kojima je oštro kritikovao Rusiju nisu se dopale njegovim stranačkim kolegama iz Socijaldemokratske stranke, pogotovo onima sa istoka zemlje, te je nemački šef diplomatije morao da „spusti loptu“.
„To nije pitanje emocija. Recimo, devedeset odsto onoga što prerađuje jedan veliki petrohemijski gigant u Lojni, gradu na istoku Nemačke, dolazi od nafte koja stiže iz Rusije“, navodi Stojanović.
Formula „dve Nemačke“ – mamac Beogradu
Takozvana „formula dve Nemačke“, koja je lansirana još pre nekoliko godina, a koja podrazumeva rešenje kosovskometohijskog problema na način sličan onom kako su međusobne odnose rešile Istočna i Zapadna Nemačka tokom Hladnog rata, još je na stolu, ali je, prema Stojanovićevim rečima, takođe neprimenjiva.
„Dve Nemačke su ušle u UN kao odvojene države, kada je Istok prihvatio Zapad u političkoj trgovini. One su ušle u UN, ali nikada se međusobno nisu priznale. To je bio mamac Beogradu, kada su rekli da Srbija ne mora da prizna nezavisnost Kosova, ali da treba da pusti svoju južnu pokrajinu da postane članica UN, jer članstvo u toj organizaciji je ključ za ulazak u ostale glavne međunarodne organizacije“, kaže Stojanović.
Nemačke mogućnosti da vrši pritisak na bilo koga, ograničene su i delikatnošću političkog trenutka u toj zemlji – Nemačku očekuje nekoliko važnih izbornih ciklusa – u martu u tri savezne države, a u septembru i izbori za Bundestag, kada se očekuje i konačni odlazak kancelarke Angele Merkel sa političke scene, napominje naš sagovornik.
„To je vreme kada se ne povlače radikalni potezi, kada svi nemački političari hodaju „na vrhovima prstiju“, veoma obazrivo“, objašnjava Stojanović dodajući da je i sam Mas morao, zbog kritika iz sopstvene partije da ublaži izjave davane povodom Rusije.
„Nemačka u ovom trenutku ne može da vrši pritisak ni na koga“, zaključuje on.
Pročitajte još:
