Tiraž koji je "pravio" Manojlo Manjo Vukotić je bio veći od zbira svih današnjih dnevnih novina. Za njega kažu da je novinarski i urednički mag, a on ovu titulu pripisuje čoveku od koga je, kaže, najviše naučio, pokretaču "Večernih novosti" i "Studija B", čuvenom Slobodanu Glumcu.
Svojevrsni omaž ovom novinarskom velikanu Vukotić je napravio štampajući autobiografiju u izdavačkoj kući "Vukotić medija", koju je osnovao posle odlaska iz "Večernjih novosti".
Manojlo Vukotić vuče korene sa Cetinja, kaže da upravo ti koreni imaju veliki značaj za njegov profesionalni rad, ali za celokupni život.
"Ti koreni su osnov karaktera koji nosim, osećanja, dostojanstva, časti, reči, odnosa prema ljudima, prema starima, mladima".
Vukotić se u emisiji "Dok anđeli spavaju" posebno osvrnuo na odnose Srbije i Crne Gore:
"Kada preispitujemo te odnose, dolazim do bolnih zaključaka, onda se sam unutra cepaš, shvatiš da si došao u fazu kada se tvoja genetika cepa, kada te tera da se cepaš. Crnogorci su imali tih podela dosta u svojoj istoriji. Od famozne 1918. i Podgoričke skupštine kad su se prvi put tako jasno opredeljivali da li su Zelenaši, za Crnu Goru, ili Bjelaši, da li su za Srbiju, za Dvor. Posle se nastavilo podelom na partizane i četnike, Staljina ili Tita, pa i na to da li si za Mila ili Moma. Sve te podele su jako vidljive i duboko usečene i u mojoj porodici", kaže Vukotić.
Otac mu je završio prava u Beogradu, pripadao je komunističkom pokretu, sa sobom u ustanak vodio tri mlađa brata, da se, kako kaže, odbrane od spoljnog neprijatelja. U jednom trenutku, Partija je od oca tražila da ubije rođenog strica, odmetnuo se u četnike, završio u Americi.
"Moja majka, koja je bila učiteljica, zato što je žena četnika, iz kuće je koju je podigao naš deda pukovnik koji je bio komandant garnizona u Prizrenu 1927.godine. Po kazni morala je da ide da služi u Ulcinj, da drži predavanja po šiptarskim selima. Po školama smo išli na po tri meseca, pa se vraćali kući", priča Vukotić.
Posebno mesto u životu poznatog novinara imaju Kosovo i Metohija, crkve i manastiri koje je obilazio, više po svojoj želji, ali i po novinarskom zadatku.
"Fascinirali su me manastiri, u gimnaziji u Pljevljima imao sam profesora Kažića kod koga sam uvek imao peticu iz srpskog i dvojku iz matematike. On nam je utuvio u glavu da su freske u manastirima preteča renesanse. Ja sam tu teoriju večito čuvao do dana današnjeg. I kada sam bio u Italiji i gledao tu renesansu, kada sam studirao istoriju umetnosti, kroz svetsku književnost, uvek mi je to bilo veliko. Kako da se ne diviš tom čudu, neverovatnom ljudskom ostvarenju, da u 12. ili 13. veku postoje takve freske, boje, čudo od materijala", priča Vukotić.
On je u razgovoru sa Marinom Rajević Savić govorio i o najvećoj ljubavi svog života, supruzi Višnji Božović Vukotić, koja je takođe bila uspešna novinarka.
"Ako se može za brak reći da je savršen, mislim da je to naš bio. Ali teško je očuvati brak u kome su oboje novinari. Tu je zavist, ljubomora, ti ideš na put, ona ide na put, ona ima svoju redakciju, ti svoju, ona ima svoje redakcijske tajne, rukopise. Naravno, pošto smo bili ozbiljni ljudi, imali smo principe na kojima smo gradili život, nismo jedno drugom krali teme. Uvek se čudila, što sam ja neprestano komunicirao sa redakcijom, mogli su da me zovu i u tri ujutro, a ona je bila solo igrač, i više istraživač, nije radila u takvom dnevnom ritmu. Ona je zaista bila sjajan istraživač, napravila je desetine tekstova, samo o dinastiji Karađorđević", kaže Vukotić.
Saznajte i šta je, kako kaže, razlog propasti novinarstva, kako posle svog velikog iskustva čita novine u Srbiji. Šta ga pokreće da i dalje stvara i zašto se tokom jedne posete Hercegovačkog Gračanici vratio svom krstu i ikoni.
