Američki general, koji je naredio bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, rekao je za albanski servis Glasa Amerike, i to uoči godišnjice obeležavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova u Prištini, da misli da „budućnost odnosa Srbije i Kosova, kao i to da li će između dve strane doći do međunarodnog priznanja, zavisi od političkih lidera u Srbiji“.
„Mislim i nadam se da će oni uvideti privlačnost značajnijeg približavanja Zapadu, što bi značilo i priznavanje Kosova kao nezavisne države. To je stvar udaljavanja od prošlosti i gledanja u budućnost“, izjavio je Klark.
Srbiji od Zapada ni „smokvin list“ u zamenu za Kosova
Srđa Trifković kaže da je oduševljen jer je Klark dao upravo ovakvu izjavu.
„Moja radost zbog te izjave je zasnovana na činjenici da je reč o ratnom zločincu koji će, po prirodi stvari, diskreditovati svaku ideju koju podrži. Drugim rečima, to je kao da Adolf Ajhman daje izjavu iz Argentine pedesetih godina o potrebi da Izrael prizna palestinsku nezavisnost, a njegov lik i delo garantuju da će čak i oni Srbi koji na momente izgube veru u sposobnost otpora samoimenovanoj globalnoj imperiji, dobiti novu inspiraciju da ipak istraju“, ocenjuje Trifković.
Kako on dodaje, na isti način gledao je pre izvesnog vremena i na oglašavanje Medlin Olbrajt na saslušanju u spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma, neposredno nakon američkih izbora.
„Takvi likovi garantuju da Srbiji neće biti ponuđen čak ni najelementarniji „smokvin list“ koji bi neko možda eventualno pokušao da predstavi kao neki „kvid pro kvo“, kao ipak neku kompenzaciju za odricanje od Kosova. Drugim rečima, od likova poput Medlin Olbrajt, Danijela Servera, Januša Bugajskog i naravno Veslija Klarka možete biti sigurni da se neće dati apsolutno ništa“, kategoričan je sagovornik Spunjika.
Šta više, napominje Trifković, u novom timu u Vašingtonu imamo izrazito preteće tonove kada govore o suzbijanju navodnog malignog ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu, a to se pritom stavlja u istu ravan sa Ukrajinom i Gruzijom ili, sa druge strane, kao jedan od šest strateških prioriteta.
„Ne zaboravimo da je novi šef Stejt departmenta Entoni Blinken opsesivni rusofob koji je već najavio da će Ukrajina biti snabdevana ofanzivnim naoružanjem, da se istočno proširenje NATO-a vraća na dnevni red i da će ponovo biti podsticani demokratski procesi u postsovjetskom prostoru, što će reći organizovane kodirane revolucije i državni udar poput Majdana u zimu 2013./2014. godine“, ukazuje Trifković.
„Zapadna ocija“ za Srbe atraktivna koliko i zaštita Al Kaponea
Prema njegovim rečima, priča o tome da će za Srbe biti atraktivna „zapadna opcija“, odnosno Srbija tobože zaštićena NATO kišobranom, je otprilike kao zaštita koju je Al Kapone nudio svojim žrtvama u Čikagu dvadesetih godina prošlog veka.
„Odbijanje te zaštite je značilo da će ti biti bačena bomba na restoran ili bakalnicu ili da ćeš biti ubijen na ulici. Na isti način, da napravim jednu istorijsku paralelu, nuditi zaštitu znači pretvarati objekat te zaštite u protektorat, a to se upravo desilo sa ostatkom Češke nakon što je Nemačka zgrabila Sudetsku oblast u Minhenu 1938. godine, i gde je na čelo protektorata Češke i Moravske došla Himlerova desna ruka Rajnhard Hajdrih“, napominje Trifković.
Tako da se, kako kaže, stvari menjaju da bi - ostale iste.
„Bilo je uzaludnih i, rekao bih, ni na čemu konkretno zasnovanih nadanja nekih srpskih fukcionera, uključujući i ambasadora u Vašingtonu, da ovaj Bajden ipak nije onaj od pre 30 godina. Na svoj način i nije, još je gori jer je sada jedna olupina od čoveka, a vođenje politike nacionalne bezbednosti i spoljnih odnosa je u rukama globalnih intevencionista. Na kraju krajeva, prošle godine je sam Entoni Blinken objavio zajednički tekst sa mužem Viktorije Nuland o potrebi nečeg što su oni nazvali „diplomatijom prinude“, što znači ništa drugo nego povratak grubog siledžijstva na svetsku scenu, po recepturi Bila Klintona, s tom razlikom da ovog puta oni misle da određene poslove mogu da odrade neuznemiravani od Rusije i Kine, konkretno pri likvidiciji Republike Srpske i radikalne revizije Dejtona“, kaže Trifković.
Njihova je namera, dodaje naš sagovornik, da od te operacije na kojoj rade, pokušaju da naprave pokaznu vežbu ruske nemoći i geopolitičkog udaljavanja od Balkana. Sa druge strane, napominje Trifković, oni imaju mali problem u smislu da je danas ipak nezamislivo da bi se unutar EU i NATO sklopio konsenzus za obnovu direktno siledžijskog ponašanja kakvo je bilo bombardovanje Republike Srpske 1994-1995 i same Srbije 1999.
