Slavni srpski vojskovođa otišao je na put u večnost i legendu na Jovandan, 20. januara 1921. godine.
Kad bi Rusi znali...
Na stogodišnjicu smrti srpskog vojskovođe, u Pozorištu „Slavija“ u Beogradu na repertoaru je monodrama „Vojvoda Živojin Mišić“ Miće Živojinovića, u izvođenju Boška Puletića i režiji Velimira Mitrovića, s originalnom muzikom Branislava Pipovića.
„Monodrama se događa poslednje noći, od 23 časa do 5 sati ujutru. Vojvoda Živojin Mišić prelistava svoje uspomene. Seća se ratnih drugova, ratnih događaja, sukoba sa dinastijom. Priseća se, pre svega, najvažnijih bitaka - Cera, Kolubare, proboja Solunskog fronta, ali i nekih ličnosti“, kaže za Sputnjik glumac Boško Puletić.
Posebno je dirljivo njegovo sećanje na rusku bolničaku Darju Aleksandrovnu, koja je poginula na položaju i koja je stalno govorila srpskim vojnicima: „Kada bi Rusi znali za ovu bruku i nesreću, pohitali bi preko Karpata“:
„U Solunu mnogo pojedinaca iz sveta pomagalo je tada unesrećenoj Srbskoj Vojsci. a još od početka rata posebno su se isticale žene.
Radile su uglavnom kao bolničarke! Dolazile su iz Britanije, Belgije, Francuske, Amerike, Australije, Rusije. Meni se opet, od ranije urezala u sećanje jedna mlada Ruskinja, Darja Aleksandrovna iz Petrovgrada!
Završila je tri godine medicine, a došla kao dobrovoljac u Srbsku Vojsku. Prvi put sam je video u streljačkom stroju, na Adi Kurjačici! Bila je u čizmama, koporanu i pod šajkačom.
Raspoređena u jedinicu komandanta Stevana Hadžića. Spasoje, istog onog Hadžića, koji je uz zvuke ciganskog orkestra vršio artiljerisku pripremu za juriš.
Darja se brzo zaljubila u svog naočitog komandanta. A već vremešni neženja Hadžić još brže se zaljubio u prelepu Ruskinju! Njihove poruke i pisma u tajnosti je prenosio tadašnji Hadžićev posilni. Ovaj moj isti nesretni Milutin!
Tajno vereni, planirali su već i da se venčaju, makar i u ratnim uslovima.
Ali, Darja i dalje, i u najstrašnijoj vatri, previja ranjene ne hoteći da se ukloni. I gledajući očajni napor da se zadrži daleko nadmoćniji neprijatelj, neprestano je govorila vojnicima: 'Kad bi znali Rusi za ove muke. Kad bi Rusi znali za ovu nesreću, pohitali bi preko Karpata! Kad bi Rusi znali...Samo kad bi znali'.
Razgovara Darja sa svima, previja i ponavlja: 'Eh, kad bi Rusi znali...samo kad bi znali...'.
Poginula je 2. oktobra na Gučevu. Pogođena na 50 metara, iza streljačkog stroja, granatom prve haubice koju su Austrijanci izvukli na Gučevo.
Sahranjena je zajedno sa ostalim borcima. Njeni ratni drugovi.. ostavili su amanet - Ko preživi, da joj podigne spomenik, a na njemu da se napiše:
'Gori zemlja i nebo se cepa,
Dok u vatri.. Darja stoji smelo,
Ranjeniku dok previja čelo.
Čuje šapat: Hvala, dušo lepa!
Sestro draga iz dalekih stepa.
Posestrimo iz krvi i bola!
Rano naša, rano neprebolna!
I ti pade, gde su i svi pali...
Kad bi znali Rusi, samo kad bi znali..'".
Mišić - najpoznatiji strateg u srpskoj istoriji
Puletić kaže da je Živojin Mišić na početku svoje poslednje noći star i iznemogao čovek, ali kako mu se vraćaju uspomene dobija snagu i na kraju vrlo svesno polazi u smrt kao nešto neminovno i normalno sa stavom da se pred stvoritelja izlazi praznih džepova i praznih ruku: „Ja sam uvek samo bio i ostao Živojin Mišić“.
Ipak, ovaj u biti skromni čovek, upisan je u svetsku istoriju kao primer odličnog stratega. Kolubarska bitka se, napominje naš sagovornik, predaje na svim vojnim akademijama u svetu.
„Čak su dolazili sa Vest Pointa u njegovu rodnu kuću, jer se i tamo njegova strategija u Kolubarskoj bici predaje kao napad u nepovoljnim uslovima“, ističe Puletić.
Ono što je Mišića izdvojilo u generaciji velikih ljudi njegovog vremena, smatra Puletić, jeste pravdoljubivost.
„Držao je do svog integriteta i nije umeo da ćuti pa je gotovo tokom cele svoje karijere bio u sukobu sa regentom Aleksandrom. Nije trpeo bezobrazluk. Sa kraljem Petrom bio je u prijateljskim odnosima, ali s prestolonaslednikom Aleksandrom uvek u zategnutim. Bio je protiv stvaranja Jugoslavije: 'Zapamtite, Evropi treba Jugoslavija, ali samo zato da bi na krstu jugoslovenstva razapela Srbiju'“, podseća glumac Boško Puletić.
Čistim svoje čizme, a Vi
Vojvoda Mišić je umeo da bude vrlo britak. Nije dao na sebe i svoje vojnike.
„Kada ga je britanski vojnik video u Francuskoj kako čisti čizme, rekao mu je: 'Pa zar vi, vojvoda, čistite svoje čizme?'. Mišić mu je odgovorio: 'Gospodine, ja čistim svoje čizme, a čije čizme Vi čistite?' Odbrusio je jednom i austrijskom ambasadoru. Tri puta je bio penzionisan za vreme svoje službe od 47 godina, iako je najslavniji vojvoda. Jedno vreme čak nije imao od čega da živi u provinciji, ali je držao do svog integriteta“, ističe naš sagovornik.
Puletić već 15 godina sa Lepomirom Ivkovićem igra duodramu „Vreme časti i ponosa“. On tumači Živojina Mišića, a Ivković Stepu Stepanovića.
„Imao sam usud ili sreću da igram nekoliko poznatih istorijskih ličnosti: Dražu Mihailovića, Branislava Nušića, Vuka Karadžića. Gledao sam da svakog od njih iz nekog svog ugla osvetlim i zadovoljan sam time. Ne znam da li me je to sputalo ili mi je pomoglo. Mislim da mi je pomoglo“, kaže Puletić.
Glumac ističe da mu je vojvoda Živojin Mišić uzor i ideal, kao „čovek bez mrlje, kog je lako voleti“.
„U srpskoj istoriji smo imali četvoricu vojvoda i svi osim Mišića su od države dobili kuću. A on, pošto je bio u zategnutim odnosima s Aleksandrom, živeo je sa porodicom u iznajmljenom stanu. Ništa nije dobio od svoje otadžbine koju je mnogo voleo“, zaključuje Puletić.
Pročitajte još:
