Svojim dokumentarno-igranim serijama i dramskim ciklusima Pavić je dao sliku vremena okupacije Srbije i poratnih vremena i napisao je istoriografski precizno zasnovane i umetnički celovito oblikovane drame „Čovek koji je bombardovao Beograd” (suđenje generalu Leru), „Metak u leđa”, „Na putu izdaje”, „Lovac protiv topa” i serije „Španac”, „Banjica”, „Poslednji čin”, „Odlazak ratnika, povratak maršala”.
Ono po čemu je Pavić pak najpoznatiji jeste niz igranih serija koje na satiričan način slikaju našu stvarnost i kritički govore o zabludama, sklonostima, mitomaniji i rđavim svojstvima našeg mentaliteta.
Na Dositejevom putu
Autor najgledanijih srpskih serija – „Pozorište u kući”, „Vruć vetar”, „Bolji život”, „Srećni ljudi”, „Porodično blago”, „Stižu dolari”, „Bela lađa”, nedavno je dobio nagradu „Dositej Obradović” kao nastavljač tradicije prosvetiteljskog delovanja.
„Iznenadila me je ta nagrada. Jesam dobijao značajne nagrade, ali su bile iz mog faha. Ova nagrada nosi ime Dositeja Obradovića koji je rodonačelnik pismenosti u modernoj novoj Srbiji, čoveka koji je došao u Srbiju dok smo se još tukli sa Turcima, da otvara škole i pomogne da se srpski narod opismeni. Ljudi su se borili za slobodu, ali Dositej je shvatao da ta sloboda neće biti moguća ako se narod ne opismeni i ne bude sticao znanje, da je sloboda moguća samo za čovekla koji zna i razmišlja“, kaže Siniša Pavić u intervjuu za Sputnjik.
Tolstoj sve objasnio
Pavić će 2021. proslaviti 50 godina rada na televiziji, a počeo je da piše mnogo ranije.
„Iskustvo je veliko i čini mi se da sam ga pažljivo koristio u svakom novom poslu. Pre nego što sam došao na televiziju napisao sam roman. Ja sam čovek knjige. Nisam gledao televiziju do svoje 28. godine, jer nije postojala, bar za nas ovde u Jugoslaviji. Celokupno znanje sam stekao iz knjiga. Još od sedme-osme godine čitam. Mi smo rano sazrevali kao deca rođena pre i tokom rata. Sa 14 godina sam čitao 'Tihi Don'. 'Rat i mir' sam pročitao četiri puta. Kad god je neka nevolja, kad god su smutna vremena, ja se dohvatim Tolstoja. Tako je bilo i devedesetih godina. Ceo taj geopolitički košmar, raspad Jugoslavije, čitate Tolstoja i vidite da ništa to nije novo, da je sve čovek objasnio pre sto i više godina“, govori Pavić.
Dobra priča je zakon
Kaže da mu je bilo lako da piše za televiziju, ali mu je bilo teško da se izbori za status pisane reči. Zbog toga je prestao da piše za film.
„Ono što me je oteralo iz filma je nepoštovanje teksta i pisane reči, neshvatanje da je priča u osnovi svakog dobrog filma. Film je izgubio svoju dušu zato što je napustio ono što je u zlatno doba bio zakon – dobru priču. Zlatno doba Holivuda je počivalo na rediteljima koji su pre svega uvek imali dobru priču. Vilijam Vajler, Bili Vilder, Džon Ford, Džordž Stivens uvek su imali dobar tekst, ostalo je nadgradnja“, napominje Pavić.
Zbog toga je imao nesporazume sa rediteljima koji to nisu razumeli.
„Reditelj Sava Mrmak sa kojim sam radio istorijske drame apsolutno je imao iste poglede kao ja. Nikada se nije mešao u posao scenariste. Govorio je glumcima: 'Čitajte didaskalije u tekstu, pisac je dao jako dobra uputstva kako treba da igrate i da se ponašate, šta da mislite dok izgovarate tu rečenicu. Ja ih usvajam, pa ih usvojite i vi. Nemojte pokušavati da neku reč izostavite, jer je ovaj tekst pisan kao kada se zida građevina. Dovoljno je jednu ciglu da izvučete i zgrada gubi svoju stabilnost. Ta cigla koju ste izvukli ima svoju funkciju'“, priseća se Siniša Pavić.
Sudija i pisac
U pubertetu ga je opčinjavalo slikarstvo, drugovima u školi je crtao kako bi dobili što bolju ocenu iz likovnog, a sa 15 godina u njemu se nešto prelomilo.
„Pisao sam humoreske na radnoj akciji. To se mnogo dopalo uredniku novina koje su se izdavale na toj pruzi i čuo sam ga kako kaže: Ovaj će dečko biti pisac. Dobrih osam - devet godina sam svakog dana pisao. Sve ono što doživim, vidim oko sebe, ljude koje upoznam, porodični život, život sa drugovima na letovanju, radnoj akciji, školi teralo me je da svakog dana stavljam svoje impresije na papir. Ima tu dosta naivnog kao i sve dnevničke beleške, ali jedan moj prijatelj - kasnije je postao poznati novinar - rekao mi je kada je pročitao moj roman da ništa drugo ne treba da radim, da batalim fakultet i sednem da pišem. Nisam ga poslušao, ali sam ispao profesionalni pisac“, govori Pavić.
Uporedo sa pisanjem Pavić je radio kao sudija i kaže da je taj posao mnogo voleo, ali ne kao pisanje.
„Sudijski posao je vrlo odgovoran i zanimljiv, jer upoznajete ljudi koje nikada ne biste i to baš u situacijama koje su gotovo dramaturgija. Kada njihov život dođe do čvora koji ne mogu da razreše, onda dolaze u sudnicu. Bolnica i sudnica su dva mesta na kojima se čovekov karakter jako dobro ispoljava i izlazi na površinu. To je sve jako interesantno, ali kod pisanja me je uvek privlačila sloboda razmišljanja i najbolji deo mene je ono što sam napisao“, ističe priznati scenarista.
„Bolji život“ je bio zlatni rudnik
Od svih serija Pavića je najviše iznenadio uspeh „Boljeg života“.
Pre toga je napisao „Pozorište u kući“ i „Vruć vetar“ (10 epizoda za dve godine), a onda su mu zatražili 52 epizode nove serije.
„To mi je izgledalo suludo. U to vreme niko nije pomišljao da radi tako nešto. Rekao sam da ja to ne mogu, da je to pretenciozno, da sporo radim, pazim nad svakom rečenicom. Onda su počeli da me hvale i ubedili me. Imali smo dve rediteljske ekipe koje su radile brzo pa sam ja morao da radim još brže. Na kraju je ispalo 90 epizoda. Taj rad se pogodio sa mojim najvitalnijim periodom života. Sve sam mogao da stignem, i u sudu da radim, i da pišem tu seriju, i obaveze u porodici - i ništa mi nije bilo teško“, priseća se Siniša Pavić.
Neki su, kako kaže, smatrali da na seriju odlazi mnogo novca, ali kada je nakon 22 epizode seriju pogledalo 17 miliona ljudi u Jugoslaviji – ona je postala zlatni rudnik.
„Tražili su mi da pišem dalje i trebalo je imati zrelosti da bi se stavila tačka. Suviše veliki uspeh je bio i sećam se da je Igor Mandić u emisiji Bogdana Tirnanića povodom završetka 'Boljeg života' rekao da bi voleo gledati seriju i narednih 20 godina: 'Interesuje me kako ću ja živeti pa me zato interesuje kako će ti junaci živeti. Oni su postali živi i više se ne mogu sahraniti'“, priča naš sagovornik.
Kada je sve postalo nevažno osim politike
Sa svakom prvom epizodom nove serije takmičio se sa samim sobom.
„Svaka prva epizoda sledeće serije bila mi je lom, a sam sebi sam bio takmac. Trčao sam trku u kojoj nisam imao nikog iza sebe, samo sam vukao teret prethodne epizode. To je bilo jako naporno. Tako je došlo do 'Porodičnog blaga' i na kraju i do 'Bele lađe' kada se ovde sve pretvorilo u politiku, kada je sve postalo nevažno osim nje“, napominje Pavić.
Osamdesetih godina u filmovima „Tesna kože“ Pavić je stvorio Šojića i Pantića da bih ih ponovo oživeo u seriji „Bela lađa“.
„To su dva pola koja postoje u ovoj zemlji. Postoje ljudi koji veruju u ono što se govori i koji veruju u svoju reč. To su Pantić i Giga Moravac. I imate one koji ne veruju ni u šta osim u svoju sposobnost da drugog prevare, a to je Šojić. Pošto je kod nas Šojić decenijama išao gore, a ovi ostajali dole i nastajao je sve veći razmak između njih, doterali smo do 'Bele lađe', gde su svi pametniji od Šojića, počev od njegovog batlera pa do Panjkovića. Svi imaju više soli u glavi, ali svi idu za njim i slušaju ga, jer on ima novac. Mi smo danas u situaciji da novcem ne raspolaže više država koja je imala prosvetiteljske ambicije. Sada novcem raspolažu pojedinci, koji malo kome odgovaraju za taj novac i koji finansiraju produkciju koja teško može da izrodi kvalitetna dela“, kaže Pavić.
Smatra da u Srbiji niko više nije zainteresovan za kvalitetan rad.
„Pre 10 godina u jednom intervjuu na pitanje o budućnosti serija i svom mestu, rekao sam da je očigledno da će serije potisnuti film i da mislim da pisac kakav sam ja u budućnosti televiziji neće biti potreban. Pokazalo se da je to tačno. Danas samo ja ne mogu da završim 'Junake našega doba' koje sam počeo, samo za to nema para, a sve ostalo se vrlo lako i brzo snima. Ta budućnost koju sam osetio na daljinu, stigla je“, primećuje Pavić.
Ko su junaci našeg doba
„Junak našeg doba je čovek koji radi svoj posao pošteno. To zvuči čudno kada se kaže, ali danas je potrebna velika hrabrost da biste svoj običan posao radili pošteno. U toj rečenici se krije sva izopačenost našeg današnjeg života“, zaključuje Siniša Pavić.
Pročitajte još:
