Ovo nije scenario tokom vladavine korone samo u Srbiji, globalni podaci Agencije Ujedinjenih nacija za žene upozoravaju da bi pandemija ovog virusa mogla da izbriše napredak u rodnoj ravnopravnosti postignut u poslednjih 25 godina.
Ne zna se kojima je teže, ženama koje idu na posao ili onima koje rade od kuće, pa istovremeno obavljaju profesionalne i kućne poslove, a najteže je zdravstvenim radnicama.
Iz kovid ambulante pravo u kuhinju
U sektoru zdravstvene zaštite u Srbiji radi čak 79 odsto žena. Jedna od prvih na borbenoj liniji protiv korone je i doktorka Aleksandra Milosavljavić iz Doma zdravlja Vračar u Beogradu.
U prvom talasu pandemije u kovid ambulanti je provodila i po dve nedelje, bez slobodnog dana koji bi posvetila deci, sinovima od 11 i 12 godina.
"Kad dođem s posla prvo bežim u kadu da se istuširam, da im slučajno ne bi prenela virus, a deca jedva čekaju da te vide, zato što je drugačiji način školovanja, on lajn, njima treba neverovatna pomoć oko toga. A kad su išli jedan dan u školu, a drugi ne, bili su potpuno pogubljeni, svakog dana jedva čekaju da dođem, da im pomognem oko škole i da pričaju sa mnom", kaže dr Milosavljević.
Ona dodaje da obožava svoj posao, voli rad u kovid ambulanti, jer je raduje da može da pomogne ljudima koji su u velikom strahu. Rad sa pacijentima nije naporan, naporno je u zaštitnom odelu.
"Telu je potrebno veme za odmor, jer mu nedostaje kiseonik pod tim oklopom, ali kada dođem kući, nisam samo mama, spremačica i nastavnica. Moram da budem i kuvarica, jer je plata lekara toliko mala da ne mogu da zovem i naručujem hranu. Nema odmora, teret je na ženama duplo veći, nego na muškarcima, jer ovo je Balkan, muškarac dođe s posla, legne i odmara se. Retko koji pomaže deci u učenju, to je mali procenat, uglavnom majke vode računa o deci. Oni se ponašaju onako kako su se ponašali pre epidemije".
Žene češće ostaju bez posla
Zoja Vitas ima punu podršku svog partnera, ali tokom pandemije ima drugi problem, ne može da zadrži posao, jer radi u ugostiteljstvu koje zbog korone trpi ozbiljne posledice.
Ima dve odrasle ćerke s kojima ne mora da uči, ali i dvogodišnjeg sina. U prvom talasu korone radila je kao pomoćna kuvarica u jednom restoranu u Beogradu. Međutim, kada je počeo policijski čas, prva je dobila otkaz, jer je u firmu došla poslednja.
"Zatvoreni su i vrtići, nisam imala nikakvu opciju, pošto baba i deda nisu u Beogradu, već u Bačkoj Palanci, malenog nije imao ko da čuva, tako da svakako nisam mogla da radim", kaže Vitasova.
Kada su ponovo otvoreni restorani, zaposlila se u jednom s tradicionalnom srpskom kuhinjom, a nakon dva meseca, ponovo je ostala bez posla, ali, kaže, opet ne može nikoga da krivi.
"Sve se jako komplikovalo, ljudi su generalno jako ugroženi, posebno ugostitelji, imaju problem da isplate radnicima plate, kuvari sada rade za mizerne pare, a to je vrlo odgovoran i težak posao. Radila sam i u jednom fast fudu, nisam više birala, jer treba da se živi, maleni je ponovo krenuo u vrtić, a onda je u avgustu sve počelo ponovo da kuva, baš kad sam našla novi posao, počeo je treći talas, tad sam i ja dobila koronu".
Ponovo je ostala bez posla, ali to ne znači da može da se u potpunosti posveti najmlađem detetu, jer dobar deo dana mora da posveti traženju novog u kome će poslodavac imati razumevanja za njenu ulogu majke, a ne samo kuvarice.
"Jako je teško da se organizujem, prvo što kuvari rade u smenama, ali nekako sam uspevala, pošto su ćerke velike, one uskaču kad sam druga smena. Sve bi bilo mnogo lakše da se ne dešava ovo sa kovidom i da poslodavci nisu toliko opterećeni problemima, svi moramo da zaradimo platu, a kad se radi do 17 časova, to je nemoguće".
Samohrane majke najviše na udaru
Marija Bošković je televizijski novinar - reporter iz Beograda, samohrana majka dva dečaka. U njenom poslu nema tačnog radnog vremena, ne zna se kako će radni dan početi, kada i gde će se završiti. Kad na sve to dodate život sa koronom, malo je reći da joj nije lako.
"Sa starijim detetom nije toliko strašno, četvrti je razred, već je uigran, srećom i dalje ide u školu, pa se održava svest o tome da postoji obaveza, da se svaki dan nešto radi. Međutim, sa mlađim, koji tek treba da krene u školu, a nismo u mogućnosti da ga šaljemo u vrtić, organizujemo svaki dan predškolski program kod kuće. Koliko to može da nadomesti ono što bi dobio u vrtiću, nisam sigurna", kaže Boškovićeva.
Ona ima sreću što u balansiranju između posla, kućnih poslova i brige o deci može da se osloni na svoju majku, nekadašnju učiteljica. Ne zna kako bi bez nje.
"To ne treba da bude rešenje, da nam babe i dede budu stalno na raspolaganju, oni imaju pravo na svoj život, ali u ovoj situaciji nema drugog rešenja. Ne bih stigla da odvedem decu u školu, da ih pokupim na vreme i da stignem da završim kućne obaveze da nije mame. Pogotovo kada nastava traje dva ili tri sata dnevno. U predškolsko više ne idemo, imali smo zaražene u grupi".
Boškovićeva dodaje da i njoj i deci u vreme korona virusa najviše nedostaje društveni život. Ne organizuju i ne idu na rođendane, nema druženja u kućama, u parkiću je sve ređe, jer je sve hladnije.
"Posao je takav da moram i od kuće da radim. Sve trpi. Ne znam ni kako, ni šta bih više menjala. Mogu samo da čekam da se ovo završi, pa da krenemo da živimo normalno, uobičajenim ritnom", kaže Boškovićeva na kraju razgovora za Sputnjik.
