Reč je o tridesetak slika nastalih između 1932. i 1934. godine koje su preteče čuvenih „Šidijanki“ i „Beračica“.
Autorka postavke Dijana Metlić, za Sputnjik otkriva kako je nastao ovaj neobični ciklus Šumanovićevih radova.
Rađene po skicama i sećanjima
„U `Crnkama iz Pariza` imamo dva različita modela, jednu brinetu i jednu crnku, pa bismo mogli reći da je ovo ciklus posvećen tamnokosim divama, ili modelima koje je Sava sigurno upoznao u Parizu, na Monparnasu. Ciklus čini oko tridesetak slika, s tim što nam je ostalo vrlo malo, samo dve skice, odnosno crteža koje je Sava sa sobom doneo u Šid 1930. godine kada je trajno napustio Pariz. Sve ostale slike rađene su po sećanju“, kaže Dijana Metlić.
Da Šumanovieve crnke koje su ostale u senci njegovih plavokosih dama zaslužuju podjednaku pažnju kao „Šidijanke“ ili „Beračice“, uverena je autorka postavke. Ona daje i svoj odgovor na pitanje ko su žene na Savinim slikama, kratke kose i tela ukrašenog nakitom, daleke i neosvojive, tajanstvene kao da dolaze iz neke druge realnosti.
I zavodnice iz filmova utisnute u sećanje
„Pripadnici Pariske škole kojoj je i Šumanović pripadao razmenjivali su modele, tako da su se te dame sigurno pojavljivale i u studiju na Monparnasu gde je Sava i živeo. Ali smatrala sam da to fizički opipljivo prisustvo modela treba proširiti jednom dugačijom interpretacijom i u njima uočiti modele koje je Sava već nalazio u istoriji umetnosti – a koje su bile put ka idealnoj ženstvenosti koju stvara u „Crnkama iz Pariza“. Takođe sam se okrenula i onome što je činilo stvarnost Pariza tridesetih godina, a to je film, fotografija, ilustrovani časopisi. Sigurno je da je Sava bio svestan i sveta i života koji se oko njega odvijao. Verujem da su i te zavodljive crnke - koje su mnogo pre plavuša na velikom ekranu bile poznate, harizmatične i neodoljive - bile utisnute u njegovo sećanje. I on ih je takođe integrisao u svoje „Crnke iz Pariza“, smatra Dijana Metlić.
Ona podseća da je i načinom izrade ovih slika stvoren poseban efekat.
Figure kao da izlaze iz slike
„Rađene su sa izrazito gustom pastom koja kao da ih uzdiže iznad površine platna. Njihove figure, grudi, stomaci, torzo kao da izlazi iz samog nivoa slike tako da imate utisak kao da će se pojaviti u prostoru i formirati trodimenzionalnu sliku koja će postati živa pred vama. Meni se čini da je Savi Pariz mnogo nedostajao i da je „Crnkama“ pokušao da oživi taj duh Monparnasa koji je on zaista živeo. Njegov život u Parizu podrazumevao je ne samo druženje sa pripadnicima Pariske škole i modelima, već i aktivno življenje tog života u noćnim klubovima, u zadimljenoj atmosferi, u Rotondi u kojoj je oslikao jedan stubac što je jedan od dokaza da je bio integralni deo francuske škole slikarstva“, podseća Dijana Metlić.
Da Sava nije samo posmatrao pariski život već i učestvovao u njemu potvrđuju „Crnke“ koje su zapravo jedan segment njegovog aktivnog života u Parizu, smatra naša sagovornica.
Najavljen izlazak u šidski krajolik
„Mislim da je česta pradstava o Šumanoviću kao zakopčanom, introvertnom i gotovo autističnom umetniku pogrešna. On je samo bio veliki gospodin i vrlo uzdržan, naročito kada je u pitanju razgovor o damama sa kojima je provodio vreme u Parizu“, napominje Metlić.
O značaju ovog ciklusa slika govori i podatak da on najavljuje Savin izlazak u prostor i uvođenje šidskog krajolika na sliku.
„Kroz tišine soba koje je još jednom proživeo u ovom ciklusu - sećajući se Monparnasa i govoreći mu `doviđenja` – Sava je konačno shvatio da je Šid postao njegova svakodnevica i prostor njegove tišine. On će konačno izaći iz te sobe u koju se bio zatvorio, otvoriće se prirodi kao velikom izvoru nadahnuća i krenuti u stvaranje novog velikog ciklusa.“
Hodočašće Savi Šumanoviću
Za Savu Šumanovića izjednačiti život i umetnost bila je neminovnost. Pripadao je ljudima koji se potpuno izjednačavaju sa svojim stvaralaštvom, toliko da svakodnevica za njih ne igra nikakvu ulogu.
„Dvadesete godine koje je Sava Šumanović proživeo u Parizu poslednja su etapa nekakvog bezbrižnog i sigurnog života koji je prekinut sa krahom američke berze, a kasnije potpuno preobražen dolaskom nacional-socijalista na vlast. To je vreme kada su mnoga dela modernističkog duha posmatrana kao degenerisana umetnost, a mnogi umetnici stradali ili emigrirali u Ameriku. Sava Šumanović se povukao u tišinu svoga Šida i tamo do samog kraja stvarao neprolazno delo – slike koje i danas sijaju. Zbog toga verujem da je dolazak u šidsku galeriju jedna vrsta hodočašća Savi Šumanoviću“, zaključuje Dijana Metlić.
