Ovo je otkrio za Sputnjik narodni poslanik i lider Prave Crne Gore Marko Milačić, sa kojim smo razgovarali o prvim potezima nove vlasti u Podgorici, kojoj i sam pripada, i izazovima koji su pred ovom državom.
Nagađalo se koja bi to zemlja prva mogla da ugosti novog crnogorskog premijera — šta nam pokazuje to što je Zdravko Krivokapić izabrao kao prvu zvaničnu posetu Brisel i sedište NATO-a?
— Naravno da bih ja došao ovde gde sam sada — u Beograd, ali po čemu sam to ja pametniji od Zdravka Krivokapića i po čemu to ja znam bolje od njega. Ako je premijer odlučio da prvo ode u Brisel i da se sretne sa predstavnicima i Evropske komisije i NATO-a, ja to pozdravljam. Trebalo bi da naučimo kako funkcioniše vlast, na principu poverenja u čoveka koga smo kandidovali. To ne znači bezrezervnu podršku za sve, ali hajde da damo tom procesu šansu. Verujem u Krivokapića kao čoveka i dobro znam kakvo je mišljenje o njemu imao blaženopočivši mitropolit Amfilohije. Ako je premijer izabrao da ide u Brisel, siguran sam da je imao dobre razloge za to.
Ne smeta Vam, dakle, odlazak u sedište NATO-a, iako ste palili zastavu te vojne Alijanse u Podgorici?
— Sad svi to pominju. Sad DPS od toga pravi šou, traže fotografije sa mojih paljenja NATO zastave i traže saučesnike. Pronašli su političkog direktora Prave Crne Gore koji je sada postao pravni savetnik premijera, kao i aktuelnog ministra kapitalnih investicija Mladena Bojanića, koji uopšte nisu bili u stranci zbog paljenja zastave. Moj stav nije promenjen, vezan je za program naše stranke i to niko ne dovodi u pitanje. Međutim, mi smo podržali premijera koji je potpisao sporazum, u kojem jasno piše da se neće dirati spoljnopolitički kurs, zastava, himna i priznanje Kosova. Ako je neko protiv toga danas, zašto to nije demonstrirao kroz nepotpisivanje podrške da Krivokapić bude mandatar? To je licemerno. Smatram da je naš primarni cilj da demontiramo mafijaški režim Mila Đukanovića, a da bi sve ostalo trebalo da stavimo po strani.
Novi ministar spoljnih poslova Crne Gore kaže da sankcije Rusiji više povređuju sentiment određenog broja ljudi kojima je ta zemlja bliska nego samu Rusiju. Da li Vam se čini da su u tom segmentu građani možda malo iznevereni?
— Pretpostavljam da je to deo nasleđenih međunarodnih obaveza. Ja nisam sam zadovoljan tom izjavom i pozvao sam Vladu da ipak preispita tu svoju odluku i da se sankcije Ruskoj Federaciji ukinu. Ne zbog Rusije, već zbog Crne Gore, zbog rusko-crnogorskih odnosa koji su vekovni, tradicionalni i bratski. To pravi štetu samo Crnoj Gori, a naši evropski partneri su svesni da su sankcije Rusiji u stvari sankcije Crnoj Gori, da su to autosankcije i da jedinu štetu trpi Crna Gora. Zato skromno pozivam evropske partnere i sve ljude koji prate sva ta dešavanja da imaju senzibilitet prema tom pitanju, jer nije Crna Gora bilo koja buduća članica EU. Naša istorijska pozicija prema Rusiji nije ista kao neke druge zemlje, naprotiv. Ako već komuniciramo sa EU na bazi suverenih politika, onda treba da shvate da ne treba da imaju takav jednoobrazan odnos prema svim zemljama, ne može ukidanje sankcija Rusiji od strane Crne Gore da nanese štetu bilo kome. Sa svojim zahtevima o sankcijama oni štete Crnoj Gori i štete ugledu EU u Crnoj Gori, jer naši građani to doživljaju kao određenu vrstu diktata i servilnosti. Nije, međutim, mali pomak ni to što je za sada nestala bar antiruska histerija. Nova stvar je što nova parlamentarna većina ima želju za izgrađivanje i ozdravljenje odnosa sa Rusijom.
Odnosi novog premijera sa zvaničnicima u Srbiji nisu počeli baš najbolje, ali su se strasti malo smirile. Da li bi nova Vlada mogla da poništi odluku o proglašavanju ambasadora Srbije Vladimira Božovića personom non grata?
— Ti odnosi moraju pod hitno da ozdrave, jer smo se mi za to i borili. Pozivam i vrh Srbije i premijera Krivokapića da sve urade u interesu građana ove dve bratske zemlje. Nakon izbora su tenzije bile nešto veće, bilo je teških izraza sa obe strane, ali ostavimo to iza sebe. Siguran sam da je mnogo toga i plod nekog neiskustva, ali treba da se okrenemo boljim odnosima. Radujem se što pre prvim zvaničnim susretima na najvišem državnom nivou, koji bi mogli da se dese odmah nakon Brisela. Što se tiče ambasadora Srbije, ja nisam čovek procedura i razumem želju nove vlasti da budu legalisti dok ne dođe do promene zakona, ali ako postoji mogućnost, onda ta odluka treba da se opozove. Argument više je što je i sam ministar vanjskih poslova rekao da to on ne bi uradio na taj način, već da bi ambasadora pozvao na razgovor, ali ne treba ni zanemariti činjenicu da Srbija nije posegla za reciprocitetom.
Ministar pravde Vladimir Leposavić rekao je da je Nacrt izmena Zakona o slobodi veroispovesti pri kraju. Kada bi Skupština mogla da raspravlja o njemu?
— Mi smo uz pomoć tog Zakona oborili vlast i prema njemu imamo najveću obavezu. Đukanović je srušio sebe kroz udar na Crkvu i taj Zakon. Naša braća iz drugih verskih zajednica nisu shvatila da je odbrana ovog Zakona bila odbrana za sve njih. U Nacrtu se predlažu izmene spornih članova, jer bi njegovo povlačenje ponovo dovelo do radikalizacije društva i produžilo bi ceo proces koji bi odgovarao DPS-u. Ukoliko bi verske zajednice nakon ovih izmena insistirale na novom Zakonu, izašlo bi im se u susret, ali ne bismo imali pravnu prazninu. Mislim da će Nacrt uskoro biti u Parlamentu, samim tim što je ministar Leposavić rekao da je on pri kraju i ne vidim da bi bio sporan za sve konstituente nove skupštinske većine. Neopisivo se radujem njegovom izglasavanju, jer će tog dana naš mitropolit biti najsrećnija duša u ovom kosmosu, a naša obaveza prema njemu je nesaglediva.
Milo Đukanović, međutim, navodi da SPC ugrožava suverenitet i da je obavila važan deo posla za „velikosrpski nacionalizam“. Koliko u tome ima istine i zašto mu je i dalje važno da se obračunava sa Crkvom?
— A šta mu je drugo ostalo? Njemu je odavno polarizacija društva bilo glavni temelj vladavine i to nastavlja i sada. Postavlja se kao zaštitnik Crne Gore, formiraju se komitski pokreti za odbranu od nekog navodnog velikosrpskog šovinizma i okupacije. Da nije tužno, bilo bi komično, jer politički zlonamerne najviše boli što smo mi ovim Zakonom najviše zaštitili Crnu Goru. On je tu zemlju najviše degradirao od kada postoji. Njegove optužbe nemaju veze sa realnošću. Mi smo sve sa mitropolitom Amfilohijem radili upravo iz ljubavi prema Bogu, Crkvi i Crnoj Gori. Ne bi me čudilo da on iz DPS-a pređe u neki komitski pokret ili da pridoda DPS-u naziv „komitski“. O njegovom očaju najbolje govori činjenica koju sam juče saznao iz vrlo pouzdanog izvora, a to je da je on postao koordinator Demokratske partije socijalista uoči lokalnih izbora u Nikšiću za mesnu zajednicu Rastoci. To je mesto odakle je on, prigradsko naselje u Nikšiću i bez omalovažavanja za bilo koju mesnu zajednicu, on sa pozicije predsednika države DPS-a ide na poziciju koordinatora samo iz razloga jer vidi da taj njegov „Titanik“ podela uveliko tone, a da će konačno potonuće doživeti baš na izborima u Nikšiću.
Hoće li novi ministri policije, ali i pravde imati dovoljnu podršku svih faktora od kojih zavisi njihov rad da prevaziđu otpor onih koji će se boriti da sačuvaju stečeno, ali i da ne odu u zatvor?
— Mi moramo da im damo podršku, ali ne bezrezervnu, jer smo se i borili da možemo da kažemo šta mislimo, a da ne budemo sankcionisani. Prava Crna Gora će se truditi da bude konstruktivan akter u novoj parlamentarnoj većini, a što se drugih tiče, to zavisi i od ministara šta budu nudili. Ipak, svi moramo da shvatimo da je ovo proces i da ne može sve biti odjednom. Puno polemika je izazvala izjava ministra policije Sergeja Sekulovića oko promene čelnog čoveka Uprave policije Veselina Veljovića i on je tu predočio kako u zakonu stoji — da prvo treba da se izabere neko ko bi bio u v.d. stanju i da to može da traje maksimalno šest meseci. To je zbog partijskog interesa loše primljeno, ali niko ne treba da sumnja da bih bio najsrećniji čovek na svetu da se juče desila ta promena. Međutim, u pitanju je proces, a ne govorimo o godinama, već danima i mesecima. To je ono što je mandatar tražio, da ga ne napadaju, jer je potrebno zadovoljenje zakonodavnih normi. Ja bih najviše voleo da je Đukanović već sada na propitivanju u Tužilaštvu, ali mi za to nemamo tužioce, a da bismo došli do njih, treba nam 49 glasova. Shvatimo da postoji politička volja da se uhvatimo u koštac sa organizovanim kriminalom ne samo parlamentarne većine, već i međunarodne zajednice koja u tome najavljuje pomoć. Oni mogu da izvrše pritisak na DPS kako bi glasali za novog tužioca. U svemu tome treba biti mudar i izbeći zonu servilnosti. Ovo je sve drugačije nego 30. avgusta — do tada je bila borba za državu, a od tada je vođenje države.
Pročitajte i:
