Iako pod pritiskom geopolitičkih prilika, u Crnoj Gori postoji konsenzus među ljudima koji su pobedili režim Mila Đukanovića da se stvari moraju menjati i na njima je ogromna odgovornost, kaže Ković za Sputnjik.
On dodaje da ipak imamo slobodu i odgovornost da možda to nasleđe i upropastimo, a ono se odnosi i na Srbiju i na Crnu Goru.
„Imam utisak da na srpskoj strani, koja je vrlo kritički nastrojena prema mandataru Zdravku Krivokapiću i njegovim saradnicima, ipak postoji svest o tome da se ta Vlada mora podržati, što im je poručio i vladika Joanikije. A koliko će ta Vlada trajati? Iako je svi doživljavaju kao neku privremenu, važno je da ona izgura svoj mandat do popisa i izbora koji moraju biti slobodni. Kada Crna Gora bude dobila prvi put u svojoj istoriji, nakon onih u vreme kralja Nikole, slobodne izbore, onda ćemo moći da kažemo da je demokratska“, rekao je Ković.
Zapad bi da zavadi svetovnu i crkvenu Crnu Goru
Sa druge strane, naš sagovornik dodaje da aktuelni predsednik Crne Gore Milo Đukanović trenutno sedi i čeka — odgovara mu da na čelo SAD dođe Džozef Bajden, kao i sukobi u crnogorskom pobedničkom krilu.
Ipak, Ković naglašava da sadašnja vlast u odlasku nije gotova i da je zbog toga ogromna odgovornost na ljudima oko Krivokapića, u Demokratskom frontu, ali i na SPC u Crnoj Gori.
„Svi treba da budu svesni da postoji i ’druga familija‘ koju čine ljudi koji pokušavaju da održe kontinuitet sa bivšim režimom i razumljivo je da strane ambasade moraju za nešto da se pitaju. Zapadne ambasade imaju način da poremete stvari u Crnoj Gori, ali, sa druge strane, ne treba im davati suviše. Dakle, mora se u nekom trenutku povući crta i ne treba ambasadama SAD i Velike Britanije dati ono što se ne mora i ne može“, naglasio je on.
Optužbe da crkva određuje ministre u novoj Vladi Crne Gore, Ković vidi kao pokušaj da se zavadi svetovna i crkvena struja. Naglašava da na to ne bi trebalo da se nasedne, jer je to igra pripadnika „druge familije“ i zapadnih ambasada.
„Nije reč samo o Crnoj Gori, sa litijama je počeo jedan širi proces oslobođenja srpskog naroda. Crna Gora je mala, ali simbolički ogromna i nova vlast bi morala da shvati da od njih mnogo toga zavisi, ne samo sudbina Crne Gore, nego i naša sudbina ovde u Beogradu, sudbina Banjaluke, Pala, Srba u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Mislim da tamo ljudi bez obzira da li se nalazili na političkoj ili crkvenoj strani, imaju visoku istorijsku svest i da će izgurati sve ovo do kraja“, uveren je Ković.
Mnogi bi se radovali sukobu crkve i države
Naš sagovornik podseća da su mitropolit Amfilohije i patrijarh Irinej predstavljali dve stranice Srpske pravoslavne crkve. Jedna je bila borbena, ustanička koju je predstavljao mitropolit Amfilohije, koji je ceo život proveo u borbi sa državom — od Titove komunističke „brozomore“, kako ju je zvao, do Milove, a u međuvremenu se sukobljavao i sa Slobodanom Miloševićem i sa Aleksandrom Vučićem.
„To je njegov život, to je ta samosvesna SPC koja ne želi da se podredi državi. Ona je u svojoj istoriji dugoj 800 godina duže živela u tuđim državama nego u svojim. S druge strane, patrijarh Irinej pripada tradiciji koja traži sa državom zajednički jezik i pristupa očinski. Mi imamo mnogo neprijatelja koji bi se poradovali otvorenom sukobu između crkve, patrijarha i recimo predsednika republike. To je patrijarh vrlo dobro znao i zato nije želeo da im dâ tu vrstu satisfakcije koja bi bila opasna“, objasnio je profesor Ković.
Njih dvojica su se, dodaje on, sastajali na Kosovu i Metohiji, a sa tim nema igre, jer je reč o svetinjama i kosovskom zavetu koji je osovina cele srpske istorije — žrtvovati sebe za bližnje.
Ova dva duhovnika SPC su predstavljala snažne karike u beskrajnom lancu, ali crkva nastavlja da živi i posle njih. Ković naglašava da mi imamo ogromne snage u SPC i verni narod koji je glavna snaga naše crkve. Uprkos svim sukobima i pritiscima, dovoljno je samo pogledati koliki ugled uživa naša Srpska pravoslavna crkva i to se neće promeniti, uveren je naš sagovornik.
