Miroslav Toholj je u svet knjižnjvnosti ušao romanom „To sniva lamparija” 1979. godine, da bi usledili „Gospodar srca” (1987), „Stid” (1989), „ Kuća Pavlovića” (2001), „Zvona za Trojicu“ (2010) i „Sestre“ (2013). Objavio je i knjige pripovedaka „Apotekarkin raj i muške stvari”, „Mala Azija i priče o bolu”, „Venčanje u vozu”.
Dobitnik je nagrada „Branko Ćopić”, „Ivo Andrić”, „Borisav Stanković”, „Svetozar Ćorović“...
U Sarajevu je živeo do aprila 1992, potom na Palama, a od 1998. je u Beogradu.
Povod za razgovor sa Miroslavom Toholjem, aktuelnim načelnikom Odeljenja za izdavačku delatnost Medija centra „Odbrana“, jeste zbornik „Savremena srpska proza“ u izdanju Narodne biblioteke „Jefimija“ u Trsteniku, posvećen njegovom književnom portretu.
Beograd kao egzotika
Prvi deo zbornika, sa autorizovanim izlaganjima učesnika istoimenih susreta, održanih prošle godine u Trsteniku, posvećen je Vašem stvaralaštvu, a drugi temi „Ideološka tumačenja srpske knjižvnosti“, što nije slučajno, jer su i Vaša književna dela bila izložena ideološkom čitanju. Kako je to uticalo na percepciju Vaših dela i na Vas kao stvaraoca?
- Ja nemam taj utisak da je išta osporavano od onoga što ja radim, izuzev nekih detalja u mojoj biografiji. Ratnih devedesetih bio sam član četiri vlade Republike Srpske i ljudi koji imaju problem što Srbi postoje igde, pa i u Srbiji, imali su razne primedbe i pisali gadosti o meni, ali mene taj paralelni svet ne zanima. Ima mnogo drugih koji mene okupiraju i o kojima pišem. Spadam u one ljude, kojih je sve više u svetu, koji su izmešteni iz prostora u kojem se formirao njihov habitus, svest, rukopis i oni sami kao ljudi, - iz Sarajeva, gde sam lepo živeo sa porodicom. Beograd je bolji grad, ali ja više nemam vremena da se formiram prema Beogradu, a ne mogu očekivati da se on prilagođava meni. Bio bi to sizifovski posao. Tako da živim neku vrstu egzotike. Živim stalno kao da sam na turističkom putovanju po Kini, Nemačkoj ili Austriji. Svaki put se iznenadim kada se akademici, profesori univerziteta bave onim što sam radio, jer sam to radio za sebe, a ne podilazeći ukusu okoline, kulture u kojoj živim i delujem. Oni pretresaju stvari do kojih sam dolazio nekada olako, a ponekad teškom mukom. To me začudi i obraduje, jer koliko god sam radio da ugušim ličnu sujetu, to nju razbudi, malo nahrani i idemo dalje.
Jovan Delić Vas naziva ne baš krotkim savremenikom.
- Verovatno ima u vidu polemike koje sam davno vodio uglavnom po beogradskoj štampi sa nekim važnim ljudima. Čak sam polemisao i sa Ivicom Dačićem, sadašnjim predsednikom Narodne skupštine Srbije, u vezi s pritiscima iz Beograda na Parlament Republike Srpske, tada u nastajanju. Sve se to završilo pristojnim poznantstvom i odnosom. U tim polemikama bile su logičke, ali vrlo oštre teze, ili kako bi profesor Delić rekao, ne baš krotke.
Pisanje kao samopovređivanje
Kažete da već 40 godina pišete da biste sebi razjasnili sve što Vas okružuje i što Vam se dešava. Uspevate li u tome?
- Naravno. Već 40-tak godina u meni tinja pitanje koje je postavila sekvenca filma „Andrej Rubljov“ Tarkovskog kada freskopisac kaže „ja nemam o čemu više da razgovaram sa ljudima“ i ulazi u potpunu ćutnju, kartazijansku. Ja sam tu rečenicu vezao za neki moj nač in razobličavanja, ne spoljašnjeg, već unutrašnjeg sveta, gde su najjača čovekova čula. Moja komunikacija sa spoljnim svetom je sve usporenija i bezvoljnija, a okretnutost ka sebi sve jača, šira, bogatija, masivnija po temama koje samom sebi postavljam.
Da li zbog toga u novom rukopisu svoj pisaći pribor upoređujete s iglama za samopovređivanje?
- Svako pisanje ako nije samopovređivanje, nije ni umetnost. Kada izreknete neku dobru misao o životu oko vas, onda vam od tačnosti pođu suze na oči. Isto je i kada takvu misao nađete u tuđem rukopisu. Spotaknete se o snagu i tačnost tog mesta. Bez samopovređivanja pisaćim priborom ne bih bio pisac kako mi nalažu moje unutrašnje potrebe. Novi rukopis je jedno samoispitivanje u fragmentima. Veoma je obiman i dugo je nastajao. Kada nisam imao koncentraciju za pisanje nečeg obimnijeg od 1992. do 1997. godine, onda sam ostavljao kratke tekstove koji su se uklopili u široku fresku mog ophođenja prema svemu što je u meni, oko mene, što sam čuo ili video, saznao. Te teme su se same od sebe otvarale, kao silni rudnici. Ljubomorno sam je skrivao od sebe, izdavača i od prijatelja i narasla je i zaokružila se kao knjiga. Ne znam da li je roman, esej ili neka vrsta rasutog tereta. Sve bi to mogla da bude.
Bol - poetska i filozofska orjentacija
Naslov novog rukopisa je „Sedma stanka“?
- Rukopis ima i podnaslov „Put ka kapiji“. Sedma stanka je tačno pola pređenog puta od Pilatove sudnice do Golgote, puta koji je prešao Isus Hrist. Ima 14 stanki i na svakoj se pojavila nova dimenzija bola, patnje Hristove i suza. Sedma je na kapiji na kojoj se izlazilo iz starog Jerusalima. Mi i ne znamo koja je pokora i bol u duši Hristovoj. Ako je morao da iskupi sve grehove čovečanstva, onda možete zamisliti koliko je morao da ispašta na tom delu puta do mesta gde će biti razapet.
Bol provejava iz svake Vaše rečenice, svakog Vašeg dela. I u ovom zborniku Jovan Delić primećuje Vaše uverenje da tamo gde je premalo bola, premalo je književnosti.
- To je poetska ili filozofska orjentacija svakog pisca. Branko Ćopić je pisao dosta teške i bolne knjige, ali je bol video kroz prizmu humora. Istovremeno se smejete i tišti vas ono o čemu on piše. Svaki pisac ima neku svoju stazu da dođe do ogoljene ljudske suštine, tako se i moje osećanje okrenulo ka bolu čak i pre nekih bolnih iskustava. Uvek gledam pozadinu. Čak i kada su stvari karnevalski razmeštene, kada je slika vesela, ja iza toga vidim tugu i pokušavam da je prenesem na papir. Ako uspem, onda je to osećanje bola, koje nema svoje poreklo. Bol je imanentan svakom čoveku i kada sudimo ljudima, ponašamo se nepravdeno i neprimereno, jer ne znamo količinu nevolje i muke koja se u tom čovelku nataložila. Nisu samo veliki događaji bolni, mogu biti i sitnice. Dete se rasplače i u trenutku ima već četiri suze koje jedna drugu prate na licu. Odrastao čovek guta, pa se sve to spušta u dušu. To su iskustva koja pokušavam da prenesem na papir.
Vratila bih se na još jedan segment iz Vašeg novog rukopisa gde kažete da gramatički kvalifikativ reči „književnik“ upućuje na „prokletnik“ i „otpadnik“.
- U tom novom rukopisu je sve dovedeno u pitanje. Sve dovodim u sumnju. Bez sumnje nema postojanja. Ko smo mi? Da li sam ja književnik Miroslav Toholj? Ili sam samo književnik? Ili sam samo Miroslav Toholj? Ili sam biće bez ijednog i drugog određenja? Ja ne volim reč književnik i uvek sam molio da me ne potpisuju tako. A to me stalno pratilo, jer je u šifrarniku tako navedeno. Ne mogu da napišem „pisac“, jer svako ko piše rukom je pisac. Šta znači književnik? Da li je to onaj koji nosi knjige ili ko čita ili ko piše knjige? Sve to može biti istovremeno. Isto je i sa prokletnikom.
Reči nas otkrivaju i sakrivaju
U svim knjigama je izuzetno važan Vaš odnos prema jeziku?
- Pre neko veče u seriji koja se događa na Krfu, čujem reč koja nije mogla biti izgovorena tada, jer nije bila svetu poznata, nije ušla u rečnik sveta. U pitanju je reč „apsurdno“, koja nije mogla biti izgovorena 1916/1917. zato što je Alber Kami sa „Mitom o Sizifu“ pojavio mnogo kasnije i tu reč uveo u jezik ljudi i njeno značenje u našu svest. Bavim se rečima. Ponekad pitam svoju decu zašto se kaže za komjuterom, a pred televizorom, kada je ekran u pitanju u oba slučaja. Jezik je vrsta čipa koja memorišu svest. Reči nas otkrivaju i pokrivaju, sakrivaju naše biće, naš karakter. Rečima se moramo baviti. Jednom sam pročitao da je knjige Dostojevskog sam jezik napisao, da je Dostojevski samo beležio jezik. Stalno razmišljam o rečima. Od buđenja do sna samo vrtim reči u glavi i ona mi daju nadahnuća i inspiraciju. Jezik obeležava moje likove. Jezik je piscu ono što je slikaru boja. Bez brige o rečima, ne može se za nekog reći da je pisac. On piše knjige, ali nisu autentične. Roman može da opravda svoje postojanje samo jednom rečenicom koju recimo majka izgovori sinu, otac ćerki ili prijatelj prijatelju. Jedna autentična rečenica koja će uhvatiti sam kosmos.
Koje Vam reči sada najglasnije odzvanjaju?
- Uglavnom reči koje su možda zaboravljene. Poslednje reči koje sam stavio na papir da bih ih ispitao jesu „mogbudne“ i „htedbudne“. Mehanizam kako su te reči nastale i šta znače čoveku koji ih izgovori predstavlja već mali pasus, možda kratko poglavlje o nekom neimenovanom biću. Sve rečnike sam iščitao - 18 tomova rečnika Srspke akademije nauka i umetnosti i šest tomova rečnika Matice srpske i Šlaljićev rečnik turcizama. To pisac mora da radi. Ne postoje više reči koje su za mene nedostupne. Ovladao sam i onim neponesenim iz detinjstva, iz hercegovačkog kraja, imam pravo da upotrebim i reči koje Lale govore, ili Šumadinci. Srpski jezik je moj novi zavičaj, moje mentalno mesto prebivanja i stanovanja.
Pročitajte još:
