Bajdenovci su uporni u stavu o nesumnjivoj pobedi, Trampovci da se odigrala najveća krađa glasova u američkoj istoriji. Poluistine se šire, laži su već tri puta obišle globus, postale dogme, u njih se više ne sumnja, niti se ostavlja prostor da budu opovrgnute.
Da li je Tramp poražen ili Bajden falsifikator, zavisi od ugla gledanja i ubeđenja. Amerika je politički raspolućena, ali se i svet deli po ovoj temi. Posledice će biti veće nego što su pesimisti predviđali tokom duge predizborne kampanje. U tom kontekstu posmatrano, donekle je i svejedno ko će i kako biti proglašen predsednikom.
Na unutrašnjem planu, ključna pretnja je izgubljeno poverenje u sistem. Rezultate izbora niko do sada nije dovodio u pitanje. Al Gor je 2000. godine naposletku odustao od „teranja maka na konac“ i prihvatio tesan poraz (271 prema 266 elektora za Buša Mlađeg), baš da bi sačuvao poverenje u sistem. Kasnije je za svoj politički angažman postao Nobelov laureat, u istoriju nije smeo otići kao gubitnik. Bez tog poverenja u krajnjoj liniji nema ni američkog ekscepcionalizma, uverenosti u izuzetnost, civilizatorsku misiju.
Neverovatne istine o američkim predsedničkim izborima
Drugi zloupotrebljavaju medije, kradu izbore, falsifikuju zapisnike, pribegavaju raznim marifetlucima, potreban im je nadzor i pečat kojim se proces legitimizuje. A ko drugi to može pečatirati osim moralno superiorne nacije?
Izborne nepravilnosti se dešavaju i u zapadnim zemljama, nisu strane ni američkim političarima, u poslednjoj deceniji su čak izražene. Nema ni govora o „fer utakmici“, jednakoj zastupljenosti, sprečavanju zloupotreba državnih institucija da bi se pomoglo jednom kandidatu. Makron je zahvaljujući tome pobedio, a po istom obrascu sve je činjeno da Tramp izgubi.
Ipak, ovoga puta otišlo se i korak dalje. Neverovatno je da Bajdenu iznenada stiže tačno onoliki broj „glasova poštom“ koliko mu je dovoljno da prestigne suparnika u pojedinim saveznim državama. Neverovatno je kako se koriste očigledne i nimalo sofisticirane metode za nameštanje izbornih rezultata. Neverovatno je da američke službe ili na njih naslonjene nevladine organizacije znaju tačne rezultate izbora svega nekoliko sati po zatvaranju birališta bilo gde drugde u svetu, osim u sopstvenoj državi.
Ni Bajden ni Tramp neće odustati
Gubitak poverenja neumitno vodi ka izraženijoj političkoj polarizaciji i nepremostivim podelama. Bajden neće odustati od „pobede“, isto tako Tramp neće odustati od osporavanja celokupnog procesa.
Neodustajanje Trampa može se manifestovati na mnogo načina, ne završava se na Vrhovnom sudu. Njegov rezultat daleko je od lošeg, osvojio je 8,5 miliona glasova više nego pre četiri godine, vraća republikance u igru za sledeće izbore za Kongres, verovatno im omogućava da zadrže većinu u Gornjem domu, sam Tramp može sa postignutim na čelo partije, zatim i u Senat. Kako je „duboka država“ radila njemu o glavi, u naredne četiri godine radiće on njima, podgrevajući unutrašnje tenzije do tačke ključanja.
Na spoljnom planu konsekvence su još gore. Američka meka moć dugo je činila silnije sredstvo širenja globalnog uticaja nego nuklearne bojeve glave, nosači avioni i štampanje dolara zajedno. Mnogi su želeli da budu kao Amerika, da se poistovećuju, da prihvataju američke vrednosti. Američki sistem, bez obzira što se pod njim podrazumevalo i svašta i ništa, postaje etalon za druge države, američki kulturni obrazac model za druge narode i transformaciju njihovih kolektivnih identiteta.
I Evropa će preispitati uticaj Amerike
Šta će od toga nakon ovih izbora ostati? Ne mnogo! Iako sporo i neubedljivo, čak će i Evropljani početi sa preispitivanjem korisnosti i štetnosti američkih uticaja, zapravo nastaviće proces koji se već odigrava na društvenoj periferiji i intenzivnije i sveobuhvatnije.
O onom nezapadnom većinskom delu sveta ne treba mnogo ni trošiti reči. Tamo se i pre ovih izbora daleko u toj stvari odmaklo. Milorad Ekmečić je svojevremeno zaključio: „Pogrešno je reći da Amerika vodi ratove. Bolje je u istini reći da ratovi vode Ameriku“. Ratovi su oblikovali ne samo američku spoljnu politiku, nego i američko društvo. Uostalom, to je i najradikalniji izraz teze o beskompromisnoj konkurentnosti kao akceleratoru razvoja.
Novi rat se odigrava unutar sistema, laži munjevitom brzinom obilaze globus, naočigled celog sveta u Americi se dešavaju sve one stvari zbog kojih su Amerikanci do sinoć optuživali diktatore, autokrate, organizovali revolucije, obojene ili oružane, svrgavali režime, „donosili demokratiju“, „osiguravali slobodu“, „obezbeđivali poštovanje ljudskih prava“. Za najveći deo sveta, onaj nezapadni deo, Amerika se više ne samo ne može slediti, već se tu i nema šta slediti. Osim za vlastoljubive samodršce, onaj deo elite koji će krivotvorenje narodne volje lakše provoditi u delo pozivajući se baš na američki primer.
Svakako, bez Sjedinjenih Država ne mogu se zamisliti savremeni međunarodni odnosi. Naravno, teško je zamisliti i budućnost svetske politike bez američkog upliva, kako zbog političkog nasleđa, tako i zbog potencijala za regeneraciju pokazanog u prethodnim istorijskim razdobljima. Ali to nikako ne znači i da će pozicija biti kao do skoro.
Američki predsednik postaje tek bleda kopija autoriteta koji su posedovali njegovi prethodnici. Unutar sebe podeljenoj, u globalnoj areni oslabljenoj, Americi neće biti lako prilikom suočavanja sa novim okolnostima i posledicama koje će se umnožavati. I te posledice biće veće ako se u ovim okolnostima pokuša sa verovatnim i oprobanim metodom — homogenizacijom društva kroz izmišljanje spoljnog neprijatelja.
Jer se do sada establišmentu verovalo kako unutar zemlje, tako delimično i van nje. Od sada, poverenja u sistem više nema. Istina je izgubila. A laži, iako često korisne, loš su temelj za zidanje novog koncepta ili renoviranje starog.
Pročitajte i:
