Danas neke zemlje na postsovjetskom prostoru žele da raskrste sa tim ruskim nasleđem, dok se druge zalažu za njegovo očuvanje.
Bivši predsednik beloruskog parlamenta Stanislav Šuškevič, koji je 1991. godine bio jedan od potpisnika istorijskog dokumenta kojim je rasturen SSSR, sada predlaže da se poništi odluka donesena na referendumu 1995, kojom je ruski jezik postao paralelno sa beloruskim službeni jezik Belorusije.
Iako je na tom referendumu 83,3 odsto Belorusa glasalo da se ruskom dâ status službenog jezika, Šuškevič, kao i jedan broj lidera beloruske opozicije, smatra da bi jedini službeni jezik u toj zemlji trebalo da bude beloruski. On ne osporava činjenicu da između Belorusa i Rusa nema sukoba, ali tvrdi da se beloruski istiskuje, kao i beloruska kultura. Ipak, Šuškevič je svestan da će taj proces ukidanja ruskog jezika biti „prilično složen i dug“.
Lukašenko brani ruski jezik
S druge strane, predsednik Aleksandar Lukašenko je rekao je da neće dozvoliti „puzajuće uništavanje“ ruskog jezika u Belorusiji i naglasio je da ljudi treba da govore jezikom koji žele.
U svojim analizama ruski politikolozi ukazuju na to da Šuškevič, kao i jedan broj lidera beloruske opozicije, guraju zemlju „na ukrajinski put“.
Kijevske vlasti već godinama vode otvoren rat protiv svega što je rusko — zabranjuju ruski jezik u školama, ukidaju ruske radio i televizijske kanale, zabranjuju filmove i knjige, pokušavajući da ruski jezik sasvim potisnu iz društva, kršeći na taj način prava miliona ruskogovorećih građana u toj zemlji. Ruski mediji navode da trećina društva ruski smatra svojim maternjim jezikom, dok ga oko 60 odsto građana Ukrajine redovno koristi u svakodnevnom životu.
U jeku totalne ukrajinizacije, Vrhovni sud te zemlje je zabranio predsedniku zemlje Vladimiru Zelenskom da se služi ruskim jezikom dok obavlja svoje službene dužnosti i naložio mu da govori samo na službenom — ukrajinskom jeziku.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza mnoge novonastale nezavisne države započele su politiku takozvane derusifikacije, iako u nekim od tih zemalja i danas žive ruske manjine koje se suočavaju sa raznim oblicima diskriminacije, uključujući i jezičku. To je posebno izraženo u baltičkim zemljama.
U Letoniji, recimo, postoji samo jedan državni jezik — letonski, dok ruski koji je maternji za skoro 40 odsto stanovništva, ima status stranog jezika.
U postsovjetskim zemljama ga se ne odriču baš svi
Formalno, do 1990. godine svi jezici sovjetskih naroda su bili jednaki u svojim pravima, a tek je zakonom „O jezicima naroda SSSR-a“, 1990. godine, ruski utvrđen kao službeni jezik SSSR-a.
Ruski jezik se kao obavezni predmet pojavio u svim školama Sovjetskog Saveza 1938. godine i to je bio jezik koji je povezivao i spajao sve narode koji su živeli na tom prostoru. Za uspešno upravljanje državom, njenim oružanim snagama i industrijom bio je potreban jezik koji bi svi mogli da razumeju i da na njemu komuniciraju. To je, između ostalog, doprinelo ekonomskom rastu i kulturnom razvoju.
I danas u mnogim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza ruski jezik ostaje jedan od najvažnijih jezika. Predsednik Moldavije Igor Dodon smatra da se ruski jezik mora vratiti u obavezni školski program. Govoreći o statusu ruskog jezika u toj zemlji, Dodon je nazvao greškom činjenicu da je ruski pre nekoliko godina prestao da bude obavezan u školama i uveren je da znanje ruskog jezika može biti velika prednost za građane.
Pročitajte još:
