Svet je ovih dana šokiralo brojanje glasova u „prvoj zemlji demokratije“. Šta se zapravo dogodilo planeti dok je trajalo višednevno prebrojavanje glasova u SAD?
Prvo, odmah smo saznali da su ruski i kineski hakeri podbacili ovog puta. Definitivno, nisu ispunili očekivanja i predsednički izbori u Americi su proglašeni legitimnim već posle 48 sati, dok su izbori iz 2016. godine osporavani četiri godine. Ono što nije podbacilo u SAD, jesu mediji koji su, prema rečima aktuelnog predsednika Donalda Trampa, svojim prognozama tendenciozno smanjivali njegove šanse i otvoreno podržavali protivkandidata Bajdena, pa su i ovoga puta uspeli značajno da promaše rezultate u mnogim državama.
Moderni principi novinarstva su izgrađeni u SAD i svugde u svetu se uči da bi pristrasnost trebalo da bude što manje uočljiva i da je nezavisnost medija osnovni princip rada novinara. U Americi je danas medijska slika polarizovana do mera religije, otvorena pristrasnost nije izuzetak, već pravilo i tu nema ni pokušaja da se bude objektivan.
Istina — može, ali samo ako je naša
Saznali smo za „Fact-checking“ — termin koji se upotrebljava na društvenim mrežama ukoliko se sumnja da iskazana objava nije tačna. Sistem provere se naročito odnosi na one koje prati veliki broj ljudi i koji imaju uticaj na druge, poput, u ovom slučaju, predsednika Trampa.
Sudije koje donose odluke o istini, kao najvećoj vrednosti, nisu nam vidljive u virtuelnom prostoru. Niko ne može biti sudija u sopstvenom slučaju — rekli bi pravnici. Ali, ko ima monopol da odluči da li su objave tačne ili ne, čak i pre momenta verifikovanja istine? Ukoliko već ne možemo da vidimo tu grupu ljudi koja definiše istinu, onda bi bar trebalo da izađe neki „zbornik utvrđene istine“, pa da sloboda govora konačno dobije smisao i direktno zavisi od kodeksa npr. neke veritas universalis — sveopšte istine. Samo se plašim da bi, u tom slučaju, ovaj svet bio verovatno previše unison, a podsećao bi i na jednu poznatu futurističku knjigu u kojoj budućnost nije baš svetla...
Termin „Fact-checking“ se može najbolje uporediti sa teniskim sistemom „Hawk eye“. U narodu poznatijem pod imenom sokolovo oko, a nije deo brigade Komunalne policije, već se koristi kada igrač sumnja u odluku sudije i traži proveru. Razlika između „Hawk eye“ i „Fact-checking“ sistema, čija je svrha da utvrde istinu, nalazi se u tome da „Fact-checking“ istinu utvrđuje i pre nego što se nešto dogodi. Tako je, na primer, prenos konferencije predsednika Trampa, kada je izgovorio reč „prevara“ povodom izbora, dramatično prekinut na nekim medijima, jer im ne odgovara da se čuje mišljenje koje će tek morati da se proveri na sudovima i ponovnim prebrojavanjem glasova.
Šteta što termin „Fact-checking“ nije izmišljen nešto ranije, na primer pre bombardovanja pojedinih zemalja. Međutim, na radost pojedinih domaćih pobornika „fektčekerizma“ kao pravca razmišljanja u oblasti cenzure, koji se inače rado pozivaju na demokratiju i slobodu govora, „Fact-checking“ je primer poželjnog ponašanja medija. Istina se po njihovom mišljenju vrlo lako utvrđuje, pošto se slaže sa onim što oni smatraju tačnim, te ne vide problem što činjenice mogu to da opovrgnu.
Demokratija na kašičicu
Pored „Fact-checking“, neopravdano nezapaženo je prošla još jedna sjajno umivena definicija za terorizam. „Njujork tajms“ je opisao delatnost Hašima Tačija za vreme rata kao poteze vođe pobunjenika tokom borbe za nezavisnost. Kreativnost svakako ne nedostaje u medijskom svetu, ali ni pojedinim domaćim analitičarima, koji su odluku Tačija da ode na suđenje i podnese ostavku uspeli da protumače kao čin herojstva. Kataklizmična 2020. godina Srbiji je donela apologete za lik i delo Pavelića i Tačija. Tobož razumevanje, pozivanje na ljudska prava i još aplaudiranje državničkoj odluci predaje „fektčekerima“ iz Haga. Isti ti pobornici „fektčekerizma“ rado zaboravljaju da kažu kako su se sprovodili sudski procesi i da su bili uspešni, kao što nisu, danas bismo imali taksativno javno dokumentovane sve zločine i zločince, tada bi možda i bilo nešto drugačije na pragu treće decenije 21. veka na Balkanu.
Umesto toga, imamo dvadesetu sezonu i ko zna koju epizodu odlaska na suđenje u Hag vođa OVK. Ipak, dajmo šansu ponovo sudskim institucijama sa zakašnjenjem od 20 i kusur godina i nekoliko stotina svedoka manje. Samo nemojte da kažete onu otrcanu, birokratsku rečenicu — pravda je spora, ali dostižna.
Tragične su posledice skretanja pogleda sa problema, tako se u toku izbora u SAD, u centru evropskog kontinenta, Beču, dogodio jezivi teroristički napad. Nisam siguran da je to „Njujork tajms“ okarakterisao kao napad pobunjenika u borbi za svoja prava, ali, nažalost, okretanje glave od problema početka ekstremizma na prostoru bivše Jugoslavije danas se ispoljava po gradovima Evrope. Tragične su posledice po čitavu Evropu prećutkivanja i zataškavanja zločinaca i sudskih procesa koji ne postoje ili traju u nedogled. A teško da su se u Hagu sad setili dokaza, fenomen „fiokiranih“ predmeta potegnut je jer su se deca ratne administracije iz „kolevke kosovske demokratije“ previše uljuljkala u komfor i privilegije, pa su zaboravila kako su došli iz kamuflažno zelenih u „armani“ odela i privatne avione do Haga, što im je do sada bio vrhunac kazne.
I onda posle nemaju veze demokratija, „Fact-checking“, terorizam i sudstvo, a korone se nismo ni dotakli. Ovo bi teško spojile i asocijacije u kvizu „Slagalica“, ali sve je to normalno, pa što se čudite, rekao bi legendarni Muta. Ili možda nije?
Pročitajte i:
