Priča kaže da je patolog, kada je negde tokom 1880-ih godina video telo žene utopljene u Seni, bio toliko očaran njenom lepotom da je naručio da se napravi posmrtna maska.
A onda je ona postala jedna od najpopularnijih umetničkih dela na svetu.
Svi žele „nepoznatu ženu iz Sene“
Patolog iz pariske mrtvačnice je prvi model lica nepoznate utopljenice pokazao svojim prijateljima. U isto vreme, modelar koji je napravio masku postavio ju je ispred svoje radionice i, na opšte čuđenje, ubrzo su Parižani počeli da naručuju replike.
Napravljeno je nekoliko kopija maske, a do 1900. reprodukcije „Nepoznate žene iz Sene“ postale su modni detalj u domovima širom Evrope. Njeno lice postalo je inspiracija za umetnike, pisce i pesnike poput Nabokova, Rilkea, Kamija i Anais Nin, a dame su sve više oponašale njen izgled i izraz lica.
Ipak, koliko god popularna bila, „nepoznata dama iz Sene“ verovatno bi vremenom pala u zaborav da nije bilo jednog drugog slučaja koji je zauvek osigurao njeno mesto u istoriji.
„Dama iz Sene“ postaje Eni
Izvesni lutkar Asmund Lerdal je 1955. godine spasao život svog sina tako što mu je, nakon davljenja, udahnuo vazduh u pluća upumpavajući ga „usta na usta“. Nekoliko godina kasnije lutkar je dobio narudžbinu na napravi pomagalo za vežbanje tehnike kardiopulmonalne reanimacije koja je tek bila u povoju.
Lerdal je izradio lutku a, želeći da izgleda manje strašno, zaključio je da je najbolje da ima žensko lice. Tada se setio maske sa zida u kući svojih roditelja. Radilo se o „nepoznatoj ženi iz Sene“.
Upravo ovo lice se i danas koristi za modelovanje lica „spasite Eni“ - lutke na kojoj se vežba prva pomoć širom sveta. U šali se govori da je reč o „najljubljenijem licu“ koje je ikada postojalo, piše „Istorijski zabavnik“.
