I jedno i drugo ima svojih prednosti i mana, rekao je Branko Simonović iz Astronomskog društva „Ruđer Bošković“, koji ističe da odgovor nije nimalo jednostavan i da su po prirodi, u ovakvim ili sličnim situacijama, prisutne ostrašćenosti prilikom kojih ni jedna ni druga strana ne zastupa stavove imajući u vidu osnovnu suštinu problema - kako radni dan stoji u obdanici, koja se tokom godine menja.
„Zimsko čitanje vremena podrazumeva da ostajemo u svojoj časovnoj zoni. Na taj način sunce dolazi u meridijan ili kako se netačno kaže, u zenit, u podne. Tada sunce postiže najveću visinu. S druge strane, zimsko čitanje vremena, ovakvo kakvo sada imamo, podrazumeva veoma loše iskorišćavanje obdanice, svetlog dela dana. Trajno ostajanje na letnjem vremenu bi imalo u tom pogledu svoje prednosti“, naveo je za Tanjug Simonović.
Istovremeno on ukazuje na manu koja bi pratila takvo stanje: Srbija bi se izmestila u časovnu zonu koja je za sat vremena „istočnije“ te bi se tako odvojila od srednjoevropskog čitanja vremena u koje spada veći deo Zapadne i Centralne Evrope.
Simonović, govoreći o zimskom računanju vremena, takođe upućuje na „neformalnu intervenciju“ koja se, kako kaže, desila i zakomplikovala čitavu stvar: promena radnog vremena.
„Više se ne radi od 7 ili 8 pa do 15 ili 16 časova već od 9 do 17 sati, pomereno je čas unapred“, kazao je.
Upitan za eventualne neujednačenosti u izabranim rešenjima do kojih bi moglo doći kod različitih država, Simonović kaže da mi večito imamo potrebu da se povodimo i priklanjamo tuđim rešenjima.
„Objektivna opasnost će biti ako se povedemo za stanjem ili rešenjem kod onih na koje želimo da se ugledamo, a u međuvremenu se to kod njih promeni, stoga treba izabrati rešenje koje je najbolje za nas. Ako bismo trajno prihvatili letnje čitanje vremena, što bi nas „prevelo“ u istočnoevropsku zonu, sebe bismo izmestili iz okvira srednjoevropskog vremena kojem, između ostalih, pripada, na primer, Republika Srpska ali i oni na koje smo prirodno upućeni, okolni region“, pojašnjava on i dodaje da bi to proizvodilo implikacije na tržište, ekonomske i kulturne veze...
Tu smo, kaže, prirodno vezani, a Srbija pripada rubu srednjoevropske časovne zone.
Za njega je najbolje i najpodesnije „treće rešenje“ koje je bilo na snazi pre 1983. godine i koje, kako je kazao, nije ni originalno ni posebno.
„Ono podrazumeva zimsko čitanje vremena i trajno ostajanje u srednjoevropskoj časovnoj zoni ali i pomeranje (vraćanje) radnog vremena jedan čas unazad kao što je nekad bilo. Tako bismo povoljnije iskoristili obdanicu kao kada bi na snazi bilo letnje čitanje vremena“, ističe Simonović.
Prema njegovim rečima, tom intervencijom ne bismo menjali vreme „u smislu da ustajemo ranije kako se može pomisliti“.
„Ono bi bilo identično letnjem stanju. S tim što bi samo imenovali čas na pravi način. Sedam sati bi bilo sedam, a ne osam. To rešenje ispravlja mane zimskog računanja vremena u pogledu lošeg iskorišćavanja obdanice kao i letnjeg računanja vremena u pogledu izmeštanja iz osnovne časovne zone kojoj pripadamo“, zaključuje Simonović.
Da li će zaista EU ostati pri tome da primeni preporuke vezano za ukidanje promene vremena, ili će se nešto promeniti s obzirom na prilike sa virusom korona, za Simonovića ostaje otvoreno pitanje.
