Draginja Ramadanski dugo je skrivala autorku u sebi. Krila ju je iza uloge prevodioca, profesorke, priređivača. U odnosu prema književnosti dominirala je ona koja prevodi, ne sluteći da u njoj sve vreme čuči ona koja stvara. Kada se konačno oslobodila, Draginja Ramadanski podsvesno je znala da će njeno delo biti prepoznato i nagrađeno priznanjem koje ovoj Senćanki posebno znači.
„Stevan Sremac je moj zemljak. Živim u Senti, u njegovom rodnom gradu, prolazim pored njegove kuće svakodnevno i uvek se pitam zašto je Senta izostavljena iz njegovog opusa“, govori za Sputnjik književnica Draginja Ramadanski. „Tematski je prešao preko Tise, obrađivao je banatske teme, Niš, Vranje, dakle sve srpske idile, osim Sente. Kada sam videla konkurs ’Stevan Sremac — Bal u Elemiru‘, to mi se učinilo kao šansa da odgonetnem tu senćansku idilu i da se komplementarno postavim prema njegovom prećutkivanju.“
Izgubljena idila
Nagrađeno delo, humoristično-satirični venac priča „Smokvin petolisnik“ nadovezuje se upravo na Sremčevu prazninu u opusu, koju je autorka iskoristila da bi tematizovala Sentu kao izgubljeni raj i zapitala se — šta radi čovek kada je izgubio savršenstvo?
„Prvi deo ’Petolisnika‘ govori o Evi i njenoj borbi za svoje telo. Druga četiri poglavlja opisuju muške aspekte posle isterivanja iz raja i problematizuju kako postmoderni, impotentni čovek može da muči jednu ženu. Dakle, svi smo mi napustili savršenstvo i polako tonemo ka travestiji. To je ta satirična nota“, objašnjava ona.
Iza naziva ovog dela krije se biblijski mit o izgnanstvu iz raja i stidu Adama i Eve od svoga tela dok su ga pokrivali listom smokve. Univerzalnom temom, oblikovanom virtuoznim stilom, obučenim u ruho smeha, Ramadanski oslobađa autorku u sebi i pronalazi da nam se humor krije u rukopisu. Bez bojazni da će biti dosadna, patetična, strašna ili samozaljubljena, ova autorka smatra da se humor krije po podrumima, ostavama, po hodnicima naše stvarnosti.
„To je žanr koji može biti pastorče književnosti. Ako nije vrhunski, naći će se u rubrici dnevnih novina, biti dnevno-politički usmeren“, tvrdi Draginja Ramadanski. „Veoma je teško naći humorističko delo koje je nadživelo svoj momenat, svoju deceniju, da ne kažem svoj vek. To je strahovito velik zadatak, ali to svedoči o humoru kao dostojnom oružju protiv besmisla.“
„Ne“ kao preduslov za stvaranje
Osim što nas inspiriše da uživamo u spletu smeha i značenja, Draginja Ramadanski upoznala nas je sa mnogim autorima ruske i mađarske književne scene, poput Genisa, Šifersa i Epštejna. Njeni prevodi nalaze se na policama mnogih biblioteka, a njeno ime ispod mnogo značajnih naslova.
„Mene je kao autora i kao prevodioca najviše zanimao fenomen marginalnosti“, priznaje Ramadanski. „Uvek sam prevodila dela s kraja sabranih dela, dakle neobjavljena i uvek mi je bio bitan onaj prefiks ’ne‘ — neprovodiva, neobjavljena, neafirmisana. Neafirmisani pisci koje sam prevodila, a koji su imali knjižicu ili dve, veoma brzo su postali svetski pisci. Na moje oči.“
Na pitanje kako se slažu prevoditeljka i spisateljica u njoj, naša sagovornica kaže:
„To je potpuno ista opsednutost medijumom jezika. Prevodilac se ujutru probudi srećan jer zna da ga čekaju stranica knjige koju će prevoditi i najdivniji jezički izazovi, ravni prvenstvu u šahu. Međutim, on ipak ne počinje od nule — njega čeka ispisana stranica. Izazov pisca je mnogo veći — njega čeka prazna stranica, čeka ga formiranje smisla“, tvrdi ona. „To što sam sada propisala, odnosno postala autor, pitanje je hrabrosti. Veoma dugo sam osećala u sebi nagomilanu građu i želju da se ona ispolji. Kada sam se pre sedam godina razbolela, uplašila sam se da će marginalci iz moje mašte ostati zaboravljeni.“
Izgubljeni u prevodu
Uzimajući „ne“ kao preduslov za stvaranje, najveći izazov njene prevodilačke karijere predstavlja rad na prevodu poeme „Pacolovac“ Marine Cvetajeve. Poetska varijacija bajke o frulašu koji je došao u grad Hameln i svirkom oterao miševe, a potom ostavši bez nagrade i decu, predstavlja jednu od snažnijih alegorija pesništva u svetskoj književnosti.
„Taj svirač, odnosno pacolovac je za Cvetajevu bio Majakovski. Prevodeći tu strašnu alegoriju o bezobzirnosti, morala sam dati ritmove Majakovskog. To je priča o imoralnosti umetnika koji kada radi, piše ili slika — žrtvuje svoju temu. U svetu Stevana Sremca, umetnik je nalik frau Gabrijeli, koja ide po komšiluku, prenosi abrove, krade tuđu intimu. Zato sam i ja dugo oklevala da kao pisac postanem bezobzirna“, priznaje autorka. „Inače, moj prevod ’Pacolovca‘ je prećutan, tako da sam navikla da budem nevidljiva, u kurzivu, u fusnoti.“
Draginja Ramadanski pronašla je izgubljeni raj u humoru, spoznala je radost prevođenja i breme stvaranja, ali pitanje zašto je Stevan Sremac zanemario Sentu u svom rukopisu za nju ostaje misterija.
Pročitajte još:
Legendarni festival na ostrvu Vajt
Vladimir Pištalo: U Americi nije novo nasilje, nove su kamere
