U zavisnosti od političke orijentacije i nacionalnosti onih koji komentarišu kinesku pretnju, posledice njene primene su predstavljene kao „sitnica na koju SAD neće čak ni obratiti pažnju“ ili kao prava apokalipsa na američkim finansijskim tržištima. Najverovatniji scenario razvoja događaja se nalazi negde između ovih krajnosti, a da bi se razumelo stvarno stanje, potrebno je malo se udaljiti od kratkoročnih posledica i pogledati neke dugoročne tendencije.
Prvi udarac Kine
Uticajni hongkonški list South China Morning Post opisuje navodnu „kaznu Sjedinjenih Država“ putem prodaje dela američkih obveznica na sledeći način:
„Kina bi mogla postepeno smanjiti svoj portfelj hartija od vrednosti Ministarstva finansija SAD za oko 20 odsto, do 800 milijardi dolara, jer Peking nastavlja da vaga opcije za odbranu od tenzija sa Vašingtonom“, saopštio je u petak državni list „Global Tajms“.
„U Kini se već dugo raspravlja o tome da li bi trebalo da se odustane od državnih obveznica SAD, kako bi se naštetilo američkoj ekonomiji, ali sve veći rizik od finansijskih sankcija iz Vašingtona, uključujući i moguću zaplenu kineskih aktiva u Sjedinjenim Državama, oživeo je ovu diskusiju“.
Ako se situacija posmatra sa stanovišta nanošenja direktne štete američkoj ekonomiji i američkim finansijskim tržištima, onda se (nažalost) moramo u potpunosti složiti sa onim američkim stručnjacima koji smatraju da prodaja 20 odsto ili čak 50 odsto kineskog portfelja neće biti katastrofa za Belu kuću. Razlog leži u prostoj matematici: budžetski deficit Sjedinjenih Država za 2020. godinu, prema zvaničnoj proceni kongresa, iznosi 3,3 triliona dolara. U tom kontekstu, čak i ako Federalne rezerve SAD budu morale da odštampaju dodatnih 200 milijardi dolara, kako bi kupile sa tržišta upravo one obveznice koje će Kinezi „razbacati“ po tržištu, u kratkoročnoj perspektivi ništa se neće promeniti. Američkim finansijskim sistemom u eposi epidemije kovid-19 upravlja se na način koji najbolje opisuje ukrajinska izreka „izgorela je štala, pa sad gori i kuća“ (nevolje nastaju iz sitnica), a dodatnih 200 ili čak 500 milijardi dolara neće ništa promeniti. Ali ova američka neranjivost je prividna ako se ne koncentrišete na Vašington i sagledate situaciju na višem nivou.
Privilegije zbog — dolara
Sve privilegije koje SAD dobijaju zahvaljujući tome što je dolar glavna svetska valuta, povezane su sa dva faktora. Prvi: ogromna je potražnja za dolarima izvan Sjedinjenih Država i drugi: SAD ciljano uništavaju one političare (ponekad zajedno sa njihovim zemljama) koji pokušavaju da idu putem dedolarizacije svojih spoljnotrgovinskih odnosa. Jedan od značajnih izvora potražnje za dolarima je potražnja centralnih banaka i ministarstava finansija drugih zemalja, kojima su potrebne dolarske devizne rezerve (obično u obliku američkih državnih obveznica) kako bi održale poverenje svojih građana i stranih investitora u sopstvene nacionalne valute. Ova situacija se može formulisati vrlo grubo, ali jasno: celokupna suština svetskog finansijskog sistema tokom poslednjih 50 godina se svela na činjenicu da je samo prisustvo dolarskih obveznica u deviznim rezervama garancija očuvanja vrednosti određene nacionalne valute, što znači da zemlje koje žele da imaju stabilnu valutu, doslovno su bile primorane da kreditiraju američki budžet i to ne uvek pod povoljnim uslovima.
Shodno tome, postupci Kine koji vode ka izbacivanju američkih obveznica iz svojih deviznih rezervi biće od ključnog značaja ne za nanošenje neposredne štete SAD, već kao marker demontaže postojećeg globalnog finansijskog sistema. Jer ako Kina može normalno da funkcioniše bez američkih obveznica u svojim zlatnim i deviznim rezervama, i ako se juan ne pretvori u bundevu (kao u „Pepeljuzi“) istovremeno sa prodajom poslednje obveznice američkog ministarstva finansija, to znači da se najveća (po paritetu kupovne moći) ekonomija na planeti i u velikoj meri ključni igrač u međunarodnoj trgovini (mada ne upotpunosti) oslobodila zavisnosti od dolara. A ovo će za SAD biti mnogo veći problem od bilo kakvih kratkoročnih turbulencija na tržištu obveznica, i on može nastati odmah nakon što Peking zvanično objavi prodaju dela i čitavog svog američkog duga.
Peking da se ugleda na Moskvu
Analitičar jedne od najstarijih zapadnih finansijskih konsultantskih kompanija BCA Research objasnio je za South China Morning Post da se „Peking može osvrnuti na iskustvo Rusije kada je reč o zavisnosti od američkog dolara, usred pretnji da bi kineske banke mogle biti odstranjene iz dolarskog sistema za plaćanje. Centralna banka Rusije je smanjila količinu državnih obveznica SAD u svojim rezervama sa 175 milijardi dolara 2011. godine na nulu“, precizirajući da će „Peking definitivno uzeti u obzir iskustvo Rusije i ruske strategije suprotstavljanja Sjedinjenim Državama“.
Kina istovremeno može ne samo da se reši potrebe da svoje zlatne i devizne rezerve drži u američkim obveznicama, već i da postane novo „finansijsko područje“ u svetu, koje se postepeno udaljava od totalne orijentacije ka dolaru. Japanska agencija Nikkei ističe da Kina od 1. septembra otvara pristup stranim investitorima na svom unutrašnjem tržištu obveznica, što će biti važan korak u internacionalizaciji kineskog juana. Istovremeno, među velikim međunarodnim investitorima već postoji ozbiljno interesovanje za kupovinu kineskih obveznica.
Tipičan primer je Iv Bonzon, glavni direktor za investicije švajcarske banke Juliues Baer, koji je nedavno napisao klijentima: „Mi dugo zastupamo stanovište da ekonomski model Kine i njen rastući uticaj u globalnoj ekonomiji zahtevaju strateška ulaganja u kineske akcije. Sada taj strateški pogled širimo na tržište kineskih obveznica. <...> Strateške investicije u kineske obveznice su opravdane iz nekoliko razloga. Kinesko tržište državnih obveznica je postalo jedno od najvećih na svetu i stoga je uključeno u sve veći broj vodećih indeksa obveznica, što zauzvrat povećava likvidnost i transparentnost. Ekonomska politika Kine ide po svom sopstvenom programu, kao i politika kamatnih stopa Centralne banke Kine. Do poslednje decenije, kineska Centralna banka je u velikoj meri pratila primer Federalnih rezervi SAD, pomerajući kamatne stope sinhronizovano sa svojim najvažnijim trgovinskim partnerom. Kako se fokus Kine pomera ka unutrašnjosti, Centralna banka Kine ne samo da se oslobađa liderstva Sjedinjenih Država, već i sama postaje lider i primer za sve veći broj azijskih ekonomija“.
Ako se ovo nastavi, tržište obveznica Sjedinjenih Država će „krvariti novcem“ ne zato što zvanični Peking prodaje svoj portfelj od trilion dolara, već zato što će Kina početi da premešta kod sebe sve one finansijske tokove koji već 50 godina daju SAD neverovatne finansijske privilegije. Proces je još uvek na samom početku i trajaće mnogo godina, ali sama perspektiva takvog razvoja događaja plaši Vašington do te mere da i Donald Tramp i tim Džoa Bajdena pokazuju maksimalnu spremnost da unište Kinu ekonomski ili doslovno, pre nego što „dolarski orijentisanom“ finansijskom sistemu dođe kraj. Problem Vašingtona je u tome što ta spremnost možda neće biti dovoljna za održavanje američke finansijske hegemonije.
Pročitajte još:
