Ekonomski sporazum Beograda i Prištine, postignut uz posredovanje Vašingtona, naime, predviđa i da obe strane proglase libanski Hezbolah za terorističku organizaciju, da Srbija svoju ambasadu u Izraelu prebaci u Jerusalim, i da „Kosovo“, kao većinski muslimanska teritorija, prizna jevrejsku državu koja će zauzvrat priznati samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine.
Statusno pitanje
Srbija je sporazumom pre svega dobila to što nije izgubila onoliko koliko je mogla; statusno pitanje, koje se u prvom nacrtu sporazuma nalazilo u famoznoj tački 10 u obliku zahteva za uzajamnim priznanjem, iz finalne je verzije izbačeno.
Da li je to dovoljno da se Beograd zadovolji sadržinom sporazuma? Zašto je Donaldu Trampu bilo važno da, u sred svoje predizborne kampanje, odvoji vreme i energiju za sklapanje dogovora Beograda i Prištine? I šta o svemu tome misli Evropska unija?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili politikolog Aleksandar Pavić i istoričar Saša Adamović.
„Iako jeste iznenađenje, prisustvo Izraela u postignutom sporazumu zapravo ne treba da nas čudi jer je poznato koliko su interesi ove države važni za administraciju Donalda Trampa“, objašnjava Saša Adamović. „Očigledan dobitak za Prištinu, i gubitak za našu stranu, predstavlja priznanje izraelsko priznanje samoproglašene kosovske nezavisnosti. Međutim, tu nezavisnost priznale su i veće sile od Izraela, od SAD nadalje, pa to ipak Kosovu nije mnogo pomoglo.“
S druge strane, napominje Adamović, „Beograd je uspeo da izbegne zamku sklapanja direktnog sporazuma s Prištinom“, a predviđeni ulazak „Kosova“ u „mini Šengen“ „predstavlja pozitivnu vest za Srbiju jer će to pre svega olakšati plasman naše robe na toj teritoriji, što je za nas važno zato što se nalazimo u superiornoj ekonomskoj poziciji“.
Trampovi motivi
Bela kuća je postignuti sporazum proglasila za „istorijski napredak“ u odnosima Beograda i Prištine, a to je, ocenjuje Aleksandar Pavić, pre svega učinjeno „zbog imidža samog Trampa čiji svaki postupak mora da bude ocenjen kao najbolji i istorijski. Što se nas tiče, sporazum se može shvatiti kao istorijski zato što je ovog puta američki pristup prema Srbiji bio drugačiji nego ranije; ovo stoga što Tramp ne oseća obavezu da vodi onu klintonističku politiku koja je skrojila mapu Balkana. Zato je i izostalo ozbiljnije insistiranje na uzajamnom priznanju. Kao da su to ostavili Evropskoj uniji a oni su se, da ne bi gubili vreme, fokusirali na ekonomska pitanja o kojima je lakše postići dogovor. A to insistiranje na ekonomiji i Srbiji više odgovara.“
Ukazujući da „nije isključeno ni da će ovaj sporazum Tramp iskoristiti kao izgovor za buduće povlačenje američke vojske s Kosmeta, što je njegov sin Don junior i javno zatražio“, Pavić dodaje i da je „Tramp sada imao još jedan motiv, a to je osveta onim strukturama iz Evrope, iz Brisela i Berlina na prvom mestu, koje su izazvale propast sastanka Vučića i Hašima Tačija koji je u Beloj kući trebalo da bude održan 27. juna.“
„Povratak Trampove administracije u pregovarački proces olakšava našu borbu protiv nastojanja Berlina da nam nametne međusobno priznanje. Jer, od takvog zahteva su Tramp i njegov izaslanik Ričard Grenel lako odustali, pokazujući da to pitanje ne smatraju toliko važnim,“ smatra Saša Adamović.
Razjedinjeni Zapad
„Za razliku od Hilari Klinton ili Džoa Bajdena, Tramp na Evropsku uniju ne gleda kao na partnera već kao na konkurenta, i to za Srbiju predstavlja veliku priliku već i zato što automatski relaksira našu poziciju na pregovorima u Briselu,“ primećuje Aleksandar Pavić. „Takođe, postizanjem ovog sporazuma Trampu smo omogućili da postigne pobedu koju je želeo, i nadam se da je naša strana umela to da mu stavi do znanja kako bi nam se on za to revanširao u nekoj budućoj prilici. Baš kao što bi trebalo da iskoristimo i ovaj rivalitet koji je nastao u odnosima SAD i EU, koji nesumnjivo umanjuje pritisak Zapada na našu zemlju.“
„Zašto bi Trampova administracija rešavala problem Kosmeta na način koji bi odgovarao Evropskoj uniji? Zar Trampu odgovara stabilna i prosperitetna Evropska unija koja na ekonomskom planu pravi probleme Sjedinjenim Državama? A imajući u vidu i kako se Grenel ponašao na poziciji američkog ambasadora u Nemačkoj, zaista je teško poverovati da sadašnja administracija ima ijedan razlog da priskače u pomoć Evropskoj uniji povodom Kosova i Metohije“, saglasan je Saša Adamović, koji objašnjava: „Ova razjedinjenost Zapada, uz relativno opadanje njegove moći usled jačanja Rusije i Kine, olakšava i našu borbu za odbranu Kosova. Tim pre što i Rusija i Kina, polazeći od sopstvenih interesa, čvrsto stoje na stanovištu da je Kosovo deo Srbije u skladu s Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN.“
Loša strana sporazuma
Imajući to u vidu, nije teško zaključiti da su, po naše interese, u vašingtonskom sporazumu najnepovoljnije dve tačke koje se implicitno odnose na remećenje naše saradnje s Rusijom i Kinom; jedna govori o potrebi za diversifikacijom u snabdevanju energentima, druga o zabrani za „nepouzdane dobavljače“ opreme za 5G mrežu. Istini za volju, treba primetiti i da u ovom kontekstu ni Rusija ni Kina nisu spomenute eksplicitno, što nam ostavlja prostor da tumačenja ovih odredbi budu kreativna, to jest, usklađena s našim interesima.
„Izostavljanjem konkretnih meta“, kaže Aleksandar Pavić, „dobili smo prostor za bitku oko tumačenja ovih odredbi, i to je njihov najbolji deo. S druge strane, međutim, otvorena su i vrata za još veći pritisak, jer će u budućnosti Amerikanci da se pozivaju na ovaj sporazum i da nam objašnjavaju šta to zapravo treba da znači. Takođe, za izbalansiranost naše spoljnopolitičke pozicije nije dobro ni to što smo zauzeli jednu – izraelsku – stranu u sporu na Bliskom istoku. Time smo se zamerili Iranu, koji ne priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova, a posredno i Rusima i Kinezima koji s Iranom čine trougao nosilaca budućeg evroazijskog spajanja. A pitanje je šta mi zauzvrat dobijamo od Izraela za ovoliku našu velikodušnost u odnosu na njegove interese.“
„Možda smo dobili upravo to što u ovom sporazumu nema uzajamnog priznanja Beograda i Prištine. Tim pre što smo baš na ovom slučaju mogli da vidimo koliki uticaj Izrael ima na politiku Sjedinjenih Država,“ zaključuje Saša Adamović.
