Lubardić je rođen u prestonici Tanzanije, Dar Es Salamu, a detinjstvo je proveo u Zambiji. Iako mu je otac bio stručnjak za spoljnu trgovinu, a majka zdravstveni radnik, i on i njegov brat, đakon i akademski slikar, izabrali su potpuno suprotna zanimanja.
Presudno za izbor onoga čime će se baviti bila je duboka religioznost njegovih roditelja, ali i bake, kaže Lubardić.
„Svi veliki praznici su obeležavani savršeno korektno i pravilno. Naročito Božić i slave. Od malih nogu bili smo tome izloženi, kao i dolasku sveštenika koji je činodejstvovao za Božić i za slavu. Način na koji se to odvijalo bio je tako upečatljiv i duboko se urezao kod obojice. Pretpostavljam da su se tu formirale pretpostavke za samostalno i spontano otvaranje vere do koga je došlo kod obojice, i kod brata i kod mene na prvim godinama studija“, priča Lubardić.
Brat je završio Akademiju primenjene umetnosti, postao je đakon, a Lubardić je završio filozofiju, posle je prešao na teološke studije. Magistrirao je teologiju, a doktorirao filozofiju.
„U godinama kada smo bili brucoši, primili smo veru i predanje srpskog pravoslavlja punim srcem i taj događaj verovatno je bio najvažniji događaj u našim životima. Formativno nas je promenio i obeležio do dan danas“, kaže Lubardić.
Još jedan događaj obeležio je Lubardićev život – proveo je godinu dana u manastirima Hilandar i Grigorijat.
„U oba manastira imao sam ozbiljna poslušanja. U Hilandaru sam prevodio knjige sa engleskog i grčkog, a u Grigorijatu mu je poslušanje bilo da učim grčki jezik. Tamo su mi odredili monaha, oca Neofita da me uči grčki. Međutim, najdraže poslušanje na Hilandaru bilo mi je da perem tanjire. Sa velikim poletom sam to radio. To su hiljade i hiljade tanjira za šest meseci“, kaže Lubardić.
Osećao sam veliku sreću u svemu što radim, a naročito u poslovima koji se konvencionalno ne bi mogli smatrati slavnim, dodaje.
Govoreći o mističnim iskustvima, Lubardić kaže da je sve u pravoslavlju mistično, u smislu da je ono „tajna Hristova.
„Mističko je ono što je neizgovorivo, nego se pre svega doživljava duhovno-egzistencijalno. Stajati pred Hristom, uvek je stajati pred neizrecivim i u tom smislu je mističko – pravoslavlje je ovaploćeni Hristos sa svima nama. Na Svetoj Gori to je posebno, zato što je ceo život, sve u životu okrenuto službi Hristu iz ljubavi radi sjedinjenja sa svojim prijateljem, sinom Boga živoga“, objašnjava Lubardić.
