U objašnjavanju svetskoj publici „iskrene sumnje da su to uradili Rusi“ (Entoni Fauči, Vašington), lek je već nazvan „Putinovom vakcinom“, za nemačke stručnjake ovo je „bezobzirno“ (Peter Kremsner, Tubingen), a za engleske „lakomislena i blesava odluka“ (Fransoa Baloks, London).
Čekaju se dokazi, naučno dokazane i obrazložene potvrde, reč mora dati struka. Kao da u Rusiji struka ne postoji. Inače, ovo nije prvi put da se mešaju politika i „struka“. Na primer, kako podvlači Kiril Dimitrijev, pedesetih godina su japanske vlasti dugo odbijale da dozvole uvoz sovjetskih vakcina protiv dečije paralize. Zato što su sovjetske! Naposletku, to su učinili, ali je za nečiju decu bilo kasno. Pritom, za razliku od pedesetih, danas je mnogo više politike u svim oblastima javnog života, pa tako i kada se govori o pandemiji i vakcini. Otuda i sasvim ozbiljno postavljanje pitanja – da li su Rusi mogli nešto ovako da urade!?
Proces vesternizacije, koji vrhunac doživljava početkom devedesetih godina, bio je sveobuhvatan i sveprožimajući, nije se odnosio samo na ekonomske tokove i popularnu kulturu.
Na polju nauke, recimo, u ogromnom broju manjih država (evropskih pogotovo) prilikom kvantifikacije rezultata rada istraživača ili se isključivo uzimaju u obzir ili se više boduju reference ostvarene u časopisima na američkim ili evropskim rejting listama. Na tome počiva ceo sistem. Treba li uopšte napominjati da je broj ruskih ili kineskih publikacija na tim spiskovima toliko mali, da praktično predstavljaju statističku grešku.
Jednostavno, nezapadni akteri su u ovom procesu marginalizovani ili su iz njega uklonjeni. Posledica ovakvog pristupa je da se napredovanje nauke, tehnološki uspesi i razvoj čovečanstva uopšte u glavama čitave armije javnih delatnika (među njima i velikog broja istraživača političkih procesa) vezuju samo za zapadne centre. Jednostavno, u njihovom vidokrugu nema nikog drugog osim „civilizacijskog Zapada“. I kako onda sada objasniti da u Rusiji postoje kapaciteti za ovakve domete!? Nažalost, veliki broj ljudi koji imaju uticaja na značajne političke procese ostaje u tom režimu „zamrznute slike od pre četvrt veka“, misle da se ništa nije promenilo. U njihovom „paralelnom“ univerzumu, dakle, u ovom slučaju se i ne može raditi o bilo čemu drugom nego o ruskoj propagandi.
Postoje i oni koji ne sumnjaju
Međutim, ispostaviće se da je to, posmatrano sa stanovišta uticaja u globalnoj ravni, ipak stav sa ograničenim dometom. U međuvremenu, samo dva dana nakon objavljivanja vesti na koju se u „zapadnoj polovini sveta“ reagovalo nevericom i opovrgavanjem, interesovanje za rusku vakcinu pokazalo je više od dvadeset država, što je potencijalna porudžbina od milijardu doza. Postoje i oni koji ne sumnjaju. I u današnjem svetu nije ih malo.
Nije ih malo zato što je, najpre, opalo poverenje u „struku“. Fauči sumnja u Ruse, ali isto tako se ispostavilo da ogroman broj ljudi (Amerikanaca, pre svih) sumnja u Faučija. O sunovratu uticaja lokalnih autoriteta u manjim zemljama ne treba ni trošiti reči.
Gde se završava političko, a počinje naučno objašnjenje kada je reč o pandemiji, više nije jasno. Nepoverenje je toliko da su, najverovatnije, procenti „uplašenih od korone“ i onih koji misle da se radi o svetskoj zaveri otprilike izjednačeni, dok najveći broj ljudi ostaje potpuno zbunjen, ne znajući više ni koje mere da primenjuje, niti kako da se postavi prema svemu. Ako prvenstvo ima struka, onda se moralo drugačije odgovoriti na stav francuskog nobelovca Lika Montanja kako je „kovid 19“ virus stvoren veštačkim putem. Umesto za širu javnost smislenih odgovara i prateće rasprave, nobelovac je proglašen „kontroverznim“ i brzo diskreditovan kao legitiman sagovornik. Istovremeno, prave kontroverze vezane su za generalnog direktora Svetske zdravstvene organizacije, pa je kredibilitet ove organizacije toliko poljuljan, da je Donald Tramp rešio da se Sjedinjene Države iz nje povuku.
Ulog i za izbore
Najveći „politički ulog“ su upravo u SAD, gde se pandemija (zlo)upotrebljava u funkciji podizanja i obaranja rejtinga dvojice kandidata na predsedničkim izborima. Posledice pandemije su razarajuće, broj nezaposlenih je premašio 40 miliona, a socijalne i političke tenzije rastu, što je istopilo sasvim solidnu prednost Trampa za osvajanje drugog mandata i „poguralo“ Bajdena.
Dakle, što neizvesnost bude trajala duže, a to direktno zavisi od trajanja pandemije, to je pobeda Bajdena izvesnija. Ruska vakcina je zato došla i kao spasonosno „političko oružje“ za Trampa, koji je brže-bolje obznanio sporazum između federalne vlade i američke biotehničke kompanije o „proizvodnji i isporuci 100 miliona doza kandidata za vakcinu protiv kovida 19“.
Ovo je optimistična vest koja „usmerava ka gore“ berzanske indekse, najavljuje početak novog vremena izvesnosti i ublažava napetosti. Kada mogu Rusi, zašto ne mogu i Amerikanci.
Naposletku, posmatrajući iz ugla politike, Putin se nikada ne bi igrao sa ovom stvari ako u nju nije stoprocentno siguran. Ne bi se sa tim igrali ni šefovi manjih država, sa daleko manjim iskustvom.
Kontrapitanje: šta ako se za godinu dana ispostavi da je ruska vakcina „šećerna vodica“? U politici je, inače, to vrlo kratak period. Ko bi u svetu verovao Putinu? Koliko bi na duge staze bio poljuljan ugled Rusije? Kako bi se nakon toga uopšte vratilo poverenje u Moskvu? Ovo je isuviše ozbiljna stvar da bi se koristila kao „lažna zastava“ za širenje „malignog uticaja“. Naivno je razmišljati da bi se moglo raditi o propagandi.
Propaganda ostavlja kratkoročan utisak, donosi rezultate koji se mogu meriti mesecima, ali istovremeno, ako se temelji na netačnim informacijama ili lažnim vestima ostavlja katastrofalne kontraefekte. Vraća se kao bumerang.
Ruska vakcina je prva. Biće posle nje i drugih, delotvornijih i jeftinijih, ali je ova prva. Mnogima je teško to da svare, ali je tako. Nije sve u propagandi. Nešto je i u nauci.
