Do izgradnje crkve pre devet godina došlo je na inicijativu i ideju radnika Doma zdravlja Štrpce, vozača Hitne pomoći, Zorana Kotorčevića.
Do crkve se može doći samo peške i to uzanim, strmim, vijugavim putem kroz šumu, za šta je od crkve Svete Petke, koja datira iz 12. veka, a do koje se može doći automobilom, potrebno petnaestak minuta hoda.
U drvetom ograđenoj porti nalazi se, pored glavne prostorije u obliku natkrovljenog letnjikovca u kojem su ikone i mala isposnica, još jedan objekat u kojem posetioci mogu da sede, odmore i uživaju u pogledu na celo Štrpce, Šar planinu i prekrasnu prirodu tog kraja.
Glavni objekat je izgrađen oko debelog stabla bora, a i svi drugi objekti su pravljeni od prirodnog materijala - drveta i kamena koji je pronađen u blizini, pa je sve stopljeno u prirodno okruženje i deluje kao da čovek prirodu nije uopšte menjao.
Kako je za Tanjug ispričao Kotorčević, crkva je u potpunosti izgrađena od materijala koji je u blizini, jer je iznošenje bilo kakvog materijala tim putem bilo gotovo nezamislivo.
Ideju da izgradi crkvu na tom mestu, Kotorčević je dobio kada je išao na izlet na obližnji vidikovac, a priroda ga je podsetila na okruženje manastira Ostrog.
Blagoslov je dobio od paroha u Štrpcu, a desilo se da osvećenje bude 12. maja, kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog.
„Kada sam se vratio iz posete manastiru Ostrog, nešto me je vuklo da dođem baš na ovo mesto i zamislio sam crkvu. Privukla me je priroda, vidikovac, tražio sam blagoslov i tako je počela izgradnja“, ispričao je Kotorčević i dodao da je u izgradnju krenuo sam, ali da su mu se vrlo brzo pridružili i ostali meštani.
Već devet godina, 12. maja, dolazi pop da preseče kolač, a meštani se okupljaju kako bi proslavili slavu crkve.
Ne samo na dan slave, meštani i vernici, crkvu posećuju i drugim danima, pogotovu kada je lepo vreme, a najčešće je posećuju deca.
Ono što je interesantno jeste i da se po lošem vremenu, kiši i grmljavini, na tom mestu oseća mir i spokoj.
„Kada dođete ovde oseća se blagoslov, mir, tišina“, priča Kotorčević.
On već 37 godina radi u Domu zdravlja u Štrpcu, a selo u kojem je rođen napuštao je na period od četiri godine koje je proveo u Kragujevcu.
U rodni kraj se vratio 1985. godine, gde se posle nekoliko godina i oženio i dobio tri ćerke, a za vreme svih nedaća koje su zadesile Srbe na tim prostorima, nijednom nije ni pomislio da ode, kao ni njegova porodica i drugi Srbi koji žive na teritoriji opštine Štrpce.
„Ostali smo gde smo, gde da idemo, zašto da idemo. Bog nam je pomogao da ovde ostanemo i 1999. i 2004. i opstanemo i do danas. I Prizren je krenuo, ali mi smo ostali i dan danas smo tu“, kazao je Kotorčević.
Pročitajte još:
